Управо овом важном темом, која се тиче остваривања права  вулнерабилних група, али и одговорима на питања: шта подразумева бесплатна правна подршка?,  ко су корисници а ко пружаоци бесплатне правне подршке?, ко су медијатори и која је улога јавних бележника у процесу остваривања права на БПП (бесплатну правну помоћ и подршку), као и другим питањима, бави се  удружењe грађана “Волонтери Качарево” из Качарева, кроз пројекат „…Бесплатна правна подршка за вулнерабилне групе”, који ће уз подршку града Панчева, односно Секретаријата за јавне службе и социјална питања Градске управе Панчево, a у сарадњи са партнерским организацијама УГ “Медијатори Крушевца” и УГ “Ибинам”, реализовати до краја године.

Уговор о суфинансирању пројекта потписан је 10. октобра у Градској управи Панчевиу.

На идеју за овај пројекат дошли су, како су нам рекли у УГ „Волонтери Качарево“, јер велики број оних којима је новчана социјална помоћ неопходна не остварују то право због, њима, неприхватљиве процедуре. Нарочито када говоримо о утуживању корисника ради остваривања права на социјалну помоћ.

“Наиме, приликом признавања права на новчану социјалну помоћ неопходно је да радно неспособна лица (деца и стари) туже сроднике да им помогну у издржавању. До сада се ово утуживање одвијало на суду. Старо лице, које нема средства за живот, мора да тужи суду рођену децу за помоћ у издржавању и задовољавању основних животних потреба, што је заиста нехуман поступак. Многи су због тога одустајали јер им је било испод части да подносе тужбу рођеној деци. Сада имамо могућност да споразумом у поступку медијације решавамо такве предмете, што је хуманији поступак, бржи и за кориснике бесплатан.  Закон о бесплатној правној помоћи постоји од 2019. године а ни један случај бесплатне правне подршке није евидентиран у Панчеву” , рекла је Савићева, кооснивач Удружења и навела да су различити разлози за то, а неки од њих су „..недовољно познавање могућности које Закон о БПП пружа, недовољна информисаност и грађана и запослених у ЈЛС, као и у системима социјалне заштите, али и недовољна информисаност пружаоца БПП,  међу првима, медијатора, правника, цивилних организација,  јавних бележника и факултета. Желела бих да се захвалим Секретаријату за јавну службу и социјална питања града Панчева, који је препознао важност ове теме те у значајном делу подржао наш пројекат. Врло је важно да постоји интеракција између свих актера локалне заједнице, како бисмо заједно олакшали доступност правди и услугама свим актерима у локалној заједници, нарочито онима којима је помоћ најнеопходнија, Град Панчево би требало да буде други град у Србији који је применио могућности које нам Закон о бесплатној правној помоћи и подршци пружа, те иновативно приступа решавању наведених проблема. До сада, једино, у Крушевцу имамо забележену праксу пружања бесплатне правне подршке, те ће запослени у Канцеларији за пружање БПП у Панчеву, у Центру за социјални рад и запослени у системима социјалне заштите у Панчеву, као и медијатори, судије, адвокати правници, јавни бележници, цивилне организације и корисници новчане социјалне помоћи, из прве руке имати прилику да чују како се овај закон може применити у пракси, јер су партнери на пројекту удружења која су на неки начин оживела и имплементирала ЗБПП, пре свега УГ „Медијатори Крушевца“, а стручни сарадници долазе баш из система социјалне заштите а као лиценцирани медијатори…“

 “Пројекат је управо из тога разлога од изузетног значаја јер се бави правима најрањивијих категорија друштва, те социјалном инклузијом, укључивањем свих у процесу реализације бесплатне правне подршке, запослених у ЈЛС, запослених у центру за социјални рад и системима социјалне заштите, пружалаца бесплатне правне подршке:  медијатора, јавних бележника, правника, адвоката, цивилних организација и факултета. Осим правилне и потпуне примене Закона о БПП, социјалне инклузије,  пројекат има и низ специфичних циљева као што су:  подизање капацитета организације, информисаност интересних група (усвајање нових знања и вештина), унапређење и јачање професионалних компетенција запослених у локалној самоуправи, системима социјалне заштите и пружаоца бесплатне правне подршке (обученост и оспособљеност запослених и учесника у поступку пружања БПП)  кроз стручно усавршавање, увођење иновативних услуга и унапређење постојећих у систему социјалне заштите, промоција мирног решавања спорова – медијације (Закон о посредовању у решавању спорова), унапређење међусекторске сарадње у локалној самоуправи, унапређење сарадње партнерских организација итд.

 “Оно што бих желела да нагласим је да ће кроз активности које будемо спроводили, интересне групе,  имати прилику да по први пут чују о бесплатној правној подршци, не помоћи, већ подршци и да сви који буду прошли заједно с нама кроз те активности, пре свега мислим на обуке које смо припремили за запослене у ЈЛС, центру за социјални рад и системима социјалне заштите као и за пружаоце БПП, односно медијаторе и јавне бележнике те запослене у канцеларији за пружање БПП, организације цивилног друштва и факултете, знаће да препознају своју улогу у том процесу пружања бесплатне правне подршке. Вероватно ће многи први пут чути и за процес медијације, а нарочито примени медијације у системима социјалне заштите односно у центру за социјални рад. Биће ово једно веома корисно искуство, са усвајањем нових вештина и знања за све учеснике у пројекту. Овом приликом бих позвала све интересне групе,  цивилне организације које се баве правима људи, запослене у Канцеларијама за пружање бесплатне правне помоћи, оне који се баве социјалном заштитом и остваривањем права на социјалну заштиту, правнике, адвокате, јавне бележнике и посебно медијаторе, као и факултете да прођу бесплатну обуку стручног усавршавања и обучавања, те  јасно препознају своју улогу у пружању бесплатне правне подршке. Све информације у вези пројекта и бесплатних обука, можете добити путем мејла volonterikacarevo@gmail.com”, нагласила је Нела Савић.

