У међународној пракси, нарочито у пракси Сједињених Држава, постоји велики број примера медијације у случајевима који су завршили нагодбом. У наставку ће бити представљен пример познат као тзв. Concussion Lawsuit (тужба због потреса мозга).

Тзв. Concussion Lawsuit (Тужба због потреса мозга)

Ради се о поступку између НХЛ-а (Националне хокејашке лиге) и великог броја садашњих и бивших хокејаша који играју или су играли у неком од клубова  НХЛ-е. Успут, НХЛ је једна од највећих спортских лига у САД-у и Канади, која се састоји од 31 хокејашког клуба и то је најважнија и најуспешнија хокејашка лига на свету. 

Предметни  спор започео је крајем 2013. године, а непосредни разлог за покретање поступка била је смрт три позната играча у лето 2011. године. Та три играча која су прерано умрла, као и многи други који су се придружили парници били су тзв enforcers (извршитељи) – играчи чији је главни задатак у хокеју борба (туча) са противничким тимом. Енфорсери, али и други играчи хокеја на леду, због саме природе спорта, трпе честе повреде главе и често доживе потрес мозга. Конкретно, играчи који су поднели тужбе били су мишљења да би НХЛ као њихова лига требао боље превентирати повреде главе код играча, односно квалитетно упозорити њихове играче на могуће последице, посебно имајући у виду општу промоцију  насилне игре, која је потом проузроковала такве повреде играча. 

Од првих 10 играча који су поднели тужбу до 2018. године  број тужитеља порастао је на више од 150 који траже од НХЛ-а одштету због здравствених последица претрпљених након професионалног играња хокеја. 

У периоду од 2013. године када је почетна тужба поднета до 2018. године када је започела медијација, НХЛ се опирао било каквој нагодби или признавању било какве одговорности. 

Међутим, преко 150 играча који су првобитно поднели тужбу и НХЛ упућени су на медијацију, а остали играчи који би желели да се придруже процесу морали су да то ураде у посебној парници или би медијација била проширена на њих ако се постигне нагодба. 

Дакле, НХЛ играчи тврде да су током утакмице у НХЛ клубовима претрпели потрес мозга или повреде главе, што је потом проузроковало трауматичне повреде мозга или повећало ризик од такве трауматичне повреде мозга. То је озбиљна повреда која привремено или трајно нарушава функцију мозга, а последице су губитак памћења, Алцхајмерова болест, депресија, анксиозност, суицидност и још много тога. Овакве повреде су типичне за професионалне спортисте, посебно оне који имају честе ударце у главу, попут НФЛ играча или америчког фудбала, који је такође прилично агресиван спорт. Једна од контраверзнијих трауматичних повреда мозга била је, дакле, хронична трауматична енцефалопатија од које су често патили бивши фудбалери америчког фудбала. Специфично за такве трауматичне повреде мозга је да ће се симптоми појавити у већој мери тек када играч престане са активном игром, тј. у правилу се не појављују док је играч активан, већ тек након повлачења из игре.

Основно питање у овом процесу било је – Да ли играчи свесно ризикују када уђу у игру као професионални спортисти? 

Један од основних принципа за ослобађање од одговорности за штету је сагласност оштећене стране. Класичан пример пристанка оштећеног и тако ослобађање од одговорности је управо учешће у спортској игри у којој је могуће да се повреде. Нпр. боксер је свестан да уласком у ринг и уз поштовање свих правила и прописа, свеједно може претрпети такав ударац који му може озбиљно угрозити здравље или  чак узроковати смрт. Исти принцип важи у САД-у и по истом принципу се сматра да играч хокеја на леду, који је сам по себи изузетно насилан и агресиван спорт, преузима ризик који спорт носи играјући га професионално у једном од клубова НХЛ. Међутим, ситуација је другачија ако спортска лига, у овом конкретном случају Национална хокејашка лига, свесна могућег здравственог ризика који може бити последица конкретне игре, одлучи да тоне подели са играчима.

Темељ тужбе хокејаша управо је наводна непажња НХЛ-а, односно пропуст НХЛ-а да упозна, едукује и упозори играче на могуће последице професионалне игре и честе потресе мозга који могу резултирати трајним неуродегенеративним болестима.

Зашто би било боље овај спор решити у поступку медијације него на суду?

Из перспективе играча, предност медијације је свакако знатно краће трајање медијације, као и нижи трошкови с обзиром на значајне износе day in court-a (дана на суду) у Сједињеним Државама. Из НХЛ перспективе, сигурно је у интересу, као једне од највећих спортских лига на свету, да оконча процес без превише медијске пажње. Међутим, ако НХЛ у поступку посредовања призна своју могућу одговорност за немар и неуспех да упозори хокејаше на могуће последице игре, то би могло отворити врата играчима других хокејашких лига, али и другим спортовима (нпр. боксу и сл. спортовима) у којима спортисти такође трпе честе повреде главе које могу чак изменити основни принцип ослобађања од одговорности за штету наведену на самом почетку. 

