Međunarodna konferencija, organizovana u dva panela i šest radionica, je bila prilika za razmjenu iskustava, ideja i vizija o budućnosti medijacije u Hrvatskoj i šire.

Promicanje dijaloga i mirnog načina rješavanja sporova temelj je društva u kojem se poštuju ljudska prava, različitosti i dostojanstvo svakog pojedinca.
Medijacija nije samo alat, ona je temelj razumijevanja, empatije i suradnje.
Ponosni smo što smo upravo na Međunarodni dan nenasilja okupili stručnjake na području medijacije i sve one koji vjeruju u moć riječi.“ – navode iz Hrvatske udruge za medijaciju i zahvaljuju svima koji su dali svoj doprinos samoj konferenciji, te svima koji svakodnevno doprinose kulturi dijaloga. „Nastavljamo zajedno graditi mostove razumijevanja i rješavati sukobe na način koji osnažuje, povezuje i potiče mir.“ – poručuju iz HUMa

„Medijacija je ključna za budućnost odvjetničke profesije.
Medijacija nije alternativa odvjetništvu, nego njegov logičan i neizbježan razvojni smjer.
Vjerujem da se kroz medijaciju odvjetnici ponovno povezuju s izvornom svrhom prava – pomoći ljudima i zajednici, štiteći interese na 𝐧𝐚č𝐢𝐧 𝐤𝐨𝐣𝐢 𝐧𝐚𝐝𝐢𝐥𝐚𝐳𝐢 𝐤𝐥𝐚𝐬𝐢č𝐧𝐢 𝐤𝐨𝐧𝐜𝐞𝐩𝐭 𝐬𝐮𝐤𝐨𝐛𝐚.
Pravna profesija ovim dobiva novu dimenziju, onu koja uključuje empatiju, razumijevanje ljudskih potreba, ali i efikasnost u pronalaženju optimalnih rješenja.
Zaista, odvjetnici kroz medijaciju ne gube, već dobivaju – postaju više od zastupnika, postaju stratezi i kreatori pozitivnih ishoda. Grade mostove tamo gdje su nekad bili zidovi, a pritom održavaju i osnažuju profesionalni dignitet.
U konačnici, 𝐨𝐯𝐚𝐤𝐚𝐯 𝐩𝐫𝐢𝐬𝐭𝐮𝐩 𝐩𝐨𝐝𝐬𝐣𝐞ć𝐚 𝐧𝐚𝐬 da 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐨 𝐧𝐞 𝐦𝐨𝐫𝐚 𝐛𝐢𝐭𝐢 𝐛𝐨𝐣𝐧𝐨 𝐩𝐨𝐥𝐣𝐞, 𝐯𝐞ć 𝐦𝐣𝐞𝐬𝐭𝐨 𝐬𝐮𝐬𝐫𝐞𝐭𝐚, 𝐝𝐢𝐣𝐚𝐥𝐨𝐠𝐚 𝐢 𝐭𝐫𝐚𝐣𝐧𝐢𝐡 𝐫𝐣𝐞š𝐞𝐧𝐣𝐚.“ – Hrvoje Tokić, odvjetnik u Dubrovniku

Ovo je samo jedna od aktivnosti u mesecu listopadu (oktobru) koju je HUM pripremio za sve koji potiču mir. Već od druge polovine listopada očekuje nas „Tjedan medijacije – Medijacijom možemo zajedno učiniti svijet HUManijim!„, trinaesti po redu.

Ono što je izvrsno je što u toku Tjedna medijacije medijacije predložene tijekom tjedna (13.-17. listopada 2025.), u HUM-u će se provesti naknadno bez naknade, odnosno besplatno!

„„Medijacijom možemo zajedno učiniti svijet HUManijim!“ I ove jeseni otvaramo prostor za miran dijalog, međusobno razumijevanje i pronalaženje zajedničkih rješenja.
Medijacija je prilika da svoje nesporazume pretvorimo u dogovor, a sukobe u mostove prema suradnji.
Tijekom Tjedna medijacije svi građani imaju mogućnost pokrenuti medijaciju koja će se provesti potpuno besplatno, jer mir nema cijenu.
Već 13 godina zaredom vjerujemo da svi imaju pravo na mirno rješenje svog spora, a iza svake priče stoji prilika da je ispričamo na bolji način, zajedno. Pridružite nam se i budite dio promjene. Jer samo dijalogom činimo svijet humanijim. Sudjelovanje je besplatno, ali je potrebna prijava: info@medijacija.hr “ – poručuju iz HUMa

Kompletan program Tjedna medijacije možete pogledati na linku: https://medijacija.hr/tjedan-medijacije-2025/

Slike: HUM

Наиме, на позив организатора Међународног сајма у Ирану и Амбасаде Ирана, наша уредница, Нела Савић, имаће привилегију да присуствује „Иран Експо 2025“, и буде један од четрдесетак чланова пословне делегације из Србије.

Иран Експо 2025, као највећи трговински догађај Ирана, у сарадњи и уз учешће Министарства индустрије, рударства и трговине, Министарства спољних послова, Организације за промоцију трговине Ирана и других владиних и приватних институција Ирана, пружа неупоредиву прилику за повезивање са глобалним тржиштима.

Међународни сајам у Техерану је препознат као један од најважнијих комерцијалних и културних центара у региону Блиског истока и сваке године угошћује компаније и посетиоце из целог света. Овај сајам игра важну улогу у развоју иранских трговинских и културних односа са другим земљама.

Како би ти односи били квалитетни, сврсисходни, на задовољство свих који учествују у преговорима, улога медијатора је, како рекоше организатори, веома значајна.

„Мало је рећи да сам почаствована и узбуђена. Ипак, оно што ме посебно радује јесте чињеница, да људи, посебно у пословном свету, препознају значај медијатора и њихову улогу, не само када дође до проблема, већ сматрају да су медијатори пожељни на почетку пословних преговора. То је управо оно за шта се залажем, да делујемо превентивно у свим могућим односима и ситуацијама, а када дође до конфликта да се увек определимо за мирно решавање спорова. Волела бих да људи могу да препознају моћ и могућности које медијација нуди, на свим животним пољима, па ево и у пословном свету. Верујем да све озбиљне компаније и организације у свом окружењу треба да имају или ангажују медијатора, те да имају и запослене медијаторе, како би се сви сукоби, интерни или екстерни, предупредили или мирним путем санирали. Жао ми је што доносиоци одлука у нашој земљи не препознају значај овог института, али се надам да ће се и код нас клима променити, те ће се мудро поступати кад су конфликти у питању. И у овој ситуацији, социјално друштвеној кризи, у којој се налазимо, дијалог и вештине медијатора би биле, сигурна сам, од велике помоћи“ – изјавила је Нела Савић.

