Раније смо писали на који све начин је медијацију могуће применити у систему социјалне заштите. Већ 5 пуних година како информишемо грађане и подижемо свест о бенефитима медијације, али осим оваквих појединачних случајева било кроз пројектно деловање или уз труд нас ентузијаста нема напретка иако Закон о БПП постоји од 2019. Нажалост, највећу штету сносе управо они којима је помоћ најпотребнија, они који су у стању било које социјалне потребе, који су на маргинама друшта. Баш те рањиве категорије друштва највише бенефита, могу извући применом медијације, која је законом препозната као Бесплатна правна подршка у систему социјалне заштите.

Применом медијације у системима социјалне заштите, бенефите ће имати и запослени у системима социјалне заштите (подизање професионалних компетенција запослених те брже решавање предмета), затим запослени у јединици локалне самоуправе, односно Канцеларијама за пружање БПП (такође подизање професионалних компетенција запослених те брже решавање предмета), али и сама ЈСЛ (штедња новца у буџету, јер је БП подршка у односу на БП помоћ бржа, ефективнија и ефикаснија (знатно јефтинија, штеди и време и новац)), бенефите ће имати и судови јер ће бити растерећенији.

Поред оволико бенефита примена медијације је и даље на забрињавајућем нивоу!!!? Зашто???

Захваљујући УГ „Волонтери Качарево“ и ГУ Панчево која је препознала значај и бенефите пројекта, али и сарадницима УГ „Медијатори Крушевца“ и УГ „Ибинам“, у граду Панчеву онима који су у стању социјалне материјалне потребе приступ правди и праву биће бржи и ефикаснији.

Чланак објављен уз подршку ГУ Панчево у оквиру пројекта „До одрживих социјалних услуга -заједно“, Мишљења и ставови у овом чланку не одражавају нужно ставове и политике ГУ Панчево.

Након предавања, професор Портоликио, за магазин Медијатор је говорио о Србији, разлици између менаџера и лидера, о значају комуникационих вештина и медијатору као важној особи, која је неизоставни  део савременог лидерства.

“Лидер је особа која излази са визијом/идејом  коју други људи нису у могућности да понуде. Лидер формира визију која врло често људе може одвести у правцу који им није пријатан, који не желе. Зато лидер мора поседовати добре вештине убеђивања и комуникације. Дакле, они имају визију  али стварају речи тако да придобију људе да прате ту визију чак и кад им није пријатно или онда када би требало да раде нешто што не желе. Менаџер је чврсто везан за већ постојећу визију и брине се о томе да су прави људи на правим местима и да свако од њих јасно зна шта му је задатак који траба да изврши и брине о томе да се задаци извршавају. ”

На питање ко је склонији ризику др Сем Портоликио кратко одговара да је сама визија понекад највећи ризик: “ Где ће она одвести вашу организацију,.., где ће одвести та визија вашу земљу,…,  то понекад може само по себи бити ризик. Док менаџер  доноси постепене одлуке, лидери стварају нешто што (може се десити) може бити за 180 степени на погрешном трагу и онда кроз историју буде декларисан као неко ко је направио једну од највећих грешака. За менаџера је веома тешко да прихвати такву врсту ризика ”

Да ли је добро имати медијатора унутар компаније и у случајевима када се не разумемо најбоље ангажовати га?

„Апсолутно да. Да.“

Говорио сам о томе колико је важно да разумемо интересе друге особе и приказао на примеру поморанџе. Медијатор је особа која у томе може помоћи, која помаже да видимо, не само где желимо отићи, већ зашто тамо желимо стићи. Помаже нам да не гледамо само крајњи циљ, већ зашто нам је потребно његово остварење.“  (На крају текста пример конфликта око поморанџе.)

У свом предавању, кроз практичне вежбе, др Сем Портоликио је приказао шта је то што чини иновативно лидерство новог доба и сумирао: “Лидер мора да види оно што није очигледно и што други не виде. Мора да примећује ствари и да паметно предвиђа користећи претходна искуства”.

Професор Портоликио нам је још рекао да је једно од првих међународних путовања било управо у Србију,  а  једна од омиљених породичних  фотографија потиче управо из Србије. Као интернационални предавач обишао је преко 80 земаља, а Србија је била међу првима. Искуства из Београда, Крагујевца и Златибора наводи као главне “кривце” који су му помогли да се определи за  животни позив. Допадају му се људи, енергија, посебно храна. “Србија је место где сам се заљубио у сладолед са шлагом. Сад имам 25 кг више него када сам почео да предајем… мораћу да се дружим са Новаком како бих се вратио у форму” – за крај разговора као да нам се помало жали професор Портоликио.

У неком наредном чланку преносимо разговор са в.д. Националне академије за јавну управу проф. др Дејаном С. Милетићем.