У новембру 2018. године у медијима је објављено да је постигнут договор између НХЛ-а и скоро 320 бивших играча након више од четири године судских парница, а тај део нагодбе укључује оснивање фонда за тестирање и лечење повреда задобијених током игре са циљем спречавања понављања таквих повреда код играча.

Ива Бабић, адвокат

Петрић & Кајић, адвокатска канцеларија доо

“Разлика између разговора и дијалога, јесте у томе да у разговору учествују сви који се једни другима допадају, док дијалог подразумева једини простор да сви неистомишљеници седе у једној соби и да на овај начин, попут данашњег округлог стола присуствују дијалогу. У нашем друштву је постало  интелектуално отмено бирати и тражити дијалог. Националне мањине улажу много у дијалог, улажу много више знања и труда да би се дијалог остварио и био препознат.  Дијалог сузбија нестрпељивост, мржњу, као и недемократски приступ ка националним мањинама. *Ступање у дијалог са националним мањинама* – ми то зовемо, лично, троугао који садржи таблиране националне мањине, нове националне мањине без ружне конотације, као и недостатак културе опхођења које се види кроз отворену мржњу према националним мањинама”, закључила је министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Републике Србије Гордана Чомић, приликом обраћања присутнима.

У саопштењу за јавност издатом од стране Института за медијацију, преговарање и јавне политике, истакнуто је да су се током дијалога на округлом столу отварала различита питања, пре свега питања о подношљивости/трпељивости да будемо различити, питања вођења међуинституционалних дијалога и институционалних дијалога са представницима националних мањина, међуетничког дијалога, као и питање поверења националних мањина у институционални оквир. Једно од основних питања је да ли би интегративна медијација могла да буде помоћна полуга у стварању дијалога и поверења, да ли би могла послужити Министарству као помоћни алат у изради Акционог плана за права националних мањина, и помогла развоју дијалога како у Војводини тако и у читавом друштву.

У име покрајинског секретеријата за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице, обратила се Милинка Хрћан: “Ово је изазовна година за националне мањине, од пописа становништва до израде акционог плана за националне мањине… Ми у Војводини верујемо да су добросуседски односи предуслов за међуљудске односе и суживот, као и одржавање културне разлике и дијалога, како би наша покрајина, као и до сада, остала јединствена у својој различитости”

Милан Криловић,  лиценцирани медијатор и законски заступник Института за медијацију, преговарање и јавне политике, који је био и модератор овог догађаја, између осталог је рекао да је ово добра прилика да цивилни сектор и представници власти, на нивоу читавог друштва и локалне заједнице воде дијалог. “Медијација у локалној заједници је шанса за људе да преузму контролу над међусобним односима и над самим сукобом, те да заједно утичемо на исход конфликта. Интегративна медијација је напредни приступ решавању сукоба, али морамо да говоримо у садашњости, можемо да се ослонимо на прошлост ради чињеница, али је важно освестити да су то процеси који се тичу садашњости и оснажују локалне заједнице за будућност. Истакао бих кључне појмове: бесплатна правна помоћ, безбедност, социјализација, интеграција, медијска писменост, као и остваривање сарадње са надлежним и релевантним институцијама унутар локалне самоуправе. Будућност овог пројекта такође доприноси повећању економског оснаживања националних мањина, као и друштвеног дијалога.

Округли сто је предпројектна активност која за циљ има утврђивање потреба и интереса припадника националних заједница и других заинтересованих страна као основе за наставак пројекта „ИНТЕГРАТИВНА МЕДИЈАЦИЈА И ОСНАЖИВАЊЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ И ПОВЕРЕЊА МЕЂУ ПРИПАДНИЦИМА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ“. Пројекат ће се развијати у земљама Централне и Источне Европе, у првој фази фокус је на Србији, док се у другој фази планира проширење пројекта на друге државе. Интегративна медијација је важан алат како би се повратило поверење националних заједница у државу и како би се обновила социјална кохезија. Такође, циљ пројекта је решавање сукоба појединаца и група унутар локалне мултиетничке средине, а на основама конструктивног дијалога и заједничког интереса решавања проблема, путем интегративне и вршњачке медијације. 