Одговарајући на наша питања везано за припреме за Техеран, напоменула је да је сам процес регистрације и добијања визе, за многе учеснике био захтеван, али да је око 40 људи успешно успело да заврши процес регистрације и селекције те добијања визе и да ће представљати нашу пословну делегацију у Ирану.

Данас, 28.04. званично је отворен Иран Ехпо 2025. Свечану церемонију отворио је председник Ирана Махмуд Пезешкијан.

„На уласку у Ехпо морали смо да предамо телефоне и све ствари које смо имали са собом, дословно све, а након церемоније исте су биле враћене и могли смо слободно наставити посету сајму. Преко 800 највећих иранских компанија излаже на сајму, а око 2500 људи из целог света су гости Ехпоа. Иранска влада покрива трошкове свих чланова делегација и већина нас уважава ВИП статус. Први дан сајма нам је био веома успешан, а исто очекујемо и у наредним данима,“ поручила је Нела и обећала да ће нам се јавити из Техерана и у наредним данима уколико буде у могућности, али да нас по повратку очекује опширнији извештај са Иран Експо-а 2025. Добили смо и неке фотографије које делимо са вама као и слике из званичног каталога Иран Експо 2025.

Срећан и успешан боравак нашој делегацији жели Медијатор магазин.

Во случаи на грабнување на дете од страна на еден родител, односно кога детето е незаконски однесено во друга држава, во постапка на медијација најпрво се преговара за враќањето или не враќањето на детето во земјата во која предходно живеело. Доколку родителите се договорат околу ова основно прашање, тогаш можат да пристапат кон решавање на други поврзани прашања. Можат да се решаваат прашања поврзани со местото на живеење на детето, релокација, старателството над детето, договарање околу долгорочни планови за живеење на детето со еден или двајцата родители, подршка и остварување на контакти на детето со родителот со кого не живее, за редовни контакти, за празници, патувања, финансиски прашања, образование, религиозно и културно (двојазично) воспитување, издршка и алиментација и други тековни прашања.

Медијација е мирен начин на решавање на спорови по пат на преговарање. Таа овозможува приближување на страните кои се во спор до точка да почнат сами да се договараат и да најдат заедничко решение, кое е прифатливо за двете страни и подеднакво е во интерес на двете страни, особено во најдобар интерес на детето. Денес е воочлива се поширока примена на медијацијата во различни видови на спорови, така да и делумно се разликуваат методите на медијација во различните подрачја.
Медијацијата во меѓународни семејни спорови е специфична, бидејќи примената има низа на предизвици како :

• Определување на судска надлежност – која се определува според вообичаеното место на живеење на детето со едниот родител. Доколку настане промена на местото на вообичаено живеење на детето, тогаш се раководи според законот на државата на новото место на живеење. Во случаи на меѓународно грабнување на деца, властите на државата потписничка во која детето се водело со место на вообичаено живеење непосредно пред незаконското одземање или задржување, ја задржува надлежноста за мерките наменети за заштита на личноста и сопственоста на детето;
• Правна извршност на постигнатата спогодбата – со оглед дека се работи за постапка која се води помеѓу држави со различни правни системи, мора да се обезбеди извршност на постигнатата спогодба во сите земји потписнички на Конвенцијата;
• Употреба на јазик на комуникација – медијаторот мора да го познава јазикот на двете страни или да владее со јазик кој го користат двете страни во постапката. Најчесто се користи англиски јазик или официјалниот јазик на државите кои се засегнати во постапката;
• Потреба од медијатори кои специјализирани за меѓународни спорови, како и семејни спорови; Примената на меѓународната медијација има и други предизвици како различната култура и географска одалеченост, висината на трошоците на страните, отвореноста на границите на државите, држави кои се во конфликт со други држави, кои мора да се земат во предвид при определување на методологијата на медијацијата. Во вакви случаи погодно е да се користи современиот начин на онлајн комуникација, преку платформи за комуникација достапни за сите засегнати страни.
  Истовремено државите треба да ги усогласат и ставовите околу вклучување на детето во постапката на медијација, кое во одредени држави е задолжително согласно Конвенцијата за правата на детето. Употребата на медијација е корисна од причина што е брза и флексибилна процедура, економична во однос на трошоците, страните можат да ги изразат своите емоции и лични потреби, потребите на своето дете и се постигнува деескалација на конфликтот. На страните во постапката им се овозможува да изработат решение кое е прилагодено на нивните конкретни потреби, им се наметнува одговорност за носењето на одлуката, а воедно се воспоставува комуникација, пракса за идна соработка и се намалува интезитетот на конфликти помеѓу страните.

Следуваат реални примери од пракса на семејните спорови кои се погодни да се решаваат со употреба на медијација :

1. Брачниот пар потекнува од различни држави (потписнички на Хашка конвенција), двајцата работат во својата држава, имаат едно заедничко дете на училишна возраст кое живее со мајката. Таткото живее во Северна Македонија, а летниот одмор го поминува со својата сопруга и дете ( во државата каде тие жвеат Б). Таткото го носи во Северна Македонија без неговата мајка, со изговор да ги види неговите роднини, потоа ги прекинува сите контакти со сопругата, поднесува барање за развод, а детето го запишува да го продолжи образованието во Северна Македонија. Мајката кога доаѓа во Северна Македонија има видувања со детето само во присуство на таткото, од причина што таткото сака да спречи одземање на детето од страна на мајката и враќање во државата Б.
2. Државјанка на Северна Македонија склучува брак со државјанин на државата Б, во бракот се родиле две деца. Поради нефункционална брачна заедница, мајката се плаши да поведе постапка за развод на брак во државата Б, сметајќи дека државата Б ќе се грижи за правата на својот државјанин. Доаѓа во Северна Македонија заедно со своите деца со изговор да ги посети своите роднини, каде поведува постапка за развод на брак, а со сопругот ги прекинува контактите и му забранува видувања со малолетните деца, од причина што се плаши таткото да не ги врати децата во државата Б.

Мр Гордана Атанасова, Северна Македонија

Република Северна Македонија је држава која настоји да својим грађанима обезбеди правну сигурност што би у неким привредним споровима значило да дужник испуњава своју обавезу, а поверилац да може да оствари испуњење применом алтернативног начина решавања спорова, конкретно путем обавезног покушаја медијације. Примена обавезног посредовања (обавезног покушаја медијације) у привредним споровима омогућиће странкама да избегну високе новчане трошкове, да не изгубе пословне партнере и запослене, да избегну губљење времена на низу рочишта и да имају прилику да руководе својим временом и трошковима, али и задовољство, јер је спор успешно решен,  свим странама у спорном односу.