Видимо се 11. у 11н

Пример поморанџе је чест пример који и сами медијатори користе на својим обукама. Особа А и особа Б желе поморанџе. Нема довољно за све… Конфликт светских размера на видику. Медиjaтор усмерава разговор, постављајући отворена питања, као нпр. зашто желе поморанџе…. Након неког времена долазимо до одговора особе А а то је да жели да направи џем/слатко, док особа Б жели да направи цеђени природни сок од поморанџе. Кроз наставак разговора сазнајемо да се џем од поморанџе прави само од коре поморанџе. Сок, или чувена „цеђена“, знамо, прави се од пулпе поморанџе. Долазимо до тога да ни једној страни, суштински није била потребна поморанџа већ само неки њен део. Особе једноставно нису виделе тако очигледну ствар. Иначе се каже да је оно што је најочигледније и најтеже доказиво, често и најтеже уочљиво. У сваком случају кроз успешно навођену комуникацију долазимо до решења које је ВИН-ВИН за стране у спору. Највиши ниво начина решавања конфликта јесте сарадња. Особа Б је нацедила сок а особа А добила кору за џем/слатко од поморанџе. А за вас осим поуке дајемо и рецепт за слатко од поморанџине коре.

СЛАТКО ОД ПОМОРАНЏИНЕ КОРЕ

Састојци/количина

поморанџина кора 300 г

шећер 300 г

Како припремити

Поморанџе добро опрати, засећи корицу ножем (као кад се сече лубеница) и пажљиво је одвојити. Ставити је у шерпу, налити водом и кратко прокувати. Избацити воду и сипати нову, опет прокувати и исто урадити и трећи пут.

Корице морају мало омекшати. Оцедити их и прохладити. Сваку увити као мали ролат.

Чистом иглом и белим концем проћи кроз увијену корицу и онда добро везати у чворић да се не може одвезати У шерпу ставити шећер и само мало воде, толико да прекрије шећер, ставити корице и заједно кувати као и свако слатко.

Оставити да се охлади, пресећи конац и извући га напоље. Послагати корице у теглу и прелити *сирупом од кувања.

Менаџер или лидер? Који ће пре у формалној атмосфери одреаговати неформално и поделити рецепт?

Верујем да ће многи помислити на Дан младости, који се обележавао 25. маја, но овај пут то није случај, иако смо сигурни да се многи с носталгијом сећају истог. Неки други ће пак помислити на Ђумрукану, односно Театар на Ђумруку, прво стално позориште у Београду које је с радом почело 1841. године, пре свега захваљујући Стерији Поповићу и Атанасији Николићу.
Мада, само позориште има везе са Ђумруканом, нисмо мислили на глумце кад смо у наслову честитали ђумругџијама данашњи дан.
Наиме, на Сави, која је била у то време граница Србије са Аустријом, у Остружници, негде крајем маја 1804. отворен је први Ђумрук, тачан датум није познат, али је 25. мај узет као дан, кад српске ђумругџије обележавају као свој.

Нема много информација између периода 1804. када је отворен ђумрук на Сави, о његовом раду, па до времена кад је кнез Милош Обреновић решио да искористи све привилегије, добијене другим Хатишерифом из 1830. године, међу којима је и привилегија прикупљања ђумрука, на сву робу која је улазила у Србију с реке:

„Дажбинско питање било је везано за проблем повратка отргнутих предела, па није могло бити коначно решено. У Хату је поновљен принцип одсеченог пореза у који су улазили: харач, сви данци (укључујући и приходе са турских феудалних добара), крајева који ће бити присаједињени Србији и царинске приходе. Тачан износ могао се утврдити тек након утврђивања територије Кнежевине Србије. Турци који су поседовали добра у Србији могли су их продати Србима у року од годину дана, пошто их претходно процени комисија. Уколико нису желели да их продају, приходи од њих били би уллаћивани у београдску благајну, а потом исплаћивани власницима. Србима је дозвољено да у београдској царинарници убирају царине на сву робу, осим оне која иде у Цариград, а кнезу је остављено да пропише царинску тарифу.“ – wikipedia

Сад, готово сигурно, за оне којима термин ђумрук није био познат, могу претпоставити, или бар наслутити ко су ђумругџије. Ђумрук је турски израз (гüмрüк) за прикупљање пореза, односно за царину а особа која је прикупљала порез називала се ђумругџија (цариник).

Милош Обреновић је наложио, да се у сам улаз у град с реке, изгради нова стамена ђумрукана, која је рађена по плановима Франца Јанке, тадашњег државног архитекте, а сам ток градње поверен Хаџи Николи Живковићу (Хаџи Неимар). За свега годину дана никла је велелепна грађевина за то доба, на којој је први пут истакнута српска застава. За њено истицање, Милош Обреновић, је оптужен од султана да жели да направи српску државу. Због овог чина лако је могао изгубити главу, али одбрана кнеза била је да је заставу истакао “через ђумрука”.
Ђумрукана (царинарница) је подигнута 1834. године. Већ смо напоменули да је, захваљујући kнезу Михаилу, једна велика сала царинарнице била наменски издвојена за прво, стално, позориште у Београду, једноставно названо Театар на Ђумруку, а прва изведена представа била је „Смрт Стефана Дечанског“. Позориште у ђумрукани није потрајало, али ђумрук је имао кроз своје постојање штошта испричати, јер је различите становнике дочекивао, услуживао и испраћао, јер је био коришћен за различите државне послове, не само за убирање дажбина. Многим државницима и званичницима тог доба Ђумрукана је била дом.

