Pristup postupcima izdržavanja dece utvrđenim Konvencijom je besplatan. Postupci pokrenuti
prema Haškim konvencijama za zaštitu dece odnose se na decu do 16 godina.
Kada je dete ugroženo u drugoj zemlji, tada obe zemlje imaju odgovornost da ostvare najbolje
interese deteta, kako zemlje porekla tako i zemlje prebivališta.

Istovremeno, u cilju postizanja najboljeg interesa deteta, može se koristiti i medijacija. U takvim slučajevima, sudija koji odlučuje o povratku ili nepovratu deteta u zemlju uobičajenog boravišta je u najboljoj poziciji da strankama preporuči medijaciju. Sudije treba da budu svesne činjenice da će zakonska odluka o pitanju povratka ili nepovratka samo dati rešenje za ovo važno pitanje, ali neće rešiti druge
ozbiljne probleme sa kojima se roditelji suočavaju. U procesu medijacije, medijator može vešto
da usmerava roditelje da reše određene probleme dogovorom/pregovorom. Stručni radnici u
centrima za socijalni rad takođe mogu uputiti stranke na prekograničnu porodičnu medijaciju.
Trebalo bi da budu informisani o postupku medijacije kako bi se stranke koje se nalaze u
prekograničnom porodičnom sporu koji pogađa njihovu decu ohrabrile da pronađu rešenje
sporazumno putem medijacije.
U slučajevima otmice deteta od strane jednog roditelja, odnosno kada je dete nezakonito
odvedeno u drugu državu, u postupku medijacije prvo se pregovara o vraćanju ili nepovratu
deteta u zemlju u kojoj je prethodno živelo. Ako se roditelji slažu oko ovog osnovnog pitanja,
onda mogu pristupiti rešavanju drugih srodnih pitanja (pitanja u vezi sa mestom stanovanja
deteta, preseljenjem, starateljstvom nad detetom, dogovorom o dugoročnim planovima za život
deteta sa jednim ili oba roditelja, izdržavanjem i uspostavljanjem kontakata deteta sa roditeljem
sa kojim ne živi, u vezi održavanja redovnog kontakta, pitanja vezana za odmore, putovanja, finansijska pitanja, obrazovanje, versko i kulturno (dvojezično) vaspitanje, izdržavanje i druga aktuelna pitanja).
Medijacija je miran način rešavanja sporova putem pregovora. Omogućava stranama koje su
u sporu da se približe tački kada same počnu da pregovaraju i pronađu zajedničko rešenje, koje
je prihvatljivo za obe strane i podjednako je u interesu obe strane, posebno u najboljem interesu
deteta. Danas je evidentna šira primena medijacije u različitim vrstama sporova, tako da se
metode medijacije u različitim oblastima delimično razlikuju.
Medijacija u međunarodnim porodičnim sporovima je specifična, jer primena medijacije ima niz
izazova kao što su:
– Utvrđivanje sudske nadležnosti – koja se utvrđuje prema uobičajenom mestu prebivališta
deteta sa jednim roditeljem. Ako dođe do promene mesta stalnog boravka deteta, onda se to
uređuje po zakonu države novog prebivališta. U slučajevima međunarodne otmice deteta, organi
države potpisnice u kojoj je dete imalo prebivalište neposredno pre protivpravnog udaljenja ili
zadržavanja, zadržavaju nadležnost za mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta;

• Pravna sprovodljivost postignutog sporazuma – s obzirom da se radi o postupku koji se vodi
  između država sa različitim pravnim sistemima, izvršivost postignutog sporazuma mora biti
  obezbeđena u svim zemljama potpisnicama Konvencije;
• Upotreba jezika komunikacije – medijator mora da zna jezik obe strane ili da vlada jezikom
  koji obe strane koriste u postupku. Najviše se koristi engleski jezik ili službeni jezik zemalja
  uključenih u postupak;
• Potreba za medijatorima specijalizovanim za međunarodne sporove, kao i za porodične
  sporove;
  Primena međunarodne medijacije ima i druge izazove kao što su različita kultura i geografska
  udaljenost, visina troškova za strane, otvorenost granica država, država koje su u sukobu sa
  drugim državama, što se mora uzeti u obzir prilikom određivanja metodologije medijacije. U
  takvim slučajevima zgodno je koristiti savremeni način onlajn komunikacije, preko
  komunikacionih platformi dostupnih svim zainteresovanim stranama.
  Istovremeno, države treba da usaglase stavove u vezi sa uključivanjem deteta u postupak
  medijacije, koji je u pojedinim državama obavezan prema Konvenciji o pravima deteta.
  Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
  strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
  sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
  specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
  uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
  smanjuje. U nastavku su pravi primeri iz prakse porodičnih sporova koji su pogodni za rešavanje
  medijacijom:

1. Bračni par dolazi iz različitih zemalja (potpisnica Haške konvencije), oboje rade u svojoj
   zemlji, imaju jedno zajedničko dete školskog uzrasta koje živi sa majkom. Otac živi u Severnoj
   Makedoniji, a letovanje provodi sa suprugom i detetom (u zemlji u kojoj živi majka i dete B).
   Otac odvodi dete bez majke u Severnu Makedoniju pod izgovorom da se viđa sa rodbinom,
   zatim prekida svaki kontakt sa suprugom, podnosi zahtev za razvod i upisuje dete da nastavi
   školovanje u Severnoj Makedoniji. Kada majka dođe u Severnu Makedoniju, dete viđa samo u
   prisustvu oca iz razloga što otac želi da spreči dete da se vrati majci, a zatim zabrani detetu da se
   viđa sa majkom.
2. Državljanka Severne Makedonije stupa u brak sa državljaninom zemlje B, u braku
   je rođeno dvoje dece. Zbog nefunkcionalnog braka, majka se plaši da pokrene postupak razvoda
   u državi B, verujući da će država B voditi računa o pravima svog državljanina. Sa decom dolazi
   u Severnu Makedoniju pod izgovorom da posećuje rodbinu, gde pokreće brakorazvodni
   postupak, a sa suprugom prekida kontakt i zabranjuje mu da viđa maloletnu decu, jer se plaši da
   će otac oteti decu i vratiti u državu B.

Kao što smo već spomenuli:

Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
smanjuje, te preobražava u buduću saradnju, u cilju zadovoljenja potreba i interesa dece, što bi svakom roditelju trebalo da je najvažnije.