У том правцу усвојен је Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Македоније“ бр. 244 од 23.7.2015.). Члан 47 прописао је измене члана 461 Закона о парничном поступку : прописана обавеза за обавезним покушајем посредовања у привредним споровима. Измене и допуне ступиле су на снагу 01.2.2016. Промене се односе на део привредних спорова за новчана потраживања чија вредност не прелази 1.000.000 денара (16.300 еура), након чега се поступак покреће тужбом пред судом. Странке су дужне да покушају да разреше спор, пре подношења тужбе, медијацијом. При подношењу тужбе, подносилац тужбе је дужан да достави писмени доказ који издаје медијатор   да спор није успео да се реши у поступку медијације.

Ако тужитељ не обезбеди и не достави доказе – Изјаву лиценцираног медијатора,  ризикује да суд одбаци тужбу.

Практично, поступак медијације, за који је законом прописан обавезан покушај одвија се на следећи начин: Страна која има захтев пре подношења тужбе пред надлежним судом:

мора покушати да спор реши посредовањем, бирајући лиценцираног медијатора  из Именика медијатора којима се подноси захтев за покретање медијације.

У захтеву се наводе подаци о иницирајућој страни, подаци о противној страни, основа спора, вредност спора и кратак опис спора. Након што прими захтев од иницијатора, а то може бити правно или физичко лице, медијатор (посредник) шаље позив другој страни у спорном односу. Уз позив, медијатор обавештава супротну страну о предмету спорног односа и позива га у року од 15 дана од слања позива да изјави да ли ће прихватити позив за решавање спорног односа медијацијом. Ако позвана страна у законском року прихвати позив за медијацију, медијатор у договору са странама договара место и време одржавања састанака, а на заказаним састанцима свака страна може бити заступљена пуномоћјем. Ако позвана страна не прихвати позив или не достави никакав одговор у року од 15 дана, медијатор иницијатору издаје Изјаву да покушај обавезног посредовања није успео. Медијатор  издаје изјаву да покушај разрешавања спора посредовањем није успео и у случају да позвана страна прихвати позив за посредовање, али у законски прописаном року од 60 дана није постигнут споразум за решавање спора. Изјава посредника (медијатора) може се користити као додатак парници, ако је страна иницијатор одлучила покренути поступак пред судом због конкретног спорног односа.

У случају да се поступак посредовања успешно оконча, односно странке дођу до решења спорног односа, медијатор у договору са странкама припрема споразум, који потписују медијатор и странке. Медијатор подноси примерак споразума странама и подноси извештај Министарству правде да је спор решен посредовањем. Ако се стране договоре да ће постигнути споразум постати извршни документ, постоји законска могућност да га овласти јавни бележник у складу са одредбама Закона о бележништву.

Иако део стручне јавности сматра да обавезан покушај медијације доводи у питање принцип добровољности у посредовању, информације које је Министарство правде објавило у априлу 2019. године наводе да је према њиховим статистикама забележено 395 медијација у привредним споровима, од чега 129 или 32,6% су завршене споразумом.

                                                                                 Аутор: Мр Гордана Атанасова

Pristup postupcima izdržavanja dece utvrđenim Konvencijom je besplatan. Postupci pokrenuti
prema Haškim konvencijama za zaštitu dece odnose se na decu do 16 godina.
Kada je dete ugroženo u drugoj zemlji, tada obe zemlje imaju odgovornost da ostvare najbolje
interese deteta, kako zemlje porekla tako i zemlje prebivališta.

Istovremeno, u cilju postizanja najboljeg interesa deteta, može se koristiti i medijacija. U takvim slučajevima, sudija koji odlučuje o povratku ili nepovratu deteta u zemlju uobičajenog boravišta je u najboljoj poziciji da strankama preporuči medijaciju. Sudije treba da budu svesne činjenice da će zakonska odluka o pitanju povratka ili nepovratka samo dati rešenje za ovo važno pitanje, ali neće rešiti druge
ozbiljne probleme sa kojima se roditelji suočavaju. U procesu medijacije, medijator može vešto
da usmerava roditelje da reše određene probleme dogovorom/pregovorom. Stručni radnici u
centrima za socijalni rad takođe mogu uputiti stranke na prekograničnu porodičnu medijaciju.
Trebalo bi da budu informisani o postupku medijacije kako bi se stranke koje se nalaze u
prekograničnom porodičnom sporu koji pogađa njihovu decu ohrabrile da pronađu rešenje
sporazumno putem medijacije.
U slučajevima otmice deteta od strane jednog roditelja, odnosno kada je dete nezakonito
odvedeno u drugu državu, u postupku medijacije prvo se pregovara o vraćanju ili nepovratu
deteta u zemlju u kojoj je prethodno živelo. Ako se roditelji slažu oko ovog osnovnog pitanja,
onda mogu pristupiti rešavanju drugih srodnih pitanja (pitanja u vezi sa mestom stanovanja
deteta, preseljenjem, starateljstvom nad detetom, dogovorom o dugoročnim planovima za život
deteta sa jednim ili oba roditelja, izdržavanjem i uspostavljanjem kontakata deteta sa roditeljem
sa kojim ne živi, u vezi održavanja redovnog kontakta, pitanja vezana za odmore, putovanja, finansijska pitanja, obrazovanje, versko i kulturno (dvojezično) vaspitanje, izdržavanje i druga aktuelna pitanja).
Medijacija je miran način rešavanja sporova putem pregovora. Omogućava stranama koje su
u sporu da se približe tački kada same počnu da pregovaraju i pronađu zajedničko rešenje, koje
je prihvatljivo za obe strane i podjednako je u interesu obe strane, posebno u najboljem interesu
deteta. Danas je evidentna šira primena medijacije u različitim vrstama sporova, tako da se
metode medijacije u različitim oblastima delimično razlikuju.
Medijacija u međunarodnim porodičnim sporovima je specifična, jer primena medijacije ima niz
izazova kao što su:
– Utvrđivanje sudske nadležnosti – koja se utvrđuje prema uobičajenom mestu prebivališta
deteta sa jednim roditeljem. Ako dođe do promene mesta stalnog boravka deteta, onda se to
uređuje po zakonu države novog prebivališta. U slučajevima međunarodne otmice deteta, organi
države potpisnice u kojoj je dete imalo prebivalište neposredno pre protivpravnog udaljenja ili
zadržavanja, zadržavaju nadležnost za mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta;