Чланак објављен у оквиру пројекта УГ „Волонтери Качарево“ – „… – Бесплатна правна подршка за вулнерабилне групе“ уз подршку Секретаријата за јавну службу и социјална питања града Панчева

Podeliću svoje utiske o obukama u organizaciji: Udruženja „Medijatori Kruševca“ i svemu što je uticalo da moja ljubav u oblasti MEDIJACIJE raste iz dana u dan.

S obzirom da sam nakon završene osnovne obuke u organizaciji Fakulteta političkih nauka,  želela da se dalje kvalitetno i kontinuirano  edukujem i proširim svoja znanja, krenula sam sa proverom svih licenciranih predavača sa zvaničnog sajta Ministarstva pravde. Bilo ih je oko 30-ak ali nakon manjeg istraživanja,  nije bilo teško svesti ih na 5 koji su po mom mišljenju pružali kvalitetna predavanja i dobru edukaciju. Ono što me je vodilo prilikom izbora, bila je najpre mogućnost izgradnje u pravcu u kome sam želela da idem kao profesionalac. Moja istraživanja su se bazirala na  biografijama predavača, poseti sajtovima ukoliko su ih imali i  društvenim mrežama u kojima smo svi negde uplovili, kao najlakše sredstvo za dobijanje neke opšte slike o kvalitetu predavanja i temama koje su obrađivali. Nakon nekog vremena imala sam  bolju uvid u ono šta bih dobila za uložen novac.

Zaključak je da stanovništvo u velikoj meri nije edukovano na pravi načini u vezi odgovora na pitanja: šta se dobija medijacijom, koje su njene prednosti, trajanje, cena…? I sve ono što joj daje prednost u odnosu na sudski postupak, još uvek je nedovoljno rečeno za javnost. 

Pomenuću i predstavu sa tematikom medijacije pod nazivom: „Deca su naše ogledalo„, koja je rađena u saradnji sa udruženjem Medijatori Kruševca i koja je takođe predstavljena u Magazinu Medijator. Lično, meni je predstava pokazala nešto više, a to je ogroman rad i trud na celoj priči vezanoj za medijaciju ali i

Tako je krenuo moj najveći put edukacije koji se nije završio na jednom predavanju već i danas traje, bez da me neko vuče za rukav i gura u nešto u šta nisam sigurna, jer ovog puta to zaista jesam. I kao što uvek biva, da ko traži nadje i ko kuca njemu se vrata sama otvaraju, tako sam nakon mesec dana dobrog „istraživanja tržišta“, došla do saznanja da počinje edukacija u organizaciji:  „Udruženja Medijatori Kruševca“ na temu „Medijacija u vršnjačkim sukobima„. U  srcu i u glavi čulo se veliko BINGOOO. Znala sam da je to put gde ću moći da se vremenom izgradim u velikog profesionalca i nekog, ko će u svom gradu postati sinonim za dobrog i uspešnog medijatora. 

Prijavila sam se na edukaciju, ali ne zbog prikupljanja bodova za obnovu licence jer sam dovoljan broj već imala, nego zbog osećaja koji me nije prevario. Tako je početkom  2023-e krenulo moje prvo druženje, oduševljenje, veliki broj pitanja i dobijenih odgovora. Sve ono što sam razumela bez da ponavljam više puta, bilo je rečeno, zapamćeno i upijeno. Nakon trodnevne obuke osetila sam sreću jer je TO BILO TO. Moj BINGO sa početka priče.

I kako su čudni putevi Gospodnji, tako je i mene put naveo ni manje ni više direktno u Kruševac, na divan osmeh i zagrljaj od strane Jelice Milosavljević, jednog od najvećih boraca u oblasti medijacije na prostorima Srbije. Naš prvi susret „oči u oči“ pokazao je mnogo toga. Osetila sam da mogu da joj verujem, a poverenje u nešto što radite, jeste veoma bitna stavka, jer znate da kad bilo šta „zapne“, imate na koga da se oslonite.

I tada sam znala kao što i sada znam da će ovo biti velika i moćna priča jer se upravo „rađa“ tim ljudi koji imaju viziju, snagu i  znanje koje se stiče dok si živ. I više od svega, odličan temelj koji je bitan, a naši predavači  temelj imaju kroz dugogodišnji rad od samog početka ponovnog uvođenja medijacije kroz zakonsku regulativu republike Srbije koja je krenula 2004-e godine. Nakon toga, 2008-e Ministarstvo pravde je  formiralo prvu radnu grupu za izradu zakona o Medijaciji, koji je izrađen 2014-e i koji je od 2015-e počeo sa primenom. 

Da se vratim na suštinu.

