И питах дете своје: Лана, јел знаш Балашевић Ђорђе ко је? Рече: “ Знам. Од чега је умро?“
Рекох јој да не знам, ал да сумњам. Можда је све неозбиљно схватио, можда је зато касно отишао и није се више вратио.
А вратиће се Ђоле, и онима који га не воле и који га воле, јер пловити се мора, преко брда и преко гора.
Ево, већ вечерас поново ћеш причати причу за генерације све.
А ја те нешто волела нисам…
А марим и не могу да се манем, и не могу да станем. Бујица из мене креће јер ово ће бити, у Новом Саду, твоје вече. Твоје последње вече…

А нисам те нешто волела баш, и нервирала се кад почнеш о народу да причаш, знаш?
Ал песме твоје, заденула сам за срце моје.
Те речи, стихови ти, живот у трену описан ми би.
Био си део, добар део, живота мог и онда кад бежах од размишљања твог. И сад побегла бих да могу, ал не знам куд, смета ми смрт твоја, смета и боли и чуду се чудим, болу у души, и ова суза и јецај ме гуши…
А нисам те волела знај, само, само тешко ми пада крај.
Тешко ми је што нисам имала прилику да ти то лично кажем, тешко ми је што си отишао… и као да знам: ниси ништа од овог озбиљно схватио, и већ си можда нове стихове писао, ал нагло би прекинута твоја мисао. Отишао си данас и ниси се вратио.

Толико тога си могао још да даш.
А нисам те нешто волела баш…
Како бих неправедна била, када бих ти квалитет оспорила. Размишљам о клинцима новим, да ли ће њихове животе обележити уметници као што ти беше? Да ли ће, као ми, бити те среће?
Волеле су те све генерације и све нације
А ја те нешто нисам волела знај,
само ми је жао што је крај.

А толико тога си могао новим клинцима да даш.
А ја те нисам волела баш.

Нела Савић