• Pravna sprovodljivost postignutog sporazuma – s obzirom da se radi o postupku koji se vodi
  između država sa različitim pravnim sistemima, izvršivost postignutog sporazuma mora biti
  obezbeđena u svim zemljama potpisnicama Konvencije;
• Upotreba jezika komunikacije – medijator mora da zna jezik obe strane ili da vlada jezikom
  koji obe strane koriste u postupku. Najviše se koristi engleski jezik ili službeni jezik zemalja
  uključenih u postupak;
• Potreba za medijatorima specijalizovanim za međunarodne sporove, kao i za porodične
  sporove;
  Primena međunarodne medijacije ima i druge izazove kao što su različita kultura i geografska
  udaljenost, visina troškova za strane, otvorenost granica država, država koje su u sukobu sa
  drugim državama, što se mora uzeti u obzir prilikom određivanja metodologije medijacije. U
  takvim slučajevima zgodno je koristiti savremeni način onlajn komunikacije, preko
  komunikacionih platformi dostupnih svim zainteresovanim stranama.
  Istovremeno, države treba da usaglase stavove u vezi sa uključivanjem deteta u postupak
  medijacije, koji je u pojedinim državama obavezan prema Konvenciji o pravima deteta.
  Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
  strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
  sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
  specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
  uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
  smanjuje. U nastavku su pravi primeri iz prakse porodičnih sporova koji su pogodni za rešavanje
  medijacijom:

1. Bračni par dolazi iz različitih zemalja (potpisnica Haške konvencije), oboje rade u svojoj
   zemlji, imaju jedno zajedničko dete školskog uzrasta koje živi sa majkom. Otac živi u Severnoj
   Makedoniji, a letovanje provodi sa suprugom i detetom (u zemlji u kojoj živi majka i dete B).
   Otac odvodi dete bez majke u Severnu Makedoniju pod izgovorom da se viđa sa rodbinom,
   zatim prekida svaki kontakt sa suprugom, podnosi zahtev za razvod i upisuje dete da nastavi
   školovanje u Severnoj Makedoniji. Kada majka dođe u Severnu Makedoniju, dete viđa samo u
   prisustvu oca iz razloga što otac želi da spreči dete da se vrati majci, a zatim zabrani detetu da se
   viđa sa majkom.
2. Državljanka Severne Makedonije stupa u brak sa državljaninom zemlje B, u braku
   je rođeno dvoje dece. Zbog nefunkcionalnog braka, majka se plaši da pokrene postupak razvoda
   u državi B, verujući da će država B voditi računa o pravima svog državljanina. Sa decom dolazi
   u Severnu Makedoniju pod izgovorom da posećuje rodbinu, gde pokreće brakorazvodni
   postupak, a sa suprugom prekida kontakt i zabranjuje mu da viđa maloletnu decu, jer se plaši da
   će otac oteti decu i vratiti u državu B.

Kao što smo već spomenuli:

Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
smanjuje, te preobražava u buduću saradnju, u cilju zadovoljenja potreba i interesa dece, što bi svakom roditelju trebalo da je najvažnije.

У међународној пракси, нарочито у пракси Сједињених Држава, постоји велики број примера медијације у случајевима који су завршили нагодбом. У наставку ће бити представљен пример познат као тзв. Concussion Lawsuit (тужба због потреса мозга).

Тзв. Concussion Lawsuit (Тужба због потреса мозга)

Ради се о поступку између НХЛ-а (Националне хокејашке лиге) и великог броја садашњих и бивших хокејаша који играју или су играли у неком од клубова  НХЛ-е. Успут, НХЛ је једна од највећих спортских лига у САД-у и Канади, која се састоји од 31 хокејашког клуба и то је најважнија и најуспешнија хокејашка лига на свету. 

Предметни  спор започео је крајем 2013. године, а непосредни разлог за покретање поступка била је смрт три позната играча у лето 2011. године. Та три играча која су прерано умрла, као и многи други који су се придружили парници били су тзв enforcers (извршитељи) – играчи чији је главни задатак у хокеју борба (туча) са противничким тимом. Енфорсери, али и други играчи хокеја на леду, због саме природе спорта, трпе честе повреде главе и често доживе потрес мозга. Конкретно, играчи који су поднели тужбе били су мишљења да би НХЛ као њихова лига требао боље превентирати повреде главе код играча, односно квалитетно упозорити њихове играче на могуће последице, посебно имајући у виду општу промоцију  насилне игре, која је потом проузроковала такве повреде играча. 

Од првих 10 играча који су поднели тужбу до 2018. године  број тужитеља порастао је на више од 150 који траже од НХЛ-а одштету због здравствених последица претрпљених након професионалног играња хокеја. 

У периоду од 2013. године када је почетна тужба поднета до 2018. године када је започела медијација, НХЛ се опирао било каквој нагодби или признавању било какве одговорности. 

Међутим, преко 150 играча који су првобитно поднели тужбу и НХЛ упућени су на медијацију, а остали играчи који би желели да се придруже процесу морали су да то ураде у посебној парници или би медијација била проширена на њих ако се постигне нагодба. 

Дакле, НХЛ играчи тврде да су током утакмице у НХЛ клубовима претрпели потрес мозга или повреде главе, што је потом проузроковало трауматичне повреде мозга или повећало ризик од такве трауматичне повреде мозга. То је озбиљна повреда која привремено или трајно нарушава функцију мозга, а последице су губитак памћења, Алцхајмерова болест, депресија, анксиозност, суицидност и још много тога. Овакве повреде су типичне за професионалне спортисте, посебно оне који имају честе ударце у главу, попут НФЛ играча или америчког фудбала, који је такође прилично агресиван спорт. Једна од контраверзнијих трауматичних повреда мозга била је, дакле, хронична трауматична енцефалопатија од које су често патили бивши фудбалери америчког фудбала. Специфично за такве трауматичне повреде мозга је да ће се симптоми појавити у већој мери тек када играч престане са активном игром, тј. у правилу се не појављују док је играч активан, већ тек након повлачења из игре.

Основно питање у овом процесу било је – Да ли играчи свесно ризикују када уђу у игру као професионални спортисти? 

Један од основних принципа за ослобађање од одговорности за штету је сагласност оштећене стране. Класичан пример пристанка оштећеног и тако ослобађање од одговорности је управо учешће у спортској игри у којој је могуће да се повреде. Нпр. боксер је свестан да уласком у ринг и уз поштовање свих правила и прописа, свеједно може претрпети такав ударац који му може озбиљно угрозити здравље или  чак узроковати смрт. Исти принцип важи у САД-у и по истом принципу се сматра да играч хокеја на леду, који је сам по себи изузетно насилан и агресиван спорт, преузима ризик који спорт носи играјући га професионално у једном од клубова НХЛ. Међутим, ситуација је другачија ако спортска лига, у овом конкретном случају Национална хокејашка лига, свесна могућег здравственог ризика који може бити последица конкретне игре, одлучи да тоне подели са играчима.

Темељ тужбе хокејаша управо је наводна непажња НХЛ-а, односно пропуст НХЛ-а да упозна, едукује и упозори играче на могуће последице професионалне игре и честе потресе мозга који могу резултирати трајним неуродегенеративним болестима.

Зашто би било боље овај спор решити у поступку медијације него на суду?