Nakon prve edukacije, slagala sam misli danima i došla do zaključka da u celoj priči postoji jedan veliki biser: veliki predavač, profesor, NLP trener, medijator: Kata Vuletić. Stroga u komentarima, ali svaka joj je na mestu (ka u Njegoša), pa „nema ljutiš“. Od nje smo čuli najpre izuzetno predavanje sa konkretnim primerima iz prakse, ali i dobronamerne kritike i sugestije onda kada smo mi imali svoje uloge. Pišem iz svog ugla, ali verujem da smo svi jedva čekali te njene komentare. Upravo tog najstrožijeg, vremenom najviše zavolite, jer vas on najviše i nauči. Sve u svemu, u ovoj priči postojao je „dobar i loš policajac“, ali svakako je ovo tim koji vas najviše, toplinom sa jedne i strogoćom sa druge strane, pripremi za dalje  na jednom dugačkom putu. Njih dve su kao tim, dale ono što ostaje duboko urezano u mislima svakog od nas. Tražile su interakciju i razmišljanje, davale su primere iz života i prakse i na taj način nas terale da pomeramo granice svojih misli i širimo sopstvene vidike. Ceo rad je doveo do toga da počinjemo sami da dajemo ideje i predloge za ono što nas dalje bude čekalo. A čekalo je i čeka nas mnogo toga, jer shvatiš da si na početku puta sa timom koji pokreće lavinu nečega što treba utemeljiti u sistem pravosuđa za neka buduća pokolenja. 

Divno je biti deo priče na čelu sa ovakvim ljudima i hvala Bogu da je tako.

Medijator:

Dipl. pravnik Danijela Vasiljević, Niš. 

Прича се објављује из два разлога: када сам замолила Весну да ми пошаље своју биографију она је написала следеће:
„Весна Шме, рођена у Руми-Срем. 1963 године. Мајка два сина, бака једне прелепе девојчице. Занимање: домаћица (од њиве до шљиве). Скупља успомене и воли све што воле млади. То је биографија.“ То је први разлог (њена биографија и њена фејсбук страница „За сваког понешто“). Други је што сам четири пута прочитала причу, наглас, и сваки пут сам имала или сузу у оку или кнедлу у грлу. Ако се иста ствар поновила четири пута, значи да је Весна на мене пренела емоцију коју носи о Сарајеву. Можда ће се то догодити и вама. Ако не први пут, ви прочитајте још који и можда осетите нешто слично ономе што сам осетила и ја.
Читајте наглас!
Препуштам вас Весниној причи:

О САРАЈЕВУ

Има много градова у бившој Југи који ми много значе, али један се издваја од свих осталих, јер један његов комадић, буквално, педесет година носим на себи. Када ми је било три године, бака ми је на Башчаршији купила златан привезак детелина са четири листа. Од тад до данас, ретко сам га скидала са врата. Мало касније водила ме је код рођака у Пионирску улицу где сам се до бесвести играла са малим сарајлијама. Тамо, кад играш жмуре и сакријеш се, до ноћи могу да те траже, за разлику од моје равнице где те одмах виде, чим те спазе. И запљуну.

Године су пролазиле, одлазила сами враћала се у Сарајево. Матурска екскурзија баш у Сарајеву, обилазак града, па на жичару и правац Требевић. Нисам ту могла да се скрасим, те сам са Биљаном и Синишом поново се жичаром спустила доле и одвела их код Рокија на ћевапе. После смо отишли у кино Сутјеска и гледали „Сјећаш ли се Доли Бел.“ Док смо се враћали у планинарски дом, Синиша је стално говорио да можда однекуд може да се појави медвед или вук, то је давало убрзање нашим корацима. После три дана смо се вратили кући уз исту песму којом смо и кренули на пут: Кад су Сремци кренули, са те Фрушке горе…

Опет су године пролазиле, била је Олимпијада, Вучко, и многе лепе ствари. После више није било лепо. Моје Сарајево је патило. Почела сам да бринем, тугујем, исто као када су рокали мостове у Новом Саду и раставили Срем од Бачке и Баната. Што Бог састави, то курва растави, што би рекли наши. И онда је р.., ужас стао, пожелела сам да поново одем на Маријин Двор, да чујем Миљацку како тече, да видим све оне занатлије које у својим малим радњама нешто куцкају и праве, да ми слети сто голубова на главу, раме, руку… То сам и урадила.
Башчаршија – кнедла ми је прво била у грлу, после више није. Све сам видела, чула и осетила, уместо код Рокија ћевапе сам појела код Ферхатовића, док сам куповала два дреса, један Жељо, други Сарајево за моје момке. Продавац ме пита одакле сам. Из Војводине, кажем му, а он однекуд извади прелепу резбарену муштиклу и поклони ми.
Пре три године водила сам и моје момке да осете то о чему сам им причала, да виде одакле је Гаврило кренуо, да виде где је сниман Валтер, да виде синагогу, катедралу, џамије и цркве, да једу ћевапе… У парку где су бисте наших највећих писаца, старији син извади марамицу и обриса обрву Бранка Ћопића коју је голуб унередио. Срце ми је било пуно. Да не гњавим даље, то је један град који волим са разлогом, а могу га волети и без разлога.

Оригиналан чланак објављен у магазину Медијатор 2020. године

Конфликти су саставни и неизбјежни дијелови живота и пословања. Сами по себи они нису проблем. Проблем може бити само наша реакција на њих. Сваки конфликт је сигнал да нешто у одређеном односу, тиму или организацији, није у реду.

Конфликт је заправо слом у комуникацији и врхунац међусобног неразумијевања. У њему се изражавамо неприкладно, повишеним тоном, бирамо погрешне ријечи, црвенимо се, знојимо, задишемо и љутимо се.

