Ђумругџије, срећан вам данашњи дан, 25. мај.
Верујем да ће многи помислити на Дан младости, који се обележавао 25. маја, но овај пут то није случај, иако смо сигурни да се многи с носталгијом сећају истог. Неки други ће пак помислити на Ђумрукану, односно Театар на Ђумруку, прво стално позориште у Београду које је с радом почело 1841. године, пре свега захваљујући Стерији Поповићу и Атанасији Николићу.
Мада, само позориште има везе са Ђумруканом, нисмо мислили на глумце кад смо у наслову честитали ђумругџијама данашњи дан.
Наиме, на Сави, која је била у то време граница Србије са Аустријом, у Остружници, негде крајем маја 1804. отворен је први Ђумрук, тачан датум није познат, али је 25. мај узет као дан, кад српске ђумругџије обележавају као свој.
Нема много информација између периода 1804. када је отворен ђумрук на Сави, о његовом раду, па до времена кад је кнез Милош Обреновић решио да искористи све привилегије, добијене другим Хатишерифом из 1830. године, међу којима је и привилегија прикупљања ђумрука, на сву робу која је улазила у Србију с реке:
„Дажбинско питање било је везано за проблем повратка отргнутих предела, па није могло бити коначно решено. У Хату је поновљен принцип одсеченог пореза у који су улазили: харач, сви данци (укључујући и приходе са турских феудалних добара), крајева који ће бити присаједињени Србији и царинске приходе. Тачан износ могао се утврдити тек након утврђивања територије Кнежевине Србије. Турци који су поседовали добра у Србији могли су их продати Србима у року од годину дана, пошто их претходно процени комисија. Уколико нису желели да их продају, приходи од њих били би уллаћивани у београдску благајну, а потом исплаћивани власницима. Србима је дозвољено да у београдској царинарници убирају царине на сву робу, осим оне која иде у Цариград, а кнезу је остављено да пропише царинску тарифу.“ – wikipedia
Сад, готово сигурно, за оне којима термин ђумрук није био познат, могу претпоставити, или бар наслутити ко су ђумругџије. Ђумрук је турски израз (гüмрüк) за прикупљање пореза, односно за царину а особа која је прикупљала порез називала се ђумругџија (цариник).
Милош Обреновић је наложио, да се у сам улаз у град с реке, изгради нова стамена ђумрукана, која је рађена по плановима Франца Јанке, тадашњег државног архитекте, а сам ток градње поверен Хаџи Николи Живковићу (Хаџи Неимар). За свега годину дана никла је велелепна грађевина за то доба, на којој је први пут истакнута српска застава. За њено истицање, Милош Обреновић, је оптужен од султана да жели да направи српску државу. Због овог чина лако је могао изгубити главу, али одбрана кнеза била је да је заставу истакао “через ђумрука”.
Ђумрукана (царинарница) је подигнута 1834. године. Већ смо напоменули да је, захваљујући kнезу Михаилу, једна велика сала царинарнице била наменски издвојена за прво, стално, позориште у Београду, једноставно названо Театар на Ђумруку, а прва изведена представа била је „Смрт Стефана Дечанског“. Позориште у ђумрукани није потрајало, али ђумрук је имао кроз своје постојање штошта испричати, јер је различите становнике дочекивао, услуживао и испраћао, јер је био коришћен за различите државне послове, не само за убирање дажбина. Многим државницима и званичницима тог доба Ђумрукана је била дом.
Ђумрукана (царинарница) је служила преко сто година, а срушена је у савезничком бомбардовању 1944. године. Обнова није била могућа те је, тадашња, ђумрукана избрисана с лица земље.
Данас, на Сави, постоји међународни терминал, гранични прелаз Београд – Сава, на ком су пунктови граничне полиције и царине, управо на Савском пристаништу испред старе Лучке Капетаније, здања сазиданог 1906. године, чијем се уређењу и обнови сви радујемо.
Савремена улога царине данас се огледа не само у наплати царинских дажбина, већ обезбеђује како фискалну тако и безбедоносну заштиту. Борбом против међународног тероризма и прекограничног криминала царинска служба Републике Србије доприноси успостављању свеукупне безбедности грађана. Без обзира како и на ком језику се изговара царина, наши цариници су ту да чувају интерес земље и њених грађана.
(“У многим језицима, односно народима сусрећемо се са термином „царина“, тако на пример на арапском језику то је „АЛДИУАН“ што се изговара АЛ-ДУВАН а значи „трговачка књига“. Одатле видимо да и француска реч за царину „ДОУАНЕ“ има /3 Поповић, М., (1974) Царинско пословање, Београд, стр. 51. 29/ персијско порекло те да је у Европу ушла преко Арапа. Код Италијана се она назива „ДОГАНА“, а код Шпанаца и Португалаца „АДУАНА“, а чак су је раније у Далмацији називали „ДУАНА“. На латинском се царина називала „TELONCUM“ код Немаца „ZOLL“, а код Пољака „ČLO“, код Грка „КУМЕРКИ“, а код Турака „ГУМРУК“. На основу ове турске речи и у нашим крајевима се цариник и трошаринац називао ћумруџијом, а царинарница ћумруканом, те се и царина, док смо били под Турцима називала ћумрук. На мађарском се 30 каже хармина због чега је и назив за царину „ХАРМИЦ“, јер је наплаћивала тридесети део од вредности робе. На руском језику царина се означава термином „ТАМОЖНАЈА“: Од половине XIX века, царина се као термин сусреће у свим крајевима наше земље. Код Енглеза и Американаца за царину се употребљава израз „COSTUMS“, односно „COSTUMS DUTY“ – (УЛОГА ЦАРИНСКЕ СЛУЖБЕ У СУЗБИЈАЊУ КРИМИНАЛИТЕТА – докторска дисертација – Мср. Томо Одаловић).
Најпознатији цариници: Апостол Матеј, Сима Милутиновић Сарајлија, Вук Стефановић Караџић, … Допуните списак…
У сваком случају, на свим језицима, сретан дан нашим ђумругџијама (цариницима).
25. мај – Дан српске царинске службе. Ове године обележавамо 220 година постојања исте.
Нела Савић, ђумругџиница (да будем политички коректна – Закон о родној равноправности: Примена родно осетљивог језика (ступио на снагу 21. маја 2024.))
Слике: wikepedia.org и архива Медијатор магазин