Из перспективе играча, предност медијације је свакако знатно краће трајање медијације, као и нижи трошкови с обзиром на значајне износе day in court-a (дана на суду) у Сједињеним Државама. Из НХЛ перспективе, сигурно је у интересу, као једне од највећих спортских лига на свету, да оконча процес без превише медијске пажње. Међутим, ако НХЛ у поступку посредовања призна своју могућу одговорност за немар и неуспех да упозори хокејаше на могуће последице игре, то би могло отворити врата играчима других хокејашких лига, али и другим спортовима (нпр. боксу и сл. спортовима) у којима спортисти такође трпе честе повреде главе које могу чак изменити основни принцип ослобађања од одговорности за штету наведену на самом почетку. 

У новембру 2018. године у медијима је објављено да је постигнут договор између НХЛ-а и скоро 320 бивших играча након више од четири године судских парница, а тај део нагодбе укључује оснивање фонда за тестирање и лечење повреда задобијених током игре са циљем спречавања понављања таквих повреда код играча.

Ива Бабић, адвокат

Петрић & Кајић, адвокатска канцеларија доо

 Во Република Северна Македонија паралелно со реформските процеси за пристап кон Европската Унија, започна и имплементацијата на медијацијата како вонсудски начин на решавање на споровите. За движење на рефомите од сферата на медијација во насока на ЕУ, важна е улогата на сите чинители почнувајќи од медијаторите, Комората на медијатори, граѓанските организации, Министерството за правда, Владата, за создавање на силен институционален систем за креирање на политики и нивна реализација. 

  Значајна е улогата на Институтот за европска политика како тинк-тенк организација, кој се занимава со истражување и предлози за европски политики, меѓу другото, на полето на медијацијата, како дел од реформските процеси. Во таа насока во тек е Проектот „Медијација, без дилема“ , во кој се спроведе истражување за користењето на медијацијата и се презедоа активности за зајакнување на капацитетите на сите релевантни чинители кои можат да допринесат за зголемена употребата на медијацијата како мирен начин на решавање на споровите.

 Во статијата „Медијација, без дилема“  ќе се обидеме да ги прикажеме клучните прашања и дискусии во рамките на проектот, посебно истакнати за време на Годишна конференција „Медијација – за нова култура во решавање на споровите“.    

Институтот за европска политика (ЕПИ) е граѓанска организација чија мисија е со високо квалитетни истражувања и предлози за европски политики да обезбеди основа за дебата и решенија, насочена кон носителите на одлуки и пошироката јавност. Така, во фокусот на вниманието на ЕПИ, во два наврати се најде примената на медијацијата во Република Северна Македонија.

     Имено, во период од декември 2012  до јули 2013 г. се реализира МАТРА проект поддржан од Амбасадата на Кралството Холандија: „Поддршка за унапредувањето на имплементацијата на медијацијата во Република Македонија“, имплементиран од Институтот за европска политика, во соработка со Институтот Асер од Хаг. Наслов на проектот беше „Решете го спорот-да, со медијација“. Негова општа цел беше да се придонесе за унапредување на спроведувањето на медијацијата во граѓански и во стопански спорови во Република Македонија. Негова конкретна цел беше да се помогне на Министерството за правда да воспостави солидна среднорочна рамка за унапредено спроведување на медијацијата, врз основа на сеопфатна проценка на недостатоците на постојниот систем. Заклучоци и препораки на проектот беа: правилно функционирање на Комората на медијатори, транспарентност на сите воспоставени критериуми и релевантни документи за медијацијата, обуки на медијаторите и континуирана едукација, промоција на медијацијата пред потенцијалните корисници и адаптации во тековната законска рамка во земјата, кои ќе придонесат за зголемена употреба на медијацијата.

  Со оглед дека реформите поврзани со медијацијата како алтернативен начин на решавање на споровите се една од стратешките цели на Стратегијата за реформа на правосудниот сектор 2017-2022 година, Институт за европска политика започна со спроведување втор проект „Медијација, без дилема“. Проектот кој се имплементира во периодот од 01.09.2020 до 30.09.2022 г., е финансиран од Амбасадата на Кралството Холандија во Скопје, главен спроведувач е ЕПИ, додека партнери во проектот се Академија за судии и јавни обвинители ,,Павел Шатев’’ (АСЈО), Комора на медијатори на Република Северна Македонија и Холандска федерација на медијатори. Главна цел на проектот е: да придонесе кон зголемување на стапката на користење на медијацијата како алтернативен начин за решавање на споровите. Во специфични цели влегува истражување за користењето на медијацијата, зајакнување на капацитетите на медијаторите, судиите, Комората на медијатори,  промовирање на суштински дијалог и соработка помеѓу најрелевантните страни од областа на медијацијата. Главни активности предвидени и дел реализирани во проектот се: Истражување засновано на докази, градење капацитети со спроведување на обуки, студиска посета, промоција – настани за политики, конференции, состаноци за застапување.

  Една од активностите предвидени во проектот беше организирање на Годишна конференција „Медијација – за нова култура во решавање на споровите“ организирана преку платформата ZOOM, на ден 09.06.2021 година. Цели на конференцијата беа овозможување на дискусија за состојбите за користењето на медијацијата, нејзините придобивки во посебни гранки од правото, да се прикажат најдобрите практики и искуства од други земји, како и да се запознаат граѓаните и деловните субјекти со медијацијата како алтернативен начин на решавање на споровите.

  На конференцијата воведно обраќање имаа д-р Симонида Кацарска, директорката на Институтот за европска политика, м-р Бојан Маричиќ, министер за правда на Република Северна Македонија, Н.Е.,г-дин Дирк Јан Коп, амбасадор на Кралството Холандија во Скопје и партнерите во проектот. Искуствата  со медијацијата во своите земји ги изнесоа медијатори од Кралството Холандија, Грција, Италија, Хрватска и Мексико. Медијаторите од Република Северна Македонија зборуваа за медијацијата во различни видови на спорови.

  Сесијата за клучните предизвици и постигнатите резултати во примена  на медијацијата во земјава од 2006 г. до денес ја отвори д-р Ардита Абази Имери, програмска директорка на ЕПИ, која има богато искуство во имплементација на медијацијата како алтернативен начин на решавање на спорови, кое како што изјавува ѝзапочнало уште во 2006 година. Во оваа сесија зборуваа д-р Малинка Ристевска Јорданова член на Управен одбор на ЕПИ и Радица Лазаревска Геровска, државна советничка во Министерството за правда.