Зато би наш прави циљ у таквој ситуацији требао бити „копати“ дубље испод вањске неприкладне манифестације конфликта. Иза сваког конфликта крије се стварни фрустрирани интерес, жеља или потреба. Сваки пут када су наша жеља, интерес или потреба угрожени, аутоматски се активирају наши нагони задужени за преживљавање. Наш мозак, а потом и наше тијело, у тим тренуцима добива сигнал „нападнути смо!“ Зато се цијели организам несвјесно мобилизира како би отклонио пријетњу и при томе дословце не разликује физички од вербалног напада или стварну од замишљене пријетње. У оба случаја једнако бурно реагира.

Важни састојак квалитетног људског живота је слобода избора у доношењу одлука. Слично је, премда не и сасвим једнако, и с конфликтом. Имамо слободу избора како реагирати на несугласице, свађу и конфликт. Имамо избор желимо ли судјеловати у конфликту или не. Нема конфликта ако у њему одлучимо не судјеловати.

Ескалирани конфликт је најдеструктивнија сила на планету.

Између отпонца* на конфликт и наше бурне реакције на њега, постоји веома кратко вријеме у којем одлучујемо хоћемо ли се у конфликт укључити пуном снагом или освијестити да је наш унутарњи аларм прецијенио опасност пред нама и да нас је потакнуо да прекомјерно реагирамо. У том кратком времену, одлучујемо хоћемо ли нашу природну, брзу аутоматску реакцију на конфликт, претворити прикладни одговор. У том дјелићу секунде одлучујемо хоћемо ли преупустити волан рационалном дијелу мозга (неокортекс) или не, те хоћемо ли ту несвјесну реакцију претворити у свјестан одговор? Ако у томе не успијемо, упадамо у брзо развијајућу деструктивну спиралу конфликта који се распирује неслућеном брзином као побјешњела ватра и изван је наше контроле.

Ескалирани конфликт је најдеструктивнија сила на планету.

Ово посебно и због тога што се у ескалирани конфликт сваког новог дана укључује све више и више људи на обје стране.

У том тренутку када подлегнемо овој несвјесној реакцији на отпонац* на конфликт, дословце постајемо „привремено неурачунљиви“ – губимо способност доношења исправних одлука, избора правих ријечи и поступака. Улазимо у обрамбени, а потом у ратни мод који у правилу наноси штету свима укљученима у конфликт, уз споменуте изгледе да се изнимно погорша све до особне не препознатљивости међусобно демонизираних судионика. У таквој ситуацији више немамо контролу над својим поступцима. Амигдала** преузима волан и управљање нама. Прекида се свака веза с разумним дијелом мозга.

Ако не успијемо управљати конфликтима, они ће управљати нама. Зато освијестимо да посједујемо капацитете, вољу и снагу за обуздавање наше пречесто неукроћене природе која је извор бројних неспоразума, свађа, поремећених односа, проблема и неуспјеха у бројним односима, како у свакодневном животу тако и раду и у пословању.

Нама људима сликовито речено на једном рамену сједи анђео, а на другом звијер.

Основна задаћа те звијери је да нас чува од свих опасности које нам пријете. Она је заслужна за наша бројна избављења из мањих или већих животних опасности. Но како се наш људски еволуцијски инстинкт за преживљавање снажно развио и у нама генетски укоријенио кроз стотине тисућа година људске повијести кроз коју нам природа често није била пријатељска, није имао времена прилагодити се новим, у људској повијести релативно кратким временима у којима таквих озбиљних опасности за наше животе најчешће нема. Зато дио мозга задужен на наше очување – амигдала**, још увијек дословце не разликује напад медвједа у шуми од вербалног напада или неслагања с нашим мишљењем. Готово једнако реагира на обје врсте напада. Одатле и наши бројни проблеми у свакодневном животу и раду те у нашим односима с другим људима.

Откривене су многе тајне људске природе и људског понашања, па и понашања у конфликту. Зато више нема исприке за наше досадашње уобичајено неконтролирано и у правилу деструктивно понашање у конфликтима. Вријеме је да преузмемо одговорност за своје поступке у конфликту. Више не игра исприка: „Он или она су први започели. Он или она су одговорни за нашу свађу, сукоб или спор.“

Нема конфликта ако одлучите у њему не судјеловати

Можемо ли се сложити с тврдњом да нема конфликта ако у њему одбијемо судјеловати?

Једнако као и с плесом, ако један плесни партнер одлучи не плесати, плеса нема. Зато је једна од најважнијих људских вјештина – управљати властитим реакцијама у конфликту. Научити како остати мирни у конфликту? Како остати мирни док слушамо особу с којом се апсолутно не слажемо?

Над понашањем друге особе у конфликту апсолутно немамо контролу ма што мислили о томе. Сваки облик увјеравања друге особе да смо баш ми у праву, а она у криву, није ништа друго до облик насиља који сам по себи производи реципрочни, чак и снажнији и агресивнији одговор. На тај начин и једна и друга страна у конфликту, умјесто дијелом рјешења, постаје дио проблема.

Једину контролу коју имамо је контрола над властитим поступцима, над нашим реакцијама у конфликту. Како би вам сликовито појаснио на што точно мислим испричат ћу вам причу о конфликту из мог живота.

Срђо, врати назад своју звијер!

Било је љетно вријеме, негдје иза подне. Довезао сам пријатеља (Стеве) из САД-а у мој родни град Сплит с намјером да га искрцам на Риви како би одсјео у хотелу унутар Диоклецијанове палаче. Прошли смо улазну рампу, преузео сам паркирну карту и кимнувши главом отпоздравио господина који је сједио у улазној паркинг кућици. Већ ускоро, искрцао сам пријатеља и он је с једним кофером наставио ходати према хотелу изгубивши се у свјежој утроби Диоклецијанових подрума.

