НОВА ЕРА МЕДИЈАЦИЈЕ у међународним трговинским споровима – Блажо Недић
Конвенција Уједињених нација о међународним споразумима о решавању спорова проистеклих из медијације (Сингапурска конвенција о медијацији) почеће са применом 12. септембра 2020. године, након што су је ратификовале Сингапур, Катар и Фиџи, прве три од укупно 52 земље, које су приступиле конвенцији од отварања 7. августа 2019. у Сингапуру, укључујучи и Србију.
УСВАЈАЊЕ И ПОТПИСИВАЊЕ
Након више од пет година рада, преговора и усаглашавања, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је текст ове међународне Конвенције резолуцијом бр. 73/198 од 20. децембра 2018. године. Приликом церемоније свечаног потписивања, 7. августа 2019. године, 46 земаља, међу којима и Србија, приступиле се Конвенцији. Ово је импозантан број, нарочито имајући у виду да је Њујоршку конвенцију о арбитажи, која данас омогућава извршење страних арбитражних одлука у преко 160 земаља, у тренутку отварања 1958. године потписало само 10 земаља.
КОНВЕНЦИЈА
Сингапурска конвенција о медијацији којој су поред осталих до сада приступиле и три од пет највећих светских економија, САД, Кина и Индија, као и Саудијска Арабија, Катар, Сингапур и многе друге земље, представља прекретницу у примени медијације. Овај међународни инструмент омогућиће ефикасно прекогранично извршење споразума постигнутих путем медијације, што ће допринети већој сигурности за компаније и међународне инвеститоре, а тиме и унапређењу међународних трговинских односа и развоју глобалне привреде.
Уколико привредни субјекти са седиштем у различитим државама постигну споразум о решавању трговинског спора путем медијације, такав споразум је подобан за извршење у свакој од земаља које су прихватиле Конвенцију.
Од европских земаља Конвенцији су до сада приступиле Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Украјина и Турска, док је било приметно одсуство земаља Европске уније. Иако је више држава чланица ЕУ било спремно да потпише Конвенцију, последње информације говоре да Европска комисија није постигла усаглашен став у односу на Директиву ЕУ о медијацији из 2008. године, док су делегати из Велике Британије сматрали су да ће након Брегзита и ова земља унилатерално приступити Сингапурској конвенцији.
Ово је прва међународна конвенција која је потписана у Сингапуру, чиме се додатно наглашава позиција овог града-државе као међународног трговинског центра за решавање спорова, који се тако сврстава у ред градова по којима су названи други значајни међународни инструменти, као што су Женевска конвенција о људским правима, Бечка конвенција о дипломатским односима, Хашка конвенција о грађанском поступку и Њујоршка конвенција о арбитражи.
МЕДИЈАЦИЈА
Последњих деценија медијација је постала доминантан метод решавања спорова у развијеним привредним и правним системима, а нарочито у САД где сваки значајнији спор у некој фази прође кроз медијацију, док преко 70% буде решено на првом састанку, или непосредно након тога. Значајни напори улажу се и на ширењу примене медијације у Европи и у другим државама изван САД, са различитим успехом.
Конвенција се примењује на споразуме у међународним трговинским споровима који су постигнути пред медијатором и не обухвата друге врсте ни форме споразума.
Привредници су добро упознати са предностима медијације у односу на арбитражу у решавању прекограничних спорова. Судске и арбитражне поступке, као „адјудикативне“ процесе у којима трећа неутрална лица доносе одлуку о исходу спора, карактеришу строга правила поступка и коначна одлука која се може принудним путем извршавати у случају потребе. Међутим, овакви процеси неретко трају годинама, захтевају улагање огромних количина времена и новца, и често произведу резултат који је незадовољавајући за једну или обе стране у спору. Медијација, као консензуални процес, је бржа, економичнија, и идеална за очување међусобног односа страна у спору, али зависи од њихове добре воље како би се постигло решење и осигурало спровођење договореног.
За разлику од арбитраже, медијација у прекограничним споровима до сада није познавала универзални међународни механизам за извршење постигнутог споразума у случају да једна од страна одбије да га добровољно спроведе. Стога, данас стране у међународним трговинским споровима као метод решавања првенствено бирају арбитражу, док се мањи број спорова решава у поступку пред судом. Медијација се на жалост ретко користи као примарни метод решавања спорова у овој области, у великој мери из разлога немогућности страна да се ослоне на ефикасан механизам принудног извршења. У ретким случајевима медијација може бити део тзв. „арб-мед-арб“ поступка, јер Њујоршка конвенција из 1958. године омогућава ефикасно извршење арбитражних одлука донетих на основу поравнања („consent orders“).
У намери да се попуни ова празнина, 2015. године формирана је радна група УНЦИТРАЛ-а за израду текста конвенције која ће омогућити прекогранично извршење споразума о решавању спорова проистеклих из медијације. Конвенција има конкретан фокус – примењује се искључиво на споразуме у међународним трговинским споровима који су постигнути пред медијатором и не обухвата друге врсте ни форме споразума.
Конвенција се не примењује на споразуме постигнуте у потрошачким споровима, као ни на породичне, наследне или радноправне спорове. Конвенција не обухвата споразуме о решавању спора које је прихватио суд или су закључени у оквиру поступка пред судом, нити споразуме који су састављени у форми арбитражне одлуке. Конвенција дефинише услове под којима се неки споразум сматра међународним, односно „произилази из медијације“, као и основе за одбијање спровођења извршења. Суштински, уколико привредни субјекти са седиштем у различитим државама (или под другим условима који задовољавају елемент иностраности) постигну споразум о решавању трговинског спора путем медијације, такав споразум ће бити подобан за извршење у свакој од земаља које су ратификовале Конвенцију. Споразум постигнут под наведеним условима може се користити и као одбрана против стране која, и поред споразума закљученог у медијацији, ипак покрене судски или арбитражни поступак.
По речима сингапурског Министра правде и унутрашњих послова К. Сханмугама, Сингапурска конвенција, уз Њујоршку и Хашку конвенцију, попуњава празнину у правном оквиру за решавање међународних спорова, чиме се медијација подиже на исти ниво са арбитражним и судским поступком, као до сада најзаступљенијим методима решавања међународних трговинских спорова.
ЗНАЧАЈ
Иако је тачно да преко 90% споразума из медијације буде добровољно спроведено, такође је тачно и да одсуство могућности принудног извршења представља значајан фактор приликом одлуке о избору медијације у односу на арбитражу, као примарног процеса за решавање међународног трговинског спора. Очигледно, привредним субјектима је од веће важности могућност да дођу до коначног решења подобног за принудно извршење, него да брзо и економично постигну међусобни споразум, али уз неизвесност спровођења договореног.
Стога Сингапурска конвенција о медијацији представља почетак нове ере у решавању међународних трговинских спорова јер уз већ постојеће предности медијације, у погледу брзине, смањених трошкова, контроле исхода и могућности за унапређење међусобних односа, по први пут споразумима постигнутим у медијацији даје и „зубе” у виду коначности и извршивости.
Иако је циљ Конвенције да омогући извршење споразума о решавању међународних трговинских спорова који произилазе из медијације, парадоксално, њен најзначајнији резултат могао би бити, не повећање броја принудних извршења постигнутих споразума, већ повећање броја медијација и добровољно спроведених споразума.
Аутор: Блажо Недић, адвокат и медијатор