 Д-р Малинка Ристевска Јорданова е член на Управниот одбор на ЕПИ и поранешна директорка на Институтот, во периодот од 2011 до 2017 година. Ристевска Јорданова има долгогодишно искуство во креирањето и спроведувањето на политиките поврзани со ЕУ во Република  Северна Македонија и во регионот, долгогодишно искуство во реформите на јавната администрација во земјава и во регионот, истата е добар познавач на процесот на имплементација на медијацијата од самото создавање до денес, во Република Северна Македонија, како и директен учесник и иницијатор на промените во медијацијата во насока на усогласување со европското законодавство, подобрување на функционалноста на Комората на медијатори и зголемување на квалитетот и професионалоноста на медијаторите. Нејзиниот интерес за развојот на медијацијата во Република Северна Македонија е мотивиран од уверувањето дека придобивките од медијацијата ќе придонесат за подобрување на судството и на долг рок ќе значат воведување нова култура во решавањето на спорови. Инаку, медијацијата е еден од клучните елементи и еден од столбовите на кои се потпираат натамошните реформи во правосудството на ниво на Европа.

  Значајно беше излагањето на Конференцијата на д-р Малинка Ристевска Јорданова како експерт која има дологогодишно искуство за тоа што е направено за медијацијата од страна на институциите и граѓанскиот сектор. Во нејзиното излагање д-р Ристевска Јорданова направи резиме на она што смета дека е подобрено во текот на годините наназад, но и изнесе мислење каде треба во иднина да се насочат активностите поврзани со медијацијата. Како клучни придобивки д-р Ристевска-Јорданова ги потенцира: ресетирањето на комората, создавањето нов закон и подобрувањето на квалитетот на медијаторите. На наведените резултати им претстоеја одредени активности. Имено, пред создавање нова Комора на медијатори во јули 2017 година, постоеше нефункционална комора, која не само што не го унапредуваше процесот, туку и попречуваше да се внесат промени. Клучно беше создавањето на критична маса медијатори кои беа спремни да носат промени, во насока на подобрување на квалитетот, интегритетот и професинализмот, а паралелно се носеше новиот Закон за медијација.

   Во однос на таргетирање, поставување на вистински цели д-р Малинка Ристевска Јорданова смета дека иницијаторите на досегашните промени сѐ уште имаат енергија да иницираат промени во насока на поголема примена на медијацијата, особоено во семејните спорови, споровите за заштита на потрошувачи и осигурителните спорови. Како посебно значајно го смета вклучувањето различни чинители, особено судството и адвокатите, а во однос на судството смета дека освен што се значајни обуките, потребно е и враќање на довербата во судството, но и во медијаторите од страна на судиите. Во однос на поставеното прашање во јавноста дали е потребно да се воведат магистерски студии за медијација, д-р Ристевска Јорданова смета дека не треба да се продуцира нов кадар, без анализа на пазарот. Смета дека фокусот не треба да биде во формалното образование, туку кон јакнење на квалитетот на медијаторите и изградбата на професионализмот на медијаторите. При јакнење на свеста за медијацијата исто така потребно е таргетирање, односно примарно треба да  се запознаат оние што треба да работат со медијација и кои одлучуваат во однос на медијацијата.

  Радица Лазаревска Геровска, меѓу другото, зборуваше за новиот Закон за медијација, кој веќе е во сила од 23.12.2021 година и ги презентираше податоците кои ги поседува Министерството за правда, од електронскиот регистар за евидентирање на предмети на медијација, во однос на бројот на евидентирани постапките за медијација. При тоа истакна дека е зголемен бројот на медијации во последните години, како и значителен е бројот на постигнати спогодби. Така, од почетокот на 2016 г. заклучно со 31 мај 2022 г. во Министерството за правда евидентирани се 2 125 постапки на медијација, од кои 1 325 завршиле со спогодба, односно 65 проценти завршиле со спогодба. Најголем број постапки за медијација се однесуваат на работните спорови 1 090 постапки и во најголем број завршиле со спогодби, 1 049 спогодби, односно 96,2 проценти. Голем е бројот на решени стопански (трговски) спорови со мала вредност по пат на медијација, каде има задолжителен обид за решавање на споровите, има евидентирано 906 предмети, од кои 227 завршиле со спогодби,  односно 25 проценти.

   Проектот „Медијација, без дилема“ на Институт за европска политика (ЕПИ) завршува на крајот на септември 2022 година со завршна конференција, на која ќе бидат презентирани резултатите од истражувањето реализирано во рамките на проектот, на кое се темели Анализа за примена на медијацијата во Република Северна Македонија. 

  Истражувањето се реализирало од крајот на септември 2021 до почетокот на декември 2021 година, се одвивало во два дела. Во првиот дел направена е теоретска анализа на законските решенија за примена на медијацијата. Во вториот дел, анализата за медијација е изработена во форма на квантитативна анализа на прашалници кои биле дистрибуирани до релевантни чинители, од остварен пристап до информации во врска со медијацијата во Министерството за правда, како и од податоци од реализирана фокус-група. Заклучоците кои произлегле од истражувањето и анализата ќе се користат како основа за креирањето на идни решенија и политики што имаат како цел поголема и поуспешна примена на медијацијата.

                                                         медијатор М-р Гордана Атанасова

Њени успеси и достигнућа били су неизбежни, импресивни и бројни. Да наведемо само неке:

Током своје каријере у јавном сектору, Еллен Хазеур је представљала највећи део источног Њу Орлеанса, Доњи Девети Одјел и подручје Десире-Флорида. Као један од само седам чланова Градског већа, помогла је у формулисању и усвајању градског буџета и обезбедила да области које је представљала добију места за столом када се доносе одлуке о расподели средстава. Такође је служила као (1) регулатор комуналних услуга града Њу Орлеанса, омогућивши безброј капиталних пројеката који су довели до побољшања електричног система Њу Орлеанса, и (2) комесар у Одбору Левее, водећи отварање полицијских подстаница у оним деловима града у којима је било потребно присуство полиције. Допринос који је током своје јавне службе дала читавој заједници више пута је признат. На пример, уручена јој је награда Good Government Herbert Hoover Eddington Community Service , Тhe John C. Stennis Center for Public Service Pacesetter, награда   Spirit of Greatness  и награда Тhe YWCA Role Model Award. А ако то није било довољно, два пута је бирана за члана Градског већа, што је успех који је мало људи постигло. Затим је 2000. године изабрана за службеницу Првог градског суда у Њу Орлеансу. Одговорност која долази уз овај положај, и ако се може уочити из чињенице да је она, заједно са особљем од преко 25 запослених, водила евиденцију и чување свих трансакција везаних за случајеве  First City – број који је пре Катрине прелазио 23.000 годишње.

Ипак, њена потрага за изазовом се наставила. Схвативши да жели да игра и ректнију улогу у обезбеђивању да свим људима буде доступна истинска ефикасност, правда и приступ правди , одлучила је да се кандидује за судијско место. И то је успела да постигне. Тако је у марту 2018. године Еллен Хазеур постала судија Еллен Хазеур пошто су је људи у Њу Орлеансу изабрали да председава Одељењем „А“ при Грађанском Окружном суду у парохији Орлеанс. И ту је такође одмах остварила запажен утицај. У почетку је председавајући одсеком за породичне односе, а касније прешавши на општи записник случајева, судија Хазеур одржала и наметнула високе
стандарде понашања у својој судници, постигла ефикасност и правичност и несумњиво оправдала
поверење које јој је јавност указала. Кад не ради или волонтира у својој заједници, судија Хазеур проводи време са својим супругом Ернестом Колбертом Јуниором и својим сином Калебом.