Упутио сам се према излазној рампи. Било је вруће. Иза мене створила се колона возила чији возачи су били нестрпљиви. Дошавши до излазне паркинг кућице, прешао сам безуспјешно рукама преко свих мојих џепова. Паркинг картици није било ни трага, као да је неким чудом ишчезла. Забринут, отворио сам стакло лијевог ауто прозора и обратио се господину у паркинг кућици који је сједио иза стакла, вјерујем у неаклиматизираној атмосфери. Што сам уљудније могао и с благом забринутошћу у гласу, рекао сам му: „Добар дан. Опростите прије можда једне минуте ушао сам у паркинг, искрцао сам пријатеља и док сам дошао до вас, паркинг картица ми је нетрагом нестала.“ Нисам дуго чекао одговор. Оштрим и дубоким гласом одговорио ми је: „Двјесто осамдесет куна!“

Мало је рећи да сам био изненађен с таквим одговором, премда ми је било јасно да губитак паркинг картице вјеројатно производи посљедице. Но и поред тога, успио сам премда узбуђен више него раније, управљати собом и наставити: „Можда ме нисте добро чули, управо сам мало прије ушао у паркинг. Можете слободно провјерити с вашим колегом из улазне паркинг кућице. Обратили смо се један другоме погледима.“ Услиједио је једнаки неумољиви одговор, само сада много гласнији: „Двјесто осамдесет куна!!!“

Моја амигдала** је очигледно послала снажни сигнал да сам нападнут. Преузела је волан и управљање нада мном. Упалио се мој „ратни мод.“ Уздижући се с ауто сједала, обратио сам се господину у кућици сада с повишеним и готово режећим гласом: „Чекај јеси ли ти глух или глуп?“

Господин се наравно, одмах у трену дигао са своје столице, потпуно спреман укључити се у борбу.

На срећу, рационални дио мог мозга био је будан. Упозорио ме на моју прекомјерну реакцију. Услиједио је брзи разговор с мојим унутарњим гласом: „Срђо врати своју звијер назад!“ – звијер која се снажно отимала на јако пренатегнутом ланцу са жељом да угризе. Дословце сам замислио како свом снагом повлачим ланац према себи, врачам звијер на њено мјесто и смирујем је.

Нетом што сам у томе успио, спустио сам се на сједало и што је могуће мирнијим гласом пуним поштовања казао господину: „Уф ово је било неозбиљно од мене. Молим Вас опростите ми за мој допринос овој ситуацији. Можемо ли из почетка?“

Господин се спустио на сједалицу, отпустио је своју звијер и одговорио ми такођер мирним гласом: „Знате што, велика је гужва и већ вам сви иза вас трубе. Ја ћу вам дигнути рампу, па ви изађите и паркирајте покрај паркинг кућице те покушајте пронаћи паркинг карту. Сигурно вам је пала негдје на под возила.“

Тако сам и учинио. Међутим, уз све моје покушаје паркинг карти није било ни трага. Након пар минута скрушено сам дошао до господина у паркинг кућици и казао му: „Што да вам кажем, као да је у земљу пропала. Не могу је пронаћи.“ Он ми је одговорио: „Ма нема проблема, ево платите тридесет куна и све је ријешено.“ Треба ли овоме још било што додати?

Највећа побједа је побједа над самим собом

Још и већа је побједа када успијете овладати властитом аутоматском, природном бурном реакцијом у конфликту и када одлучите да ви у конфликту нећете судјеловати. Мој рационални дио мозга успио је на срећу у овом случају веома брзо одузети волан амигдали и преузети контролу над мојим понашањем. Уф, који добар осјећај!

У противном, постојала је вјеројатност да у сутрашњој Слободној Далмацији на насловници прочитам велики наслов: „Судац Срђан Шимац се потукао на сплитској риви!“

Ако не управљамо конфликтима они ће управљати с нама.

Слиједећи пут кад се нађете у сличној конфликтној ситуацији у којој вам доиста не пријети опасност за живот, добро размислите прије него што се сасвим препустите вашој природној и неконтролираној реакцији.

Ваш непријатељ је заправо ријетко на другој страни.

Зато бирајте своје битке. Не допустите да конфликт управља вама. Преузмите контролу над својим конфликтима и над својим реакцијама у њима. Одлучите данас да ћете на тај начин убудуће поступати. Нећете успјети увијек, но немојте одустати. Када успијете и када вам такав успјех пређе у навику, видјет ћете неуспоредиву промјену и побољшање у свим вашим односима. Ваш живот, рад и пословање, дословце ће процвјетати. Људи воле људе који владају собом.

Премда се чини једноставним, није лако. Требате свјесно одлучити да ћете поступати на описани начин и свјесно вјежбати такав приступ у свакој прилици. Не губите наду ако не успијете посебно у конфликтним односима коју су вама важни и који су ескалирали.

Није лако у властитом конфликту, посебно у оном који траје, одустати од положаја једностраног заговарача властитих интереса.

То је још и теже посебно зато јер нам се у конфликту увијек чини или смо чак увјерени, да смо у праву. Имајте на уму да тај наш осјећај „ја сам у праву“ не представља мјерило за његову точност те да је још и више сасвим неоправдано појачан у конфликту, на обје стране.

Зато умјесто да се натјечете око тога тко је у праву и да нападате једни друге, одлучите заједно напасти заједнички проблем и сву ту силну непродуктивну енергију у конфликту, усмјерите у продуктивно тражење рјешења које паше и вама и другој страни. Преузмите одговорност за рјешење конфликта. Конфликт се не може ријешити сам од себе или нестати. Може се само увећати ако се не рјешава. Рјешење је увијек на дохват руке, само се око њега треба потрудити. Не чекајте другу страну у конфликту да то учини, направите ви први корак.  

