Република Северна Македонија је држава која настоји да својим грађанима обезбеди правну сигурност што би у неким привредним споровима значило да дужник испуњава своју обавезу, а поверилац да може да оствари испуњење применом алтернативног начина решавања спорова, конкретно путем обавезног покушаја медијације. Примена обавезног посредовања (обавезног покушаја медијације) у привредним споровима омогућиће странкама да избегну високе новчане трошкове, да не изгубе пословне партнере и запослене, да избегну губљење времена на низу рочишта и да имају прилику да руководе својим временом и трошковима, али и задовољство, јер је спор успешно решен,  свим странама у спорном односу.

У том правцу усвојен је Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Македоније“ бр. 244 од 23.7.2015.). Члан 47 прописао је измене члана 461 Закона о парничном поступку : прописана обавеза за обавезним покушајем посредовања у привредним споровима. Измене и допуне ступиле су на снагу 01.2.2016. Промене се односе на део привредних спорова за новчана потраживања чија вредност не прелази 1.000.000 денара (16.300 еура), након чега се поступак покреће тужбом пред судом. Странке су дужне да покушају да разреше спор, пре подношења тужбе, медијацијом. При подношењу тужбе, подносилац тужбе је дужан да достави писмени доказ који издаје медијатор   да спор није успео да се реши у поступку медијације.

Ако тужитељ не обезбеди и не достави доказе – Изјаву лиценцираног медијатора,  ризикује да суд одбаци тужбу.

Практично, поступак медијације, за који је законом прописан обавезан покушај одвија се на следећи начин: Страна која има захтев пре подношења тужбе пред надлежним судом:

мора покушати да спор реши посредовањем, бирајући лиценцираног медијатора  из Именика медијатора којима се подноси захтев за покретање медијације.

У захтеву се наводе подаци о иницирајућој страни, подаци о противној страни, основа спора, вредност спора и кратак опис спора. Након што прими захтев од иницијатора, а то може бити правно или физичко лице, медијатор (посредник) шаље позив другој страни у спорном односу. Уз позив, медијатор обавештава супротну страну о предмету спорног односа и позива га у року од 15 дана од слања позива да изјави да ли ће прихватити позив за решавање спорног односа медијацијом. Ако позвана страна у законском року прихвати позив за медијацију, медијатор у договору са странама договара место и време одржавања састанака, а на заказаним састанцима свака страна може бити заступљена пуномоћјем. Ако позвана страна не прихвати позив или не достави никакав одговор у року од 15 дана, медијатор иницијатору издаје Изјаву да покушај обавезног посредовања није успео. Медијатор  издаје изјаву да покушај разрешавања спора посредовањем није успео и у случају да позвана страна прихвати позив за посредовање, али у законски прописаном року од 60 дана није постигнут споразум за решавање спора. Изјава посредника (медијатора) може се користити као додатак парници, ако је страна иницијатор одлучила покренути поступак пред судом због конкретног спорног односа.

У случају да се поступак посредовања успешно оконча, односно странке дођу до решења спорног односа, медијатор у договору са странкама припрема споразум, који потписују медијатор и странке. Медијатор подноси примерак споразума странама и подноси извештај Министарству правде да је спор решен посредовањем. Ако се стране договоре да ће постигнути споразум постати извршни документ, постоји законска могућност да га овласти јавни бележник у складу са одредбама Закона о бележништву.

Иако део стручне јавности сматра да обавезан покушај медијације доводи у питање принцип добровољности у посредовању, информације које је Министарство правде објавило у априлу 2019. године наводе да је према њиховим статистикама забележено 395 медијација у привредним споровима, од чега 129 или 32,6% су завршене споразумом.

                                                                                 Аутор: Мр Гордана Атанасова

Оклахома је држава чије је подручје било познато као Индијанска територија, и на њега је раних 1820-тих било пресељено пет цивилизованих племена, а касније и остала поражена племена. Тек 1907. године Оклахома постаје држава и тада се многобројни индијански резервати укидају, индијанска племена односно нативни Американци постају грађани САД, па им се земља дели појединачно, а остатак отвара за насељавање бијелог становништва.
Данас је Оклахома држава која је трећа по броју индијанских племена и на подручју Оклахоме има укупно 38 федерално признатих племена. Највећа од тих племена су Чироки, Чикасо и Чокто.
С обзиром на то да су поједина подручја индијанским племенима додељена као резервати а нека као заштићена подручја, постоји посебна регулација њиховог основног бизниса као што су коцкарнице и игре на срећу. Још од 1988. године на снази је Indian Gaming Regulatory Act. 
Наиме, на подручју Оклахоме постоје 102 касина, у власништву индијанских племена која имају ексклузивитет на том подручју. Циљ доношења закона који регулише пословање коцкарница индијанских племена на начин да им даје ексклузивитет на том подручју био је економски развој племена која су насељена на то подручје.
Годишњи приход од коцкарница је већи од пет милијарди долара.
Године 2004. донесен је нови закон – State Tribal Gaming Act према коме племена настављају и даље ексклузивно да обављају своје лукративно пословање, али морају држави да плаћају фиксни износ накнаде која се креће од 4% за електронске игре на срећу до 10% за карташке игре укупног нето прихода.