Да ли као судија можете да примените медијацију и /или било какву стратегију посредовања у свету судских спорова којим председавате?

Да. Конференције о претпретресном поступку и поравнању саставни су део живота случајева у америчком правосудном систему током којег судија, заједно са адвокатима, ради на идентификовању главних текућих проблема. Или, на конференцији о поравнању, судија налаже обема странама да представе релевантна законска овлашћења – у облику онога што називамо
„позиционим документима“ – да подрже оно што сматрају да је фер вредност њиховог случаја. На основу тог поднеска и дискусије која уследи, судија затим даје препоруку за оно што сматра да је
вредност тог предмета и указује на нека забрињавајућа подручја ако дође до суђења

Знамо да неке судије у САД-у не воле да посредују нити нуде свој увид у случају у којем би они (за разлику од пороте) судили о чињеницама. Која је ваша пракса?

Различите судије имају различите приступе. Ако је судија пресуђивач (trier of fact) чињеница, верујем да не бисте требали бити толико укључени или тако изричити у конференцијама за претпретресни поступаки нагодбу са странама као када ће порота бити пресуђивач чињеница (trier of fact). Али, наравно, постоји неколико ствари које судије треба да имају на уму без обзира на то. Прво, судија треба да утврди да ли постоје неки судски канони или локална ДЗ правила која се тичу њиховог учешћа у разговорима о нагодби, посебно у судским поступцима. Друго, судија мора пазити да не буде пристрасан или да не изгледа пристрасно у корист једне или друге стране. И треће, судија никада не жели да изгледа да присиљава странку да реши случај или да делује казнено ако се странка не поравна.

Многе судије одлучују да постану званични посредници (медијатори) након одласка у пензију. Сматрате ли да судије због свог искуства постају добри посредници/медијатори?

Нисам имала искуства у посредовању са бившим судијама. Међутим, генерално, мислим да би, кад би медијатор био добар судија, био и добар и ефикасан медијатор.

То је зато што они имају огромно искуство у задржавању фокуса на одређеном питању и у успјешној интервенцији са странама када испадну из колосека или кад им сметају ћуди адвоката. Посвећени су проналажењу решења ако се за то укаже прилика. Такође, судије могу извући знање из закона и познавања начина на који су слични правни спорови – и основна питања – претходно решавани у њиховој судници.

јер могу рачунати на правичан третман и правичан исход а да сте на општем грађанском списку, али сте некада били судија у одељку за породичне односе.

Како сте тада, а како сада, процењујете да ли се у спору може или треба посредовати?

Заиста зависи од чињеница које су вам на располагању. На пример, случајеви домаћег (породичног права) обично укључују снажна лична осећања међу странама. Ако су ова осећања негативна, стране могу одбити посредовање без озбиљног напора. Исто се односи на сваки случај који укључује суштинска лична питања или односе. У тим ситуацијама, странка може осетити потребу да „победи“, не прави компромисе и/или да се освети другој страни. Ту је и питање финансија пошто се од страна углавном очекује да подијеле трошкове поступка посредовања. У домаћим (породичним) случајевима, ресурси страна разумљиво су ограниченији него ако говоримо о корпорацијама и другим правним лицима. Такође, није изненађујуће да однос између адвоката странака може одиграти улогу.

Према вашем искуству, да ли је већа вероватноћа да ће странке решити свој спор медијацијом ако их судија упути да истраже тај поступак?

То је моје искуство до сада. Међутим, све зависи од фактора које сам већ споменула, као и од тога колико стране и/или њихови адвокати имају снажан став према њиховом случају.

Шта сматрате да су неке од предности и недостатака медијације у поређењу са парницама?

То значи да спор који укључује понашање са лошим намерама, намјерно кршење или потребу за јавним гоњењем или ослобађањем не би био добар кандидат за посредовање.

Донекле везан за медијацију, правосудни систем Сједињених Држава такође дозвољава судијама да користе „посебне мајсторе“ да помогну у решавању сложених спорова. Неке сте већ именовали у прошлости. Када је то неопходно?

Неизбежна реалност је да судови имају веома ограничено особље, време и ресурсе. Тако, када судије председавају предметима који укључују обимне и изузетне количине докумената за преглед, који укључују веома сложена или специјализована питања или који захтевају необично дуготрајне процесе или процедуре, посебан мајстор им може бити од велике помоћи. Чак и неопходан. Именује их суд, а редослед именовања врло детаљно излаже питања око којих имају ограничена овлашћења и поступак за вођење поступка пред посебним мајстором... Ни један налог који је издао специјални мајстор није коначан и може га прегледати именовани судија на приговор странака. Именовала сам посебне мајсторе у неколико случајева који су укључивали један од горе наведених сценарија и сазнала сам да је њихова улога била корисна и за суд и за странке.

У оним случајевима у којима помажете „посредовању“ у спору који се води пред вама, који савет можете дати странкама и њиховим адвокатима? Које ствари судије цене у таквим ситуацијама како би осигурале ефикасност и избегле ћорсокак?

Ако покушавам да помогнем у посредовању у спору, на пример током нагодбе или претпретресне конференције,

Адвокати треба да доставе своје писмене поднеске у временском периоду који захтева суд. Немојте да чекате последњи тренутак. Поштујте своје противнике, њихове клијенте и судско особље. Потрудите се не само да изнесете свој став, већ и да дате овлашћења да га подржите. Будите спремни да побијете или разликујете своје чињенице од тврдњи вашег противника. Будите спремни на компромис – то је једна од главних тачака посредовања.

Оригинални чланак је објављен у магазину Медијатор број 8-9, страна 17-21 ( https://posrednik.org/wp-content/uploads/Medijator-8-9dvobroj.pdf )

Чланак припремила: Илијана Тодоровић

Иако ће, вероватно, године, можда и деценије бити потребне да се спроведу неопходне реформе како би се државе ускладиле са стандардима ЕУ, овај потез се може тумачити на више начина. Један је да се покаже добра воља према земљи коју ЕУ „тапше по раменима“, док народ те земље гура у рат, те да се покаже да ЕУ „не прича празне приче“, а други је да се пошаље порука Русији о проширењу блока ка њеним границама.