Улога медијације и медијатора у конфликту

Ако у томе ипак не успијете, а то није ријеткост, је истраживања потврђујуи да чак 50% изравних преговора не успијева, неовисно о томе о којој врсти конфликта или спора је ријеч, имајте на уму да то не значи да се више ништа не да учинити те да је једино што вам преостаје – битка у правној арени.

Умјесто правне битке и правне арене, одлучите се за медијацију и трећу особу од заједничког повјерења која ће вам помоћи наставити неуспјеле преговоре, унаприједити их, обновити прекинуту и агресивну комуникацију те замијенити је дијалогом у не пријетећој атмосфери.

Медијација долази од латинске ријечи „медиаре“ – бити у средини.

Психолози нам потврђују да се понашање особа у конфликту најчешће позитивно мијења чим се међу њих стане трећа особа, па макар она и само шутјела. Медијатор или медијаторица додају нову вриједност преговорима. Медијатор је трећа неутралне особе од повјерења и избора странака, с посебним знањима и искуством помагања људима у извансудском проналажењу рјешења конфликата и спорова према њиховој мјери, на сасвим другачији начин од оног који је довео до конфликта.

Преважни дио улоге медијатора је управљање конфликтом, односно негативним реакцијама и емоцијама у конфликт укључених. Његова је задаћа поред осталога креирати сигурну и не пријетећу атмосфери у којој се судионицима конфликта омогућује водити тешке разговоре на начин у којем ће међусобно натјецање око тога тко је у праву, замијенити квалитетном комуникацијом, слушањем и међусобним разумијевањем, а супротстављање сурадњом. У медијацији, судионици конфликта или спора су најважније особе на свијету!

Медијацију зато поред осталог зову и умјетношћу управљања конфликтима.

*Отпонац – окидач

**Амигдала – део мозга који представља центар наших емоција, а за коју стручњаци тврде да контролише наша осећања.

(Чарлс Буковски)

       ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ је тема о којој се често говори, а слободно се може рећи да у нашем друштву још увек представља “табу тему”.

Колико смо пута заиста и сами затворили очи пред сценама вршњачког насиља? Колико пута смо чули како се деца охрабрују да узврате ”ударац” или пак да ”паметнији попушта”? Колико пута нам се као родитељима, али и професионалцима, догодило да нам се деца пожале на насиље?… А ми уместо помоћи – понудимо ћутање. Да ли смо се и кад запитали колико деце је након насиља подигло руку на себе? Сетимо се само малог Алексе! Да ли смо ту, али и многе друге такве трагедије могли да спречимо? Да ли смо се некад запитали зашто је неко дете насилно, зашто је потегло нож или можда претукло друга или другарицу? Откуд толико агресије у деци? Чиме смо ми, као родитељи и професионалци, допринели да нам деца одрастају окружена агресијом, примитивизмом, незнањем, поремећеним системом вредности? Шта нам то свакодневно сервирају медији?  Да ли и ми са децом бесомучно гледамо ријалити програме и серије уместо да ослушкујемо шта деца од нас траже  и шта нам поручују? Колико пута нам се дете обратило са питањем, које, заузети собом и својим потребама, нисмо чули? Као специјалног педагога у Центру за социјални рад у Крушевцу, а пре свега као медијатора са дугогодишњим искуством у бављењу проблемима малолетничког преступништва, све ово ме је навело да кроз један сценски прихватљив начин покушам да скренем пажњу на ову тему. Можда не бих успела у својој намери да нисам наишла на сјајан тим младих глумаца. Полазници школе глуме из Крушевца, заједно са својим професором и сјајним глумцем Дејаном Тончићем, преточили су моју идеју у невероватну представу која, једноставно, до сада никог није оставила равнодушним.

Представа “Деца су наше огледало “ настала је  2018. године. Први пут је изведена за потребе едукације у оквиру трибине “Могућност примене медијације са симулацијом медијације“ у Крушевцу. Рађена је по истинитом догађају, модификованом за потребе публике, који се збио у Крушевцу, са циљем да скрене пажњу на проблем вршњачког насиља, али и на медијацију као добар начин да се сукоби међу младима разреше мирним путем и пре него што доведу до трагичних последица. Намењена је ученицима, родитељима, професорима, социјалним радницима, представницима полиције, тужилаштву, медијаторима, свима који се баве децом, породичним односима као и борбом против свих облика насиља и дискриминације...

Прво извођење представе изазвало је позитиван шок свих присутних. Када су и сат времена након представе присутни и даље разговарали са глумцима и учесницима, нама, реализаторима постало је јасно да смо урадили нешто посебно. То нам је и био подстрек да наставимо даље.

Друго извођење представе прерасло је у јавни час. Сада је представа употпуњена ученичким имитацијама наставника и музиком. Тим допунама створена је слика времена у којем нам деца одрастају и живе. Уследила су нова извођења представе и позиви за гостовања у градовима широм Србије.

