ПРИМЕР МЕДИЈАЦИЈЕ ИЗ СВЕТСКЕ ПРАКСЕ
У међународној пракси, нарочито у пракси Сједињених Држава, постоји велики број примера медијације у случајевима који су завршили нагодбом. У наставку ће бити представљен пример познат као тзв. Concussion Lawsuit (тужба због потреса мозга).
Тзв. Concussion Lawsuit (Тужба због потреса мозга)
Ради се о поступку између НХЛ-а (Националне хокејашке лиге) и великог броја садашњих и бивших хокејаша који играју или су играли у неком од клубова НХЛ-е. Успут, НХЛ је једна од највећих спортских лига у САД-у и Канади, која се састоји од 31 хокејашког клуба и то је најважнија и најуспешнија хокејашка лига на свету.
Предметни спор започео је крајем 2013. године, а непосредни разлог за покретање поступка била је смрт три позната играча у лето 2011. године. Та три играча која су прерано умрла, као и многи други који су се придружили парници били су тзв enforcers (извршитељи) – играчи чији је главни задатак у хокеју борба (туча) са противничким тимом. Енфорсери, али и други играчи хокеја на леду, због саме природе спорта, трпе честе повреде главе и често доживе потрес мозга. Конкретно, играчи који су поднели тужбе били су мишљења да би НХЛ као њихова лига требао боље превентирати повреде главе код играча, односно квалитетно упозорити њихове играче на могуће последице, посебно имајући у виду општу промоцију насилне игре, која је потом проузроковала такве повреде играча.
Од првих 10 играча који су поднели тужбу до 2018. године број тужитеља порастао је на више од 150 који траже од НХЛ-а одштету због здравствених последица претрпљених након професионалног играња хокеја.
У периоду од 2013. године када је почетна тужба поднета до 2018. године када је започела медијација, НХЛ се опирао било каквој нагодби или признавању било какве одговорности.
Међутим, преко 150 играча који су првобитно поднели тужбу и НХЛ упућени су на медијацију, а остали играчи који би желели да се придруже процесу морали су да то ураде у посебној парници или би медијација била проширена на њих ако се постигне нагодба.
Дакле, НХЛ играчи тврде да су током утакмице у НХЛ клубовима претрпели потрес мозга или повреде главе, што је потом проузроковало трауматичне повреде мозга или повећало ризик од такве трауматичне повреде мозга. То је озбиљна повреда која привремено или трајно нарушава функцију мозга, а последице су губитак памћења, Алцхајмерова болест, депресија, анксиозност, суицидност и још много тога. Овакве повреде су типичне за професионалне спортисте, посебно оне који имају честе ударце у главу, попут НФЛ играча или америчког фудбала, који је такође прилично агресиван спорт. Једна од контраверзнијих трауматичних повреда мозга била је, дакле, хронична трауматична енцефалопатија од које су често патили бивши фудбалери америчког фудбала. Специфично за такве трауматичне повреде мозга је да ће се симптоми појавити у већој мери тек када играч престане са активном игром, тј. у правилу се не појављују док је играч активан, већ тек након повлачења из игре.
Основно питање у овом процесу било је – Да ли играчи свесно ризикују када уђу у игру као професионални спортисти?
Један од основних принципа за ослобађање од одговорности за штету је сагласност оштећене стране. Класичан пример пристанка оштећеног и тако ослобађање од одговорности је управо учешће у спортској игри у којој је могуће да се повреде. Нпр. боксер је свестан да уласком у ринг и уз поштовање свих правила и прописа, свеједно може претрпети такав ударац који му може озбиљно угрозити здравље или чак узроковати смрт. Исти принцип важи у САД-у и по истом принципу се сматра да играч хокеја на леду, који је сам по себи изузетно насилан и агресиван спорт, преузима ризик који спорт носи играјући га професионално у једном од клубова НХЛ. Међутим, ситуација је другачија ако спортска лига, у овом конкретном случају Национална хокејашка лига, свесна могућег здравственог ризика који може бити последица конкретне игре, одлучи да тоне подели са играчима.
Темељ тужбе хокејаша управо је наводна непажња НХЛ-а, односно пропуст НХЛ-а да упозна, едукује и упозори играче на могуће последице професионалне игре и честе потресе мозга који могу резултирати трајним неуродегенеративним болестима.
Зашто би било боље овај спор решити у поступку медијације него на суду?
Из перспективе играча, предност медијације је свакако знатно краће трајање медијације, као и нижи трошкови с обзиром на значајне износе day in court-a (дана на суду) у Сједињеним Државама. Из НХЛ перспективе, сигурно је у интересу, као једне од највећих спортских лига на свету, да оконча процес без превише медијске пажње. Међутим, ако НХЛ у поступку посредовања призна своју могућу одговорност за немар и неуспех да упозори хокејаше на могуће последице игре, то би могло отворити врата играчима других хокејашких лига, али и другим спортовима (нпр. боксу и сл. спортовима) у којима спортисти такође трпе честе повреде главе које могу чак изменити основни принцип ослобађања од одговорности за штету наведену на самом почетку.
У новембру 2018. године у медијима је објављено да је постигнут договор између НХЛ-а и скоро 320 бивших играча након више од четири године судских парница, а тај део нагодбе укључује оснивање фонда за тестирање и лечење повреда задобијених током игре са циљем спречавања понављања таквих повреда код играча.
Ива Бабић, адвокат
Петрић & Кајић, адвокатска канцеларија доо