Шта год да је иза ове одлуке, честитамо на статусу кандидата за чланство у ЕУ обема земљама, уз жељу и поруку да је много битније народу Украјине /и свим другим народима, како у Европи тако и у свету/ осигурати мир и стабилност. Честитке упућујемо и Грузији која је означена као земља која има „европску перспективу“. Сви медији објављују ово као историјски важну вест, мада знамо колико то „слово на папиру“ наведеним земљама значи, с нестрпљењем очекујемо много важније вести попут прекида сукоба и објаве мира. Европа мора да прихвати и призна своје грешке и уместо хушкачке политике, води политику мира и дијалога. Уколико не води рачуна о интересима Украјинаца, онда би требало да мисли о себи и својим грађанима, који, због њених одлука, тренутно сносе последице. Екстерналије трпимо сви. Оно што је важно да поновимо јесте да никакви интереси не смеју бити изнад људског живота. То је једини путоказ којим би се требало водити.

Било би лепо, пожељно, а надасве преко потребно, да је Европски парламент донео одлуку о покретању мировних процеса и предложио Украјини и Русији да сукоб решавају на цивилизован начин путем дијалога, у процесу медијације, уз обучене међународне медијаторе како би се сукоб (у ком нема, нити може бити победника, где су сви губитници, па и сви народи који живе у Европи) окончао, те народима обезбедио мир и слобода. Заправо, неопходно је заговарати процес медијације у овом сукобу. Нама, на овим просторима, познат је страх од свега што ратни сукоби доносе, те дубоко саосећамо са народом Украјине и надамо се да ће се сукоби што пре окончати.

Уместо да се сукобљене стране наоружавају потребно је слати поруке мира и упућивати на цивилизовано решавање сукоба, оснаживати културу дијалога и медијације и усмеравати сукобљене стране на те, неправедно, запостављене институције (дијалог и медијација).

Слика: pixabay

Оклахома је држава чије је подручје било познато као Индијанска територија, и на њега је раних 1820-тих било пресељено пет цивилизованих племена, а касније и остала поражена племена. Тек 1907. године Оклахома постаје држава и тада се многобројни индијански резервати укидају, индијанска племена односно нативни Американци постају грађани САД, па им се земља дели појединачно, а остатак отвара за насељавање бијелог становништва.
Данас је Оклахома држава која је трећа по броју индијанских племена и на подручју Оклахоме има укупно 38 федерално признатих племена. Највећа од тих племена су Чироки, Чикасо и Чокто.
С обзиром на то да су поједина подручја индијанским племенима додељена као резервати а нека као заштићена подручја, постоји посебна регулација њиховог основног бизниса као што су коцкарнице и игре на срећу. Још од 1988. године на снази је Indian Gaming Regulatory Act. 
Наиме, на подручју Оклахоме постоје 102 касина, у власништву индијанских племена која имају ексклузивитет на том подручју. Циљ доношења закона који регулише пословање коцкарница индијанских племена на начин да им даје ексклузивитет на том подручју био је економски развој племена која су насељена на то подручје.
Годишњи приход од коцкарница је већи од пет милијарди долара.
Године 2004. донесен је нови закон – State Tribal Gaming Act према коме племена настављају и даље ексклузивно да обављају своје лукративно пословање, али морају држави да плаћају фиксни износ накнаде која се креће од 4% за електронске игре на срећу до 10% за карташке игре укупног нето прихода.

Овај Споразум је закључен на временски период од 15 година, а истекао је 31. 12. 2019. године.
Током 2019. године нови гувернер Оклахоме Кевин Стит је најавио да ће се Споразум моћи продужити једино под другачијим условима и после те најаве су започели проблеми.
Наиме, с једне стране држава жели веће накнаде од промета у коцкарницама или чак укидање ексклузивитета коцкарница индијанским племенима. С друге стране, племена тумаче Споразум из 2004. године на начин да се исти треба аутоматски продужити на даљи рок од 15 година или чак на неодређени рок под истим условима.
У љето 2019. године странке, с једне стране већи број племена која послују путем коцкарница у Оклахоми, а с друге стране држава под вођством гувернера Стита почињу преговоре, који нису били успешни, па је гувернер предложио да се спор реши у арбитражи у којој би као чланови арбитражног већа учествовала тројица арбитара при чему би свака страна изабрала једног арбитра.
Међутим, племена нису била заинтересована за арбитражу те су на дан истека Споразума, 31. 12. 2019. године, поднела тужбу против државе Оклахоме. Тужбом су племена затражила да се утврди аутоматско продужење Споразума под истим увјетима, сматрајући да се тај Споразум односно чланак Споразума који је постао споран треба тумачити на начин да се исти аутоматски продужава.
Након што је поднесена тужба, настали су велики немири јавности те је гувернер Ститт јавно осудио племена због таквог „насилног“ поступка и изразио жаљење што нису успели постићи решење у мирном поступку.
Међутим, иако је гувернер изразио спремност на мирно решење спора, исти је након поднесене тужбе јавно изнео став да не само да је потребно повећати накнаде које племена плаћају држави већ и да им треба одузети или ограничити ексклузивитет и отворити тржиште и за друге предузетнике који би отварали коцкарнице.
Такво гледиште је наравно изазвало још више незадовољства и негодовања индијанских племена која су сматрала да им ексклузивитет у сваком случају припада трајно, управо због њихове повијести и чињенице да је ријеч о подручјима која су била њихови резервати, односно заштићена подручја.

Као и иначе, тренутак подношења тужбе је дефинитивно био тренутак највећег степена напетости.
Међутим, судија коме је додијељен предмет је упутио странке у поступку медијације већ у фебруару 2020. године и медијација је требало да траје до краја марта. С обзиром на изванредне околности уз пандемију КОВИД-19 мирење је већ почетком марта продужено до 31. 05. те је током пандемије потпуно стопирано.
За медијатора је изабран Лејн Р. Филипс, бивши окружни судија државе Оклахома те дугогодишњи и искусни медијатор.

Зашто је медијација у овом случају добра опција?

Из перспективе племена, њихов интерес је пре свега очување пословања, односно одржање ексклузивитета, као и избегавање повећања њихове накнаде коју плаћају од 4% до 10% нето прихода држави.
Ово посебно, будући да је ситуација ескалирала подношењем тужбе те племена заправо нису ни очекивала да би им могао бити угрожен ексклузивитет пословања путем коцкарница за који нису ни сматрали да је доведен у питање.
Из перспективе државе, медијација би свакако била добра опција с обзиром на то да велики део државе чине управо припадници племена, односно некадашњих племена и њихови потомци, тако да је овај случај културолошки и социјално осјетљив.
За обе стране је наравно велики плус чињеница да је медијација брзи и повољнији пут до решења, поготово с обзиром да је с једне стране велики број странака односно племена, која имају исти општии интерес, али није нужно да ће договор са свима бити исти.

Ива Бабић, адвокат
Петрић & Кајић адвокатско друштво Д. О. О., Хрватска