Представа “Деца су наше огледало“  приказује упечатљиву деконструкцију нашег духовног суноврата и поремећених породичних односа који доводе до вршњачког насиља. Порука представе је јасна, оштра и поражавајућа: „Деца раде оно што од вас виде!“

Кроз серију сценских прича представа на упечатљив, понекад духовит, али превасходно искрен и бруталан начин, разоткрива природу и корене вршњачког насиља. На сцени се оголи свет наших породичних односа: свет сурових и бесмислених свађа, испразног живота, породичног насиља, моралног суноврата, разметања,бахатости, поремећеног система вредности  и недостатка љубави и толеранције. Увучена у такваи скуства, деца их пресликавају  у односима са вршњацима, па тако  и стижемо до ситуације  у којој девојчица, после дуготрајног злостављања од стране вршњакиња, одлучује да неподношљиву ситуацију разреши – ножем.  

Представа се завршава симулацијом процеса медијације који открива фрустрације, несхваћеност и очај младих, али и забрињавајући степен непознавања сопствене деце од стране родитеља.

Сама представа је својеврсна промоција медијације као начина решавања сукоба. Сем јасно видљивих техника медијације нарочито је упечатљив део разрешења сукоба, дисбаланса моћи и превенција наставка започетог сукоба. Наиме, кроз процес медијације видимо три девојчице које су систематски дуго вршиле насиље над једном девојчицом, која је на крају покушала да сукоб разреши тако што је потегла нож. Сам процес медијације изгледао је немогуће јер имамо са једне стране три девојчице са родитељима (обзиром на то да се ради о малолетним лицима), а са друге стране једну девојчицу којој су подршка мајка и другарица. Одлично вођеним поступком медијације долазимо до тога да жртве препознају сопствено насиље, а да је насилник у поступку у ствари све време “жртва“ вршњачког насиља. Самом медијацијом спречена је и ескалација сукоба јер су деца револтирана ситуацијом спремала освету. До ових сазнања не би смо дошли и кроз судски поступак. Суд третира само жртву и насилника и не ради на разрешењу сукоба. Зато је медијација ефикасан начин разрешења сукоба, нарочито у вршњачком насиљу.

И ако делује као дечија ствар, вршњачко насиље је озбиљна тема која би требало да се тиче свих нас.

Млади крушевачки глумци: Марко Стошић (Гимназија у Крушевцу), Војин Ћирић (Гимназија у Крушевцу), Томислав Алексић (Виша саобраћајна школа), Милена Михајловић (Музичка школа), Мила Тончић (Гимназија у Марибору),Јована Раденковић (Економско-трговинскашкола), Милица Бићанин (Гимназија Крушевац),  Катарина Марковић (Гимназија Крушевац), Кристина Николић (Економско-трговинска школа Крушевац), Мила Раденковић (Гимназија Крушевац),Маша Мишић (Гимназија Крушевац), Нађа Вучковић (Медицинска школа Крушевац), Ана Тодоровић ( Гимназија Крушевац) и Ивана Васиљковић (Економска-трговинска школа Крушевац) са ауторима представе Јелицом Милосављевић, медијатором и глумцем Дејаном Тончићем поручују:

“Нисмо ми тако лоши. Ми смо само ваше огледало. Пре него што нас осудите, упамтите то!”

Јелица Милосављевић, медијатор – Крушевац и Нела Савић, новинар-уредник, Београд

Када се питате да ли је оно што радите исправно, знаћете да сте на добром путу ако то што радите има СВРХУ.
Те 2012.год стиже позив од драгог пријатеља да учествујем на првом мулти-етничком семинару за Медијатора.
Питам се… шта ћу ја тамо и има ли то уопште сврху овде у граду…, у Косовској Митровици.
Граду, који река Ибар дели  на два дела, тако да једна трећина припада Србима (Север) а две трећине Албанцима (Југ).

На Ибру – Мост.
Тачка спајања или тачка раздвајања?
У том тренутку … јако дискутабилно питање.
Мост, који је еволуирао заједно са градом и његовим људима. Када је тло било немирно и мост је имао своје барикаде и бодљикаву жицу. Како се тло смиривало и мост је прелазио у своје нове фазе.
Одлазим на разговор и упознајем два човека која чине тим: једног Албанца и једног Србина.
ТИМ ЧИНЕ: ЈЕДАН АЛБАНАЦ И ЈЕДАН СРБИН

Гледамо се у чуду. Нити ја разумем њихов ентузијазам да Медијација може бити тачка спајања две стране, нити они разумеју шта ја њима говорим, иако причамо, тада, на српском.

МЕДИЈАЦИЈА ТАЧКА СПАЈАЊА ДВЕ СТРАНЕ

Упознајем два изузетна професионалца – Беким Исмаили и Душан Радаковић верују да је пројекат изводљив.
Спојити тада  по 10 виђенијих људи у граду, заједно, на неколико дана, 10 Албанаца и 10 Срба било је, па  скоро равно телепортовању на Нови Зеланд.

Њихова вера, изузетан рад и упорност су били за наук на семинару за медијацију, подржаном од стране Норвешке и Немачке амбасаде и Цссп-а.
Полазимо пут Брезовице.
Брезовица је смештена на обронцима Шар-планине.
Тачка поласка: Мост.
У путу се чују  три језика.
Наши матерњи и енглески (када не знамо језик оног другог).
Смештамо се у хотел.
Креће први дан обуке.
Опрезно.
Пипаво.

Иако уз врсне предаваче … ваздух на секунд уме да буде загушљив и садржи честице из ’99-те.
Ситне чарке.
Увијене. Двосмислене.
Изгледа да је свако са собом понео своје бреме ранијих времена уз питање: има ли се шта  коме и како опростити да би се ишло даље?
Опростити некоме може вас коштати поноса,  али не опростити значи да ће вас коштати личне слободе.
Добра воља чини да се иде даље.
И креће.
Полако. Али сигурно. Дан за даном интеракција иде у позитивном смеру.
ПРОЈЕКАТ УСПЕВА!
Од тада бојажљиве, међусобне, сарадње долазимо до низа који се наставља кроз сарадњу  и ван медијације. Пројекат у потпуности успева. И свима нама отвара нека нова врата.