Ђумрукана (царинарница) је служила преко сто година, а срушена је у савезничком бомбардовању 1944. године. Обнова није била могућа те је, тадашња, ђумрукана избрисана с лица земље.

Данас, на Сави, постоји међународни терминал, гранични прелаз Београд – Сава, на ком су пунктови граничне полиције и царине, управо на Савском пристаништу испред старе Лучке Капетаније, здања сазиданог 1906. године, чијем се уређењу и обнови сви радујемо.

Савремена улога царине данас се огледа не само у наплати царинских дажбина, већ обезбеђује како фискалну тако и безбедоносну заштиту. Борбом против међународног тероризма и прекограничног криминала царинска служба Републике Србије доприноси успостављању свеукупне безбедности грађана. Без обзира како и на ком језику се изговара царина, наши цариници су ту да чувају интерес земље и њених грађана.
(“У многим језицима, односно народима сусрећемо се са термином „царина“, тако на пример на арапском језику то је „АЛДИУАН“ што се изговара АЛ-ДУВАН а значи „трговачка књига“. Одатле видимо да и француска реч за царину „ДОУАНЕ“ има /3 Поповић, М., (1974) Царинско пословање, Београд, стр. 51. 29/ персијско порекло те да је у Европу ушла преко Арапа. Код Италијана се она назива „ДОГАНА“, а код Шпанаца и Португалаца „АДУАНА“, а чак су је раније у Далмацији називали „ДУАНА“. На латинском се царина називала „TELONCUM“ код Немаца „ZOLL“, а код Пољака „ČLO“, код Грка „КУМЕРКИ“, а код Турака „ГУМРУК“. На основу ове турске речи и у нашим крајевима се цариник и трошаринац називао ћумруџијом, а царинарница ћумруканом, те се и царина, док смо били под Турцима називала ћумрук. На мађарском се 30 каже хармина због чега је и назив за царину „ХАРМИЦ“, јер је наплаћивала тридесети део од вредности робе. На руском језику царина се означава термином „ТАМОЖНАЈА“: Од половине XIX века, царина се као термин сусреће у свим крајевима наше земље. Код Енглеза и Американаца за царину се употребљава израз „COSTUMS“, односно „COSTUMS DUTY“ – (УЛОГА ЦАРИНСКЕ СЛУЖБЕ У СУЗБИЈАЊУ КРИМИНАЛИТЕТА – докторска дисертација – Мср. Томо Одаловић).

Најпознатији цариници: Апостол Матеј, Сима Милутиновић Сарајлија, Вук Стефановић Караџић, … Допуните списак…

У сваком случају, на свим језицима, сретан дан нашим ђумругџијама (цариницима).

25. мај – Дан српске царинске службе. Ове године обележавамо 220 година постојања исте.

Нела Савић, ђумругџиница (да будем политички коректна – Закон о родној равноправности: Примена родно осетљивог језика (ступио на снагу 21. маја 2024.))

Слике: wikepedia.org и архива Медијатор магазин

Недавно сам, потпуно неочекивано, ушао у вербални, тачније – кореспондентски окршај изазван још једним случајем да се у медијима пише или говори о преведеном књижевном делу, да се уредно помене издавачка кућа која је то дело објавила, да се помене, штавише, и ко је рођена сестра или свастика или братанац аутора, а да преводилац не буде поменут, као да се књига превела сама, као да ју је рачунар пребацио с једног језика на други.

Био је то, авај, пети или шести мање-више сличан дијалог вођен у свега месец дана. Таквих примера, дакле, опет има много. Претходних година ситуација се на том плану била донекле поправила; јесте, побољшао се био однос медија према књижевним преводиоцима. И управо стога не бисмо смели да дозволимо да се наша позиција и достојанство поново урушавају и угрожавају.

Чувена клетва „дабогда имао па немао“ добра је за цитирање и кафанску разраду, али није добра за онога ко се борио за оно што је његово, за оно што му припада, а што му је одузето на силу. Силу која не моли никога, а нарочито не оно божанство које бисмо могли назвати општом културом, кућним васпитањем и сличним називима који указују на то да је реч, ипак, о ентитету који би свако, без обзира на то да ли је свестан да је религиозан или се још изјашњава као атеиста, требало да поштује.

.

