Наиме, на позив организатора Међународног сајма у Ирану и Амбасаде Ирана, наша уредница, Нела Савић, имаће привилегију да присуствује „Иран Експо 2025“, и буде један од четрдесетак чланова пословне делегације из Србије.

Иран Експо 2025, као највећи трговински догађај Ирана, у сарадњи и уз учешће Министарства индустрије, рударства и трговине, Министарства спољних послова, Организације за промоцију трговине Ирана и других владиних и приватних институција Ирана, пружа неупоредиву прилику за повезивање са глобалним тржиштима.

Међународни сајам у Техерану је препознат као један од најважнијих комерцијалних и културних центара у региону Блиског истока и сваке године угошћује компаније и посетиоце из целог света. Овај сајам игра важну улогу у развоју иранских трговинских и културних односа са другим земљама.

Како би ти односи били квалитетни, сврсисходни, на задовољство свих који учествују у преговорима, улога медијатора је, како рекоше организатори, веома значајна.

„Мало је рећи да сам почаствована и узбуђена. Ипак, оно што ме посебно радује јесте чињеница, да људи, посебно у пословном свету, препознају значај медијатора и њихову улогу, не само када дође до проблема, већ сматрају да су медијатори пожељни на почетку пословних преговора. То је управо оно за шта се залажем, да делујемо превентивно у свим могућим односима и ситуацијама, а када дође до конфликта да се увек определимо за мирно решавање спорова. Волела бих да људи могу да препознају моћ и могућности које медијација нуди, на свим животним пољима, па ево и у пословном свету. Верујем да све озбиљне компаније и организације у свом окружењу треба да имају или ангажују медијатора, те да имају и запослене медијаторе, како би се сви сукоби, интерни или екстерни, предупредили или мирним путем санирали. Жао ми је што доносиоци одлука у нашој земљи не препознају значај овог института, али се надам да ће се и код нас клима променити, те ће се мудро поступати кад су конфликти у питању. И у овој ситуацији, социјално друштвеној кризи, у којој се налазимо, дијалог и вештине медијатора би биле, сигурна сам, од велике помоћи“ – изјавила је Нела Савић.

Одговарајући на наша питања везано за припреме за Техеран, напоменула је да је сам процес регистрације и добијања визе, за многе учеснике био захтеван, али да је око 40 људи успешно успело да заврши процес регистрације и селекције те добијања визе и да ће представљати нашу пословну делегацију у Ирану.

Данас, 28.04. званично је отворен Иран Ехпо 2025. Свечану церемонију отворио је председник Ирана Махмуд Пезешкијан.

„На уласку у Ехпо морали смо да предамо телефоне и све ствари које смо имали са собом, дословно све, а након церемоније исте су биле враћене и могли смо слободно наставити посету сајму. Преко 800 највећих иранских компанија излаже на сајму, а око 2500 људи из целог света су гости Ехпоа. Иранска влада покрива трошкове свих чланова делегација и већина нас уважава ВИП статус. Први дан сајма нам је био веома успешан, а исто очекујемо и у наредним данима,“ поручила је Нела и обећала да ће нам се јавити из Техерана и у наредним данима уколико буде у могућности, али да нас по повратку очекује опширнији извештај са Иран Експо-а 2025. Добили смо и неке фотографије које делимо са вама као и слике из званичног каталога Иран Експо 2025.

Срећан и успешан боравак нашој делегацији жели Медијатор магазин.

Pristup postupcima izdržavanja dece utvrđenim Konvencijom je besplatan. Postupci pokrenuti
prema Haškim konvencijama za zaštitu dece odnose se na decu do 16 godina.
Kada je dete ugroženo u drugoj zemlji, tada obe zemlje imaju odgovornost da ostvare najbolje
interese deteta, kako zemlje porekla tako i zemlje prebivališta.

Istovremeno, u cilju postizanja najboljeg interesa deteta, može se koristiti i medijacija. U takvim slučajevima, sudija koji odlučuje o povratku ili nepovratu deteta u zemlju uobičajenog boravišta je u najboljoj poziciji da strankama preporuči medijaciju. Sudije treba da budu svesne činjenice da će zakonska odluka o pitanju povratka ili nepovratka samo dati rešenje za ovo važno pitanje, ali neće rešiti druge
ozbiljne probleme sa kojima se roditelji suočavaju. U procesu medijacije, medijator može vešto
da usmerava roditelje da reše određene probleme dogovorom/pregovorom. Stručni radnici u
centrima za socijalni rad takođe mogu uputiti stranke na prekograničnu porodičnu medijaciju.
Trebalo bi da budu informisani o postupku medijacije kako bi se stranke koje se nalaze u
prekograničnom porodičnom sporu koji pogađa njihovu decu ohrabrile da pronađu rešenje
sporazumno putem medijacije.
U slučajevima otmice deteta od strane jednog roditelja, odnosno kada je dete nezakonito
odvedeno u drugu državu, u postupku medijacije prvo se pregovara o vraćanju ili nepovratu
deteta u zemlju u kojoj je prethodno živelo. Ako se roditelji slažu oko ovog osnovnog pitanja,
onda mogu pristupiti rešavanju drugih srodnih pitanja (pitanja u vezi sa mestom stanovanja
deteta, preseljenjem, starateljstvom nad