Медијација је овде била на вишем задатку и обавила своју Сврху.

А Мост је постао место сусрета. 
Не знам шта ће нам време донети и да ли ће овај наш Мост постати популаран као Товер бриџ у Лондону , имати судбину као онај на реци Квај или остати за вечност као Андрићева Ћуприја, али знам да је овај наш и званично добио назив Парк Мира.
И постао заједно уз медијацију тачка спајања.

МЕДИЈАЦИЈА ЈЕ БИЛА НА ВИШЕМ ЗАДАТКУ И ОБАВИЛА СВОЈУ СВРХУ. МОСТ ЈЕ ДОБИО НАЗИВ ПАРК МИРА И ЗАЈЕДНО УЗ МЕДИЈАЦИЈУ ПОСТАО ТАЧКА СПАЈАЊА

(А за даљу судбину свега поменутог… по вери нашој нека нам буде).
Дипл. правник Правда Божовић -Вучинић

ПРВИ СУСРЕТ

Мој први сусрет са медијацијом био је још далеке 2003.год. када сам као специјални педагог, запослена у  Центру за социјални рад Крушевац  учествовала у једном великом пројекту УНИЦЕФА: „Шанса деци за промене“. Веровала сам људима који су водили пројекат, а о медијацији пре прве обуке ништа нисам знала сем “да је то нешто моћно“. Пошто волим иновације и изазове одмах сам прихватила позив за обуку и са колегамаа из Васпитно поправног дома у Крушевцу сам се нашла на првој петодневној обуци. За мене невероватно и незапамћено искуство. И данас, после толико година, као да се живо сећам скоро свих тренутака на обуци са драгом Мериен Лимбан , медијаторком  из Енглеске која је држала обуку и преводиоца која је била на висини задатка. Упијала сам сваку реч и сваку вежбу. Тај први семинар је био везан за основне принципе медијације и вежбе медијације. Вежбе смо радили на нама тада веома познатој теми: Медијација између жртве и починиоца у случајевима малолетничког преступништва. Наравно да нисмо стали на првој обуци. Одмах, након прве, уследиле су још две обуке на којима смо усавршавали почетна знања из примене медијације. У том периоду сам радила у Центру за социјални рад као координатор тима за заштиту малолетних преступника, тако да ми је тема била позната. Значајно је било и то што сам у самом послу  могла да применим медијацију у случајевима где је било могуће као што су лакше туче између малолетника, увреде… Сећам се и првог случаја на коме сам радила медијацију а који се односио  на случај разбојничког понашања.

Можда звучи невероватно али предмет ми је прослеђен из тада Општинског суда у Крушевцу. Радило се о ситуацји где је један седамнаестогодишњак отргнуо ланчић са врата вршњакињи и побегао. Суд га је теретио за разбојничко понашање. Из разговора са њим тада сазнајемо да никада није имао проблеме са законом, да је хтео да се покаже у друштву, није планирао дело али се само наместило. Наравно, он је одговарао пред судом за то. Предложила сам му медијацију након судског поступка. 

ЗНАЧАЈ ЗА УЧЕСНИКЕ МЕДИЈАЦИЈЕ

Морам да напоменом да тада није био донет ни први закон о медијацији, али сам хтела самоиницијативно да пробам да спроведем медијацију.  Пристао је и свидела му се идеја, набавио ми је број телефона од девојке која је била жртва. 

Обавила сам разговор са њом и она је пристала да дође. Моја прва медијација је заиста била дирљива, девојка је имала прилику да у лице каже момку како се осећала а опет са друге стране и момак је имао прилику да њој објасни зашто је то урадио, да јој се извини. Прихватила је извињење и добила цвеће. Тако да се моја прва медијација завршила успешно а уз то била је веома емотивна.

ПРВИ ЦЕНТАР ЗА МЕДИЈАЦИЈУ

    У том периоду, први пут у Србији основан је и центар за медијацију у Васпитно поправном дому у Крушевцу, а за све је била заслужна проф. Јасна Хрнчић која је била и менаџер пројекта „Шанса деци за промене“. Са три веома ефикасне обуке, имали смо почетно знање да кренемо у нови изазов. Екипа медијатора из ВПД (Васпитно поправног дома) у Крушевцу, потпомогнута екипом медијатора из ЦСР (Центра за социјални рад) Крушевац, основала је у ВПД у Крушевцу Центар за медијацију. Медијацију смо радили са штићеницима ВПД који су имали, у установи, лакше повреде дисциплине и кућног реда. Заиста невероватно искуство. Ту смо у ходу учили све неопходне ствари и кораке за успешну примену медијације, од начина седења, начина заказивања сесија, вођења евиденција, писања извештаја али и начина комуникације, преговарања са корисницима. Центар је радио пар година и имали смо више десетина успешно обављених медијација.

ДРАГОЦЕНО ИСКУСТВО

Искуство стечено тада је било драгоцено и основа за сву надоградњу која је уследила касније и након доношења првог закона о Медијацији 2005.год. као и након доношења Закона о посредовању 2015.год. и добијања лиценеце Министарства правде за посредовање.

Аутор: Јелица Милосављевић, Mедијатор, Дипл. спец. педагог, наставник разредне наставе, водитељ случаја ЦСР Крушевац