Велика је књижевнопреводилачка срећа – а ту и не би уопште требало говорити о срећи, нарочито о срећи као некаквој талији, неком трефу, у стилу: ето, супер, имали смо среће – но ипак, велика је наша срећа што у овдашњој медијској сфери има много увиђавних, информисаних и високопрофесионалних новинара који апсолутно схватају место и значај књижевних преводилаца како у самој издавачкој продукцији, тако и у култури овог, па и сваког другог народа. Такви новинари су, хвала Богу, у великој већини, али њихова освешћеност и професионалност бивају прве на удару незнања (или немара, зле воље?) оних њихових колега који чине, с једне стране, занемарљиву, а с друге, опет, незанемарљиву мањину.

Догоди се, ето, да угледни књижевни критичар, носилац звучних академских звања (магистар, доктор, шта ли све не) и, усто, новинар и уредник у важној ТВ кући, направи прилог од девет минута посвећен свеже објављеном преводу нове књиге познатог, рецимо, француског или енглеског писца. Прилог траје девет минута, реномирани критичар-магистар-доктор-примаријус књижевности нашироко препричава дело, камерману каже да слика корице па се бар види ко је издавач, али се за све то време не сети да помене ко је књигу превео.

Или се, на пример, деси да ништа мање угледан новинар који о књигама пише за новине, магистар, такође, ако не и доктор књижевних наука, публикује иначе одличан есеј-приказ о такође фришко обнародованом преводу неког страног аутора – али на тих својих четири-пет куцаних страна, случајно ваљда, заборави да назначи ко је ту књигу превео. Издавач поменут, преводилац не постоји.

Поштовање ауторских права и свест о њиховом значају почивају у самом темељу културе, цивилизације, па и уметности као такве; да нема ауторских права, да се не зна ко је шта урадио, не бисмо ни познавали, а ни били у могућности да негујемо и чувамо уметничке вредности. Мрзим синтагму „систем вредности“, не бих је никад употребио, али израз „уметничка вредност“ није толико раубован, јер уметност, ипак, није систем. Речју, да нема ауторских права, не би се знало шта је шта и ко је ко.

Ради истините слике и чистог рачуна, рећи ћу да овај текст не пишем само као књижевник и књижевни преводилац, већ и као потпредседник Удружења књижевних преводилаца Србије. Ми, као удружење, имамо, или смо имали, или се договорили да имамо јасну стратегију око питања ниподаштавања књижевних преводилаца у медијима. А све утемељено на документима које је усвојио CEATL, институција која представља асоцијацију националних удружења књижевних преводилаца Европе. Имамо, дакле, реалну, законом и статутом загарантовану могућност да, конкретно говорим, прикупимо доказе из свих медија, штампаних и електронских, где у приказима преведених књига није поменуто име преводиоца, да таксативно наведемо и документујемо те примере, и да онда то изгурамо на суд и добијемо одштету, и то не одштету по скромним српским аршинима, него по кудикамо незгоднијим евроунијским.

Није то заштита никога лично, није то начин само да заштитимо било ког нашег колегу или колегиницу појединачно, већ је ту реч о заштити уметности којом се бавимо, о заштити наше вокације, и то заштити која је правно заснована и која располаже одговарајућим убедљивим средствима која, у финалној инстанци, доводе до – наплате.

Онај ко је кикснуо, значи, мора или да исправи кикс, да се уљудно извини, или да – плати. Јер, књижевни преводиоци нису слама која се може разносити по штали и авлији. Борба за достојанство једна је од оних борби код којих се ни трена не смемо питати да ли ћемо се у њу укључити или остати по страни.

У сваком случају, српски књижевнопреводилачки корпус, преко свог Удружења, располаже инструментима да своја елементарна професионална и уметничка права одбрани не само на основу овде важећиих закона већ и под окриљем надлежних институција које, стицајем околности, припадају ономе чему и ми, хтели то или не хтели, морамо припадати: уређеном свету, било то Османско царство, Европска унија или нешто ново што нас већ данас узима под своје, или ће нас узети ускоро.

Пише: Владимир Д. Јанковић

https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/

Прича се објављује из два разлога: када сам замолила Весну да ми пошаље своју биографију она је написала следеће:
„Весна Шме, рођена у Руми-Срем. 1963 године. Мајка два сина, бака једне прелепе девојчице. Занимање: домаћица (од њиве до шљиве). Скупља успомене и воли све што воле млади. То је биографија.“ То је први разлог (њена биографија и њена фејсбук страница „За сваког понешто“). Други је што сам четири пута прочитала причу, наглас, и сваки пут сам имала или сузу у оку или кнедлу у грлу. Ако се иста ствар поновила четири пута, значи да је Весна на мене пренела емоцију коју носи о Сарајеву. Можда ће се то догодити и вама. Ако не први пут, ви прочитајте још који и можда осетите нешто слично ономе што сам осетила и ја.
Читајте наглас!
Препуштам вас Весниној причи:

О САРАЈЕВУ

Има много градова у бившој Југи који ми много значе, али један се издваја од свих осталих, јер један његов комадић, буквално, педесет година носим на себи. Када ми је било три године, бака ми је на Башчаршији купила златан привезак детелина са четири листа. Од тад до данас, ретко сам га скидала са врата. Мало касније водила ме је код рођака у Пионирску улицу где сам се до бесвести играла са малим сарајлијама. Тамо, кад играш жмуре и сакријеш се, до ноћи могу да те траже, за разлику од моје равнице где те одмах виде, чим те спазе. И запљуну.