Овај Споразум је закључен на временски период од 15 година, а истекао је 31. 12. 2019. године.
Током 2019. године нови гувернер Оклахоме Кевин Стит је најавио да ће се Споразум моћи продужити једино под другачијим условима и после те најаве су започели проблеми.
Наиме, с једне стране држава жели веће накнаде од промета у коцкарницама или чак укидање ексклузивитета коцкарница индијанским племенима. С друге стране, племена тумаче Споразум из 2004. године на начин да се исти треба аутоматски продужити на даљи рок од 15 година или чак на неодређени рок под истим условима.
У љето 2019. године странке, с једне стране већи број племена која послују путем коцкарница у Оклахоми, а с друге стране држава под вођством гувернера Стита почињу преговоре, који нису били успешни, па је гувернер предложио да се спор реши у арбитражи у којој би као чланови арбитражног већа учествовала тројица арбитара при чему би свака страна изабрала једног арбитра.
Међутим, племена нису била заинтересована за арбитражу те су на дан истека Споразума, 31. 12. 2019. године, поднела тужбу против државе Оклахоме. Тужбом су племена затражила да се утврди аутоматско продужење Споразума под истим увјетима, сматрајући да се тај Споразум односно чланак Споразума који је постао споран треба тумачити на начин да се исти аутоматски продужава.
Након што је поднесена тужба, настали су велики немири јавности те је гувернер Ститт јавно осудио племена због таквог „насилног“ поступка и изразио жаљење што нису успели постићи решење у мирном поступку.
Међутим, иако је гувернер изразио спремност на мирно решење спора, исти је након поднесене тужбе јавно изнео став да не само да је потребно повећати накнаде које племена плаћају држави већ и да им треба одузети или ограничити ексклузивитет и отворити тржиште и за друге предузетнике који би отварали коцкарнице.
Такво гледиште је наравно изазвало још више незадовољства и негодовања индијанских племена која су сматрала да им ексклузивитет у сваком случају припада трајно, управо због њихове повијести и чињенице да је ријеч о подручјима која су била њихови резервати, односно заштићена подручја.

Као и иначе, тренутак подношења тужбе је дефинитивно био тренутак највећег степена напетости.
Међутим, судија коме је додијељен предмет је упутио странке у поступку медијације већ у фебруару 2020. године и медијација је требало да траје до краја марта. С обзиром на изванредне околности уз пандемију КОВИД-19 мирење је већ почетком марта продужено до 31. 05. те је током пандемије потпуно стопирано.
За медијатора је изабран Лејн Р. Филипс, бивши окружни судија државе Оклахома те дугогодишњи и искусни медијатор.

Зашто је медијација у овом случају добра опција?

Из перспективе племена, њихов интерес је пре свега очување пословања, односно одржање ексклузивитета, као и избегавање повећања њихове накнаде коју плаћају од 4% до 10% нето прихода држави.
Ово посебно, будући да је ситуација ескалирала подношењем тужбе те племена заправо нису ни очекивала да би им могао бити угрожен ексклузивитет пословања путем коцкарница за који нису ни сматрали да је доведен у питање.
Из перспективе државе, медијација би свакако била добра опција с обзиром на то да велики део државе чине управо припадници племена, односно некадашњих племена и њихови потомци, тако да је овај случај културолошки и социјално осјетљив.
За обе стране је наравно велики плус чињеница да је медијација брзи и повољнији пут до решења, поготово с обзиром да је с једне стране велики број странака односно племена, која имају исти општии интерес, али није нужно да ће договор са свима бити исти.

Ива Бабић, адвокат
Петрић & Кајић адвокатско друштво Д. О. О., Хрватска

86.400 сати. [Када се помножи просјечно 30 година рада са 12 мјесеци у години, 30 дана у мјесецу и 8 сати дневно, добије се бројка од 86 400.] Толико просјечно у једном радном вијеку проведемо времена на свом радном мјесту.

Уласком у свијет рада наш посао, наше радно мјесто постаје кључан дио нашег дана. На послу имамо потребу бити вриједни, зарадити, показати да можемо боље, да смо успјешни. Радити за боље увјете. Боља права.

Но, што ако на том истом послу почињемо осјећати незадовољство, панику, страх? Што ако имамо осјећај да су наша права угрожена, да нас нетко узнемирава или врши мобинг?
Што ако радимо, а не добивамо плаћу? Или чак добијемо отказ, а можда ни не разумијемо зашто?