Специфични циљеви пројекта су:  Успостављање дугорочног или трајног механизма за решавање сукоба унутар мултиетничке локалне заједнице;  Креирање одрживих алата за информисање чланова локалне заједнице о интегративној медијацији у локалној заједници;  Унапређење наставног система у релевантним институцијама. Успостављање дугорочног или трајног механизма за решавање сукоба унутар мултиетничке локалне заједнице за резултат има дефинисање и формирање јединственог неформалног тела на нивоу локалне заједнице које чине обучени интегративни медијатори, представници свих етничких група” – рекао је Криловић, идентификујући проблеме у недостатку комуникације између различитих група и локалне самоуправе и предности интегративне медијације.

Округлом столу присуствовали су представници Канцеларије Савета Европе, ОЕБС-а, представници Националних савета Националних мањина, заштитници грађана републичког, покрајинског и градског нивоа, као и представници других покрајинских ресорних секретаријата, медијатори, као и представница УГ „Ибинам“ и уредница Медијатор магазина, Нела Савић.

Не знам да ли је тај моменат био сам почетак примене медијације на овим просторима, али сигурно јесте отварање првог Центра за медијацију у Васпитно поправном дому у Крушевцу ( чим споменем ВПД имам асоцијацију на музику из серије „Сиви дом“ и одмах ме обузме нека необична сета) када је започет пројекат „Шанса деци за промене“.

Био је то партнерски пројекат између УНИЦЕФ а, Владе Републике Србије и Шведске агенције за међународни развој (Сида), са циљем иновативног пројекта реформе система малолетничког правосуђа у земљи, а у циљу заштите права деце у ризику и деце у сукобу са Законом.

Званично је започет 01.септембра 2003.године , а служба за посредовање у ВПД (Васпитно поправном дому) у Крушевцу основана је 17.10.2003.год. Службу су чинили радници ВПД у Крушевцу  и стручни радници ЦСР (Центра за социјални рад) Крушевац, који су прошли обуку за посредовање између жртве и преступника (детаљније у рубрици из мог угла Јелица Милосављевић). Ова служба имала је свој Правилник рада и своје административне  процедуре којима се регулисало вођење случајева посредовања. Такође је имала своје просторије, координатора, трочлану комисију за упућивање случајева за посредовање, инфо одељење, библиотеку.

ПРИМЕНА МЕДИЈАЦИЈЕ У ВПД Крушевац

Посредовање се у ВПД примењивало у случајевима сукоба између штићеника и то:

• Сукоби у коме је било јасно ко је жртва а ко починитељ
• Сукоби у којима није било јасно ко је жртва а ко починитељ већ  свака страна активно наноси штету другој страни
• Сукоби који су укључивали лакше дисциплинске прекршаје
• Сукоби који су укључивали теже дисциплинске прекршаје
• Сукоби који нису повлачили дисциплинске прекршаје  али су укључивали повреду права друге особе.

Случајеве посредовања су могли пријављивати сви запослени у ВПД али и сви штићеници. За пар година постојања,  у служби је одрађено више десетина медијација.

Посредовањем се давала могућност сукобљеним странама да превазиђу несугласице и надокнаде штету.  Посредовање је углавном подразумевало две врсте надокнаде штете : извињење и договор између сукобљених страна о начину надокнаде штете и спровођење ове надокнаде.

Штићеници ВПД у Крушевцу су веома позитивно реаговали на службу за посредовање јер су и сами били у ситуацији да разрешавају сукобе и одлучују о истима. По први пут су имали могућност да их неко чује, да чује како се осећају, као и да објасне разлоге свог понашања, односно дела.

„ИЗВИНИ“

Комплетан пројекат „Шанса деци за промене“ имао је за циљ иницијативу за реформу малолетничког правосуђа у том периоду, Служба за посредовање у ВПД у Крушевцу је била прва те врсте у Србији, а све са циљем да се у Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела који је ступио на снагу 2005.године препозна медијација као начин решавања сукоба и то кроз васпитни налог :

„да се извини оштећеном како би се накнадом штете, извињењем, радом или на неки други начин отклониле у целини или делимично штетне последице дела“, али увек кроз посебну обавезу: “ да се извини оштећеном“.

Пројекат је трајао пуне три године и иницирао је (слободно се може тако рећи) низ позитивних промена као што је отварање и првог Центра за медијацију у Нишу, а први васпитни налог у Србији урађен је 2007.год, у ЦСР Крушевац. Водитељ случаја на истом била је Јелица Милосављевић у сарадњи са тадашњим замеником Вишег јавног тужиоца из Крушевца. Први васпитни налог је између осталог подразумевао да се оштећени извини жртви и да испуни добровољни рад у трајању од месец дана.

Неке од тих позитивних промена се су се одржале до данас, нажалост већина није, те имам утисак као да смо на самом почетку разумевања и усвајања добре и позитивне праксе. Оно што се сигурно од тада није променило, а неће ни убудуће, јесте чињеница да је жртви некада заиста довољно само: искрено „ИЗВИНИ„.

Нела Савић