Године су пролазиле, одлазила сами враћала се у Сарајево. Матурска екскурзија баш у Сарајеву, обилазак града, па на жичару и правац Требевић. Нисам ту могла да се скрасим, те сам са Биљаном и Синишом поново се жичаром спустила доле и одвела их код Рокија на ћевапе. После смо отишли у кино Сутјеска и гледали „Сјећаш ли се Доли Бел.“ Док смо се враћали у планинарски дом, Синиша је стално говорио да можда однекуд може да се појави медвед или вук, то је давало убрзање нашим корацима. После три дана смо се вратили кући уз исту песму којом смо и кренули на пут: Кад су Сремци кренули, са те Фрушке горе…

Опет су године пролазиле, била је Олимпијада, Вучко, и многе лепе ствари. После више није било лепо. Моје Сарајево је патило. Почела сам да бринем, тугујем, исто као када су рокали мостове у Новом Саду и раставили Срем од Бачке и Баната. Што Бог састави, то курва растави, што би рекли наши. И онда је р.., ужас стао, пожелела сам да поново одем на Маријин Двор, да чујем Миљацку како тече, да видим све оне занатлије које у својим малим радњама нешто куцкају и праве, да ми слети сто голубова на главу, раме, руку… То сам и урадила.
Башчаршија – кнедла ми је прво била у грлу, после више није. Све сам видела, чула и осетила, уместо код Рокија ћевапе сам појела код Ферхатовића, док сам куповала два дреса, један Жељо, други Сарајево за моје момке. Продавац ме пита одакле сам. Из Војводине, кажем му, а он однекуд извади прелепу резбарену муштиклу и поклони ми.
Пре три године водила сам и моје момке да осете то о чему сам им причала, да виде одакле је Гаврило кренуо, да виде где је сниман Валтер, да виде синагогу, катедралу, џамије и цркве, да једу ћевапе… У парку где су бисте наших највећих писаца, старији син извади марамицу и обриса обрву Бранка Ћопића коју је голуб унередио. Срце ми је било пуно. Да не гњавим даље, то је један град који волим са разлогом, а могу га волети и без разлога.

Оригиналан чланак објављен у магазину Медијатор 2020. године

Како су саопштили председници и чланови жирија, награда за књижевност и преводно стваралаштво додељује се Владимиру Д. Јанковићу https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/ .

За позоришно стваралаштво Нади Шаргин, за ликовно и примењено стваралаштво, визуелне и проширене медије Александру Цветковићу, за музику и музичко-сценско стваралаштво др Маји Смиљанић Радић, за друштвене и хуманистичке науке проф. др Радошу Љушићу, за природне и техничке науке проф. др Драгану Милићеву, за проналазаштво Александру Марковићу, за изузетно дело које представља допринос развоју медицине проф. др Драгану Машуловићу, проф. др Ружи Стевић, проф. др Зорици Милошевић и проф. др Драгану Сагићу, за рад или резултате изузетне вредности појединца којима је дао значајан допринос развоју и унапређењу медицине Ковид болници Батајница Универзитетског клиничког центра Србије, са проф. др Татјаном Аџић Вукичевић на челу, док је награду за архитектуру и урбанизам добио Владимир Лојаница. 

Награда града Београда за пољопривреду додељује се породичном пољопривредном газдинству Михаља Павела Давида из Бољевaца, општина Сурчин, за новинарство Ненаду Камиџорцу, за образовање др Златку Грушановићу и за спорт Милици Мандић. Награда града Београда за заштиту животне средине додељује се Ђорђу Билинцу, Горану Велиновом, Петру Величковићу, Славиши Видаковићу, Марку Вукичевићу, Стефану Ђуришићу, Мирославу Живковићу, Илији Илићу, Јанку Максимовићу, Марку Максимовићу, Драгану Мијушковићу, Николи Мијушковићу, Игору Праизовићу, Александру Сандићу, Нади Сарић Велинов, Дејану Станковићу, Миловану Тодоровићу, Милану Томашевићу, Небојши Чавићу и Немањи Шурлан.  

За дугогодишњи рад и трајан допринос развоју града Београда награда је припала Новаку Ђоковићу. Специјално признање за изузетан допринос у реализацији догађаја од значаја за Град Београд добио је Михаило Јовановић. Награда града Београда за стваралаштво младих у области науке за 2021. годину додељује се Николи Теомировићу. Награда града Београда „Светислав Стојановић” додељује се Ватрогасно-спасилачкој бригади Београд и појединцу Дарку Цветићу. 