Без обзира на занимања и радна мјеста, овакви и други проблеми догађају се свакодневно. Понекад, радници трпе и из властитог страха не подузимају ништа, неки се разболе и одлазе на дуготрајна боловања, а понекад су односи у радној околини толико нарушени да завршавају тужбама на судовима.

У Хрватској око 80 посто радних спорова на судовима везани су уз нека материјална потраживања попут плаће, прековремених сати, отпремнина и сл., док су остали случајеви у правилу везани уз отказивање уговора о раду. Таквих предмета на годишњој разини буде између 11.000 и 20.000. [Беговић, Витомир: Значај имплементације мирења у индивидуалним радним споровима]

Оно што је пуно већи проблем од броја предмета је дужина судских поступака. Иако је Законом о парничном поступку [Закон о парничном поступку; НН. бр. 53/91, 91/92, 58/93, 112/99, 88/01, 117/03, 88/05, 02/07, 84/08, 96/08, 123/08, 57/11, 148/11, 25/13, 89/14, 70/19] прописано како су и рокови и сами поступци хитни, нажалост у стварности ти спорови и даље трају изнимно дуго. Судови су из године, у годину загушени приљевом великог броја предмета, што резултира дуготрајним и скупим поступцима који су у коначници погубни за егзистенцију радника, али и егзистенцију његове обитељи, с обзиром на то да стварају велику несигурност, неизвјесност и високе трошкове. [Независни хрватски синдикат: Мирење у индивидуалним радним споровима; хттп://www.нхс.хр/мирење/индивидуално/]

Међутим, чак и када радник успије у спору с послодавцем – од њих двоје побједник ће бити само један, а тај исти побједник често ће се вратити натраг у своју радну околину, која ће сад бити сличнија „ратној зони“ него угодном радном мјесту.

У нашем законодавству, примјерице уређено је да у случају када суд утврди да је отказ послодавца раднику био недопуштен те да радни однос није престао – наредит ће враћање радника на рад. [Учур, Маринко: Враћање радника на рад након недопуштеног отказа; хттпс://бурза.цом.хр/портал/врацање-радника-на-рад-након-недопустеног-отказа/11752]
Иако одређени успјех у овом наравно постоји, чињеница је – тај се радник враћа у околину у која га је одбацила. Јер, реалност је да га тај послодавац, из неког разлога више не жели. Проблем је што се овим и сличним питањима у судском поступку не бавимо. У праву се каже да то нису правнорелевантне чињенице.
Једна, можда не правнорелевантна, али засигурно животна чињеница јест потреба за прихваћањем и припадањем. Још од античких времена, једна од најгорих казни није била смртна казна већ прогон из заједнице. Сам Аристотел је сматрао како смо сви ми друштвена бића, те да појединац којем заједница није потребна и који је сам себи довољан, није човјек – већ је или звијер или Бог. [Аристотел: Политика; Глобус – Свеучилишна наклада Либер; Загреб]

У данашње вријеме, психологија полако престаје бити грана за себе и све више постаје једно интердисциплинарно подручје. У праву, она је свој пут пронашла кроз медијацију, тј. мирење, као посебан извансудски поступак.

Мирење је уређено Законом о мирењу [Закон о мирењу; НН бр. 18/11] и представља поступак у којем странке настоје споразумно ријешити свој спор, односно постићи међусобно прихватљив споразум који је у складу с њиховим потребама и интересима, уз помоћ треће непристране особе – измиритеља, тј. медијатора. У правилу, сваки је спор погодан за мирење јер за успјех мирења није важна врста спора, већ спремност супротстављених страна да ријеше спор на овај за њих најповољнији начин.[ Министарство правосуђа: Водич кроз мирење] Тако је и овдје првенствено важна спремност, како послодавца тако и радника, да међусобно сједну и комуницирају. Уз њих, у поступку мирења могу судјеловати и њихови пуномоћници или савјетници те наравно измиритељ.

Без обзира на назив „мирење“, циљ овог поступка није нужно да се странке ‘помире’, већ да се изравно укључе у свој проблем, да изравно контролирају рад својих заступника у тим споровима, преузму одговорност за свој живот и свој спор и не допусте да нетко други умјесто њих рјешава њихов спор. [ибид]

Мирењем се може постићи циљ на најбржи и најјефтинији начин и уз што мање нарушавање међусобних односа.

Стога, свим радницима и послодавцима – будите храбри, сједните заједно и разговарајте. Подијелите што вас мучи и покушајте разумјети интересе друге стране. Нађите што вам је заједничко, јер ви нисте супарници. Без сретног радника, послодавац не може бити успјешан. А уз послодавца који не поштује и не слуша своје раднике, радници не могу бити мотивирани и устрајни у свом послу.

Не заборавите, сличнији сте него што мислите. Потражите помоћ треће, стручне и неутралне особе и креирајте заједничко рјешење.

Будите храбри и будите људи!