Прича се објављује из два разлога: када сам замолила Весну да ми пошаље своју биографију она је написала следеће:
„Весна Шме, рођена у Руми-Срем. 1963 године. Мајка два сина, бака једне прелепе девојчице. Занимање: домаћица (од њиве до шљиве). Скупља успомене и воли све што воле млади. То је биографија.“ То је први разлог (њена биографија и њена фејсбук страница „За сваког понешто“). Други је што сам четири пута прочитала причу, наглас, и сваки пут сам имала или сузу у оку или кнедлу у грлу. Ако се иста ствар поновила четири пута, значи да је Весна на мене пренела емоцију коју носи о Сарајеву. Можда ће се то догодити и вама. Ако не први пут, ви прочитајте још који и можда осетите нешто слично ономе што сам осетила и ја.
Читајте наглас!
Препуштам вас Весниној причи:

О САРАЈЕВУ

Има много градова у бившој Југи који ми много значе, али један се издваја од свих осталих, јер један његов комадић, буквално, педесет година носим на себи. Када ми је било три године, бака ми је на Башчаршији купила златан привезак детелина са четири листа. Од тад до данас, ретко сам га скидала са врата. Мало касније водила ме је код рођака у Пионирску улицу где сам се до бесвести играла са малим сарајлијама. Тамо, кад играш жмуре и сакријеш се, до ноћи могу да те траже, за разлику од моје равнице где те одмах виде, чим те спазе. И запљуну.

Године су пролазиле, одлазила сами враћала се у Сарајево. Матурска екскурзија баш у Сарајеву, обилазак града, па на жичару и правац Требевић. Нисам ту могла да се скрасим, те сам са Биљаном и Синишом поново се жичаром спустила доле и одвела их код Рокија на ћевапе. После смо отишли у кино Сутјеска и гледали „Сјећаш ли се Доли Бел.“ Док смо се враћали у планинарски дом, Синиша је стално говорио да можда однекуд може да се појави медвед или вук, то је давало убрзање нашим корацима. После три дана смо се вратили кући уз исту песму којом смо и кренули на пут: Кад су Сремци кренули, са те Фрушке горе…

Опет су године пролазиле, била је Олимпијада, Вучко, и многе лепе ствари. После више није било лепо. Моје Сарајево је патило. Почела сам да бринем, тугујем, исто као када су рокали мостове у Новом Саду и раставили Срем од Бачке и Баната. Што Бог састави, то курва растави, што би рекли наши. И онда је р.., ужас стао, пожелела сам да поново одем на Маријин Двор, да чујем Миљацку како тече, да видим све оне занатлије које у својим малим радњама нешто куцкају и праве, да ми слети сто голубова на главу, раме, руку… То сам и урадила.
Башчаршија – кнедла ми је прво била у грлу, после више није. Све сам видела, чула и осетила, уместо код Рокија ћевапе сам појела код Ферхатовића, док сам куповала два дреса, један Жељо, други Сарајево за моје момке. Продавац ме пита одакле сам. Из Војводине, кажем му, а он однекуд извади прелепу резбарену муштиклу и поклони ми.
Пре три године водила сам и моје момке да осете то о чему сам им причала, да виде одакле је Гаврило кренуо, да виде где је сниман Валтер, да виде синагогу, катедралу, џамије и цркве, да једу ћевапе… У парку где су бисте наших највећих писаца, старији син извади марамицу и обриса обрву Бранка Ћопића коју је голуб унередио. Срце ми је било пуно. Да не гњавим даље, то је један град који волим са разлогом, а могу га волети и без разлога.

Оригиналан чланак објављен у магазину Медијатор 2020. године