За области филмско и радио-телевизијско стваралаштво за 2021. годину, као и за стваралаштво младих у области уметности није било кандидата који су испуњавали услове, а награда за херојско дело није додељена. 

Никола Никодијевић је на крају седнице, у име Скупштине Града Београда, упутио честитке добитницима награда, а комисијама захвалио на марљивом и преданом раду. 

Свечана додела Награде града Београда биће одржана 19. априла, наводи се у саопштењу објављеном на сајту београд.рс

Свима који су номиновани, а посебно проглашени за најбоље међу изузетнима, Медијатор упућује искрене честитке.

Искрене, посебне честитке и нашој уредници Нели Савић https://posrednik.org/nela-savic/ , која се нашла на листи номинованих у друштву изузетних, и Владимиру Д. Јанковићу, овогодишњем лауреату.

До следеће године и нове номинације, читајте Медијатор.

Стоп насиљу над женама! Поново медијске ступце пуне рубрике о насиљу над женама: „Жену силовали, па претили убиством“, „Тројица силовала девојку… „Никола Рађен претукао девојку“ итд. Стоп насиљу! Важно је да жене које су жртве насиља исто пријаве. Обавезно пријавите насиље и поднесите пријаву, тако можете спасити и свој и туђи живот. Пријави насиље, ниси сама! У светлу немилих догађаја објављујемо текст колегинице Бојане Богојевић, који је објављен у магазину Медијатор 8-9 број. ПРИЈАВИ НАСИЉЕ! НЕ СКРИВАЈ НАСИЛНИКА! НИСИ САМА! ИСТУПИ! ХРАБРА СИ!

НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ

25. новембар се свуда у свету обележава као Међународни дан борбе против насиља над женама

Први пут је установљен 25. новембра 1981. године у Боготи, датум су прихватиле Уједињене нације 1990. године, када је и службено потврђен као „међународни дан елиминације насиља над женама“. На овај дан дан Уједињене нације, владе и организације широм света позивају све актере друштва да се укључе у активност чији је циљ да се спречи насиље над женама.

Поражавајућа чињеница је да насиље над женама и девојчицама представља једно од најраспрострањенијих, најупорнијих и најразорнијих кршења људских права у данашњем свету.

У 28 држава Европске уније, нешто више од једне од пет жена доживело је физичко и/или сексуално насиље од стране партнера (Еуропеан Унион Агенцy фор Фундаментал Ригхтс , 2014). Европска унија (ЕУ) и Уједињене нације (УН) крећу у нову, глобалну, вишегодишњу иницијативу усмерену на елиминисање свих облика насиља над женама и девојчицама (ВАWГ) – Спотлигхт Инитиативе . Иницијатива је тако названа јер скреће пажњу на ово питање, стављајући га у центар пажње и у центар напора за постизање родне равноправности и оснаживања жена, у складу са Агендом за одрживи развој 2030. Иницијатива Спотлигхт ће одговорити на све облике насиља над женама, са посебним фокусом на насиље у породици, сексуално и родно засновано насиље и штетне праксе, фемицид, трговину људима и сексуалну и економску (радну) експлоатацију. У складу са Агендом за одрживи развој 2030, Иницијатива ће у потпуности интегрисати принцип „не остављати никог за собом“ (‘леавинг но оне бехинд’). Циљ одрживог развоја број 5 се односи на остваривање родне равноправности и оснаживање свих жена и девојчица . УН су дефинисале 9 циљева и 14 индикатора за СДГ 5. Циљеви специфицирају циљеве, а индикатори представљају метрику помоћу које свет тежи да прати да ли су ови циљеви постигнути. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, најважнији је међународни уговор у области права жена, а Република Србија је исту ратификовала 1981. године. Што се тиче самог насиља над женама оно се може манифестовати кроз следеће облике:

1. Економско насиље – је облик психичког насиља које подразумева неједнаку доступност заједничким средствима, ускраћивање или контролисање приступа новцу, спречавање запошљавања или образовања и стручног напредовања, ускраћивање права на власништво, присиљавање да се одрекне власништва, отуђење ствари без сагласности и друге манифестације.

2. Психичко насиље – је нарушавање спокојства жртве услед понашања, претњи и примене метода застрашивања са или без употребе оруђа и оружја којима се могу изазвати телесне повреде

3. Физичко насиље – је намерна употреба физичке силе која може да изазове бол, повреду, инвалидитет или смрт…

4. Сексуално насиље – је сексуални акт без сагласности или могућности избора жртве да да пристанак, независно од тога да ли се акт одиграо, затим сексуални акт или покушај тог акта када особа није у стању да се сагласи или одбије учешће услед болести, инвалидитета, утицаја психоактивних супстанци, узраста, односно застрашивања, уцене или притиска, болан и понижавајући сексуални чин.

Члан 3. став 3. Закона о спречавању насиља у породици под појмом ‘Насиље у породици’ подразумева акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља учиниоца према лицу са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу или према лицу са којим је крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до другог степена или са којим је сродник по тазбини до другог степена или коме је усвојитељ, усвојеник, храњеник или хранитељ или према другом лицу са којим живи или је живео у заједничком домаћинству.

Члан 7. Закона о спречавању насиља у породици предвиђа да је „За спречавање насиља у породици и пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом надлежни су полиција, јавна тужилаштва, судови опште надлежности и прекршајни судови, као надлежни државни органи, и центри за социјални рад, као установе.

Поред надлежних државних органа и центара за социјални рад, у спречавању насиља у породици, преко давања помоћи и обавештавања о насиљу, као и пружању подршке жртвама насиља учествују и друге установе у области дечје, социјалне заштите, образовања, васпитања и здравства (у даљем тексту: државни органи и установе надлежне за примену овог закона), као и тела за родну равноправност на нивоу локалних самоуправа. Подршку жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом могу да пруже и друга правна и физичка лица и удружења.“

Такође, неопходно је жртвама насиља повратити веру у сам систем заштите и радити на спречавању нихове стигматизације у друштву, јер управо због изражене стигматизације жртве се ретко или тек у последњем моменту јаве и затраже помоћ.

Као неопходно на самом крају бих истакла да у Републици Србији постоје механизми заштите насиља над женама и да се активно ради на остваривању циља одрживог развоја број 5 – родна равноправност.

Бојана Богојевић, https://posrednik.org/bojana-bogojevic/

И питах дете своје: Лана, јел знаш Балашевић Ђорђе ко је? Рече: “ Знам. Од чега је умро?“
Рекох јој да не знам, ал да сумњам. Можда је све неозбиљно схватио, можда је зато касно отишао и није се више вратио.
А вратиће се Ђоле, и онима који га не воле и који га воле, јер пловити се мора, преко брда и преко гора.
Ево, већ вечерас поново ћеш причати причу за генерације све.
А ја те нешто волела нисам…
А марим и не могу да се манем, и не могу да станем. Бујица из мене креће јер ово ће бити, у Новом Саду, твоје вече. Твоје последње вече…

А нисам те нешто волела баш, и нервирала се кад почнеш о народу да причаш, знаш?
Ал песме твоје, заденула сам за срце моје.
Те речи, стихови ти, живот у трену описан ми би.
Био си део, добар део, живота мог и онда кад бежах од размишљања твог. И сад побегла бих да могу, ал не знам куд, смета ми смрт твоја, смета и боли и чуду се чудим, болу у души, и ова суза и јецај ме гуши…
А нисам те волела знај, само, само тешко ми пада крај.
Тешко ми је што нисам имала прилику да ти то лично кажем, тешко ми је што си отишао… и као да знам: ниси ништа од овог озбиљно схватио, и већ си можда нове стихове писао, ал нагло би прекинута твоја мисао. Отишао си данас и ниси се вратио.

Толико тога си могао још да даш.
А нисам те нешто волела баш…
Како бих неправедна била, када бих ти квалитет оспорила. Размишљам о клинцима новим, да ли ће њихове животе обележити уметници као што ти беше? Да ли ће, као ми, бити те среће?
Волеле су те све генерације и све нације
А ја те нешто нисам волела знај,
само ми је жао што је крај.

А толико тога си могао новим клинцима да даш.
А ја те нисам волела баш.

Нела Савић

Оно што највише разумемо јесте да ово није само прогон Новака Ђоковића већ свега оног што Новак представља, а пре свега то је мир и слобода, толеранција, људска права, истина, правда, једнакост, борба против тлачења, против необразовања, против сиромаштва, борба против разлике и дискриминација… То је Новак Ђоковић и само сте га сад потврдили као симбол свега наведеног, овим вашим шовинистичким, неправедним, ограниченим, патетичним, нехуманим, неспортским поступком. И све то разумемо, али и разумемо страх од тога да ће Новак Ђоковић, симбол мира, слободе, правде, једнакости, истине, људскости, … подићи још један пехар, страх који је сувише велики да би се размишљало о нечем другом.  Боље да му угрозите сва права него да му дозволите да учествује и победи? Боље дa укаљате име своје и своје земље него да Новак победи опет. Разумемо и тај страх да Новак постане недостижан! Најбољи икада. Човек, чија сте права баш ви угрожавали док је био дете и који се изборио са свим злоделима која сте чинили. Он, ког сте и као дете ограничавали и сва права му угрожавали, комe сте одузели пре свега мир и слободу, се бори за помирење и толеранцију оних који су, као и он, то трпели и оних који су злодела чинили. Зар таквом, ретком, човеку дозволити да се попне на постоље још једном и поново уђе у историју непобедивих?

Зар тај симбол да подигне још један пехар? Зар баш он да буде најбољи свих времена, да постане недостижан? Разумемо страх од човечности у овом свету зла. Разумемо страх од најбољег. И зато вам опраштамо јер сте у систему ствари који представља све супротно, својом или туђом вољом, приморани или натерани. Опраштамо вам јер сте у систему злога: „Цео свет је у власти злога“ пише у Светом писму 1. Јованова 5:19 (за оне који још нису схватили ко влада овим светом). И кад се појави светиљка која светли као Новок, обасјава у тами, траже се сви начини да се угаси. Нисте ни свесни да овим вашим нехуманистичким, нецивилизованим, дискриминаторским и понижавајућим поступком сте учинили да светли још више. Он је сад још већи него што је био, а вашу земљу сте толико унизили и срозали. Све супротно сте постигли. Новакови поступци, та светлост, ако до сад није негде продрла, сад је обасјала целу земаљску куглу. Е, ово је нешто што ви не разумете! Ми смо све горе наведено разумели, ви ово последње нисте, а оно што ми не разумемо и што се питамо је:

где су сад те силне организације које се боре за људска права? Где су спортске организације и удружења? На крају где су те медицинске организације и струка која је дала изузеће (додуше нису знали да се ради о Новаку већ су изузеће дали само на основу медицинске документације за анонимну особу, јер да су знали да је реч о Новаку, папири се не би ни гледали и одлука би била у складу са политичком а не медицинском струком. С обзиром на то да су медицински папири прегледани анонимно, одлука је била непристрасна и објективна јер се није знало о коме се ради и донета у складу са медицинском струком: признаје се изузеће од вакцине и дозвољава учешће на турниру)? Зашто се нико не оглашава поводом политичког, нехуманог, неспортског прогона Новака Ђоковића? Где сте сви ви „борци за људска права“? Где сте иначе за важна људска питања, али где сте и сад? Селективна правда се врло често у последње време огледа управо код оних који се бусају у груди и декларишу као борци за људска права! Где сте сваки дан док хиљаде људи дневно умире од глади, тортуре, разних прогона по свету? Док се врше верски прогони у Русији, Еритреји и другим земљама, док страдају деца у подручјима захваћеним ратом, док се сва права деце, девојчица и жена у шеријатским земљама угрожавају…? Где сте? Где сте све ове године док милиони умиру од глади?

Где сте сад сви? Где сте сад док се врши дискиминаторска тортура над највећим спортистом икад? Сад ћутите, док се највећи играч свих времена дискриминише! Ћутите! Ћутите зато што би његовом одбраном све лажи пале у воду, ћутите зато што не смете да проговорите јер би то значило крај свакој нацистичкој пропаганди, која се спроводи последњих година. Ћутите јер сте можда и сами део система? Ћутите јер сте свесни да ако проговорите то не би била одбрана само Новака Ђоковића, тенисера, већ одбрана свега што Новак данас представља!? Да ли зато ћутите? Ово није дискриминација Новака Ђоковића само, већ дискриминација свега што он представља, па и оних који су у сличној или истој ситуацији као Новак по питању вакцине! Ово је застрашивање свих слободарских умова. Ово је порука која се шаље у свет свима који су у ситуацији као Новак и размишљају као он. Сва његова права су угрожена, као и права милиона људи у свету. Где сте? Никад више неправде, дискриминације, глади, сиромаштва, беде (материјалне и менталне) а никад мање слобода, толеранције, правде, мира… Сад је свет показао своје право лице. Лицемерје и селективна правда. 26 особа је добило идентичан документ који омогућава улазак у земљу и учешће на турниру и само Новак пролази тортуру и само његов папир не важи, док је осталима то без проблема омогућено. Јасно нам је да је ово светска воља шачице политичара, да Новак не добије шансу да постане недостижан! Разумемо сад и разлоге за ово нељудско понашање.

Разумемо и да је било грешака у апликацији за визу, али се грешке исправе, преда се друга молба итд. Све разумемо и жалимо вас, јер сте показали своју немоћ, своје право лице. Јасно нам је да су и медицина и спорт под ногама политике. Јасно нам је свима да је ово класичан прогон Новака и свих истомишљеника јер:

Новаче ако ти је за утеху, а знам да јесте: Подигао си пехар истине и слободе. Пехар за борбу и заштиту људских права и овај си пут победио, иако су хтели да те спрече у томе. Победио си! А овај пехар је најсјајнији до сад!

Нела Савић

Да ли ће одређивање једног посебног дана у години, као Дан родне равноправности, побољшати положај жена у друштвеном и политичком животу или је још један смислени потез у друштву бесмисла остаје нам да видимо у наредним годинама. Особама које су се осећале дискриминисано по овом питању честитамо установљавање Дана родне равноправности (11. јун) са жељом да тај дан обележавају са што више позитивних примера, и да постанемо друштво које ће напокон се осврнути око себе и поштовати своје ближње, али и комплетно своје окружење. Поштујте и себе, борите се за своја права, водећи рачуна да при том не кршите туђа.

Одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику РС“ број 102 од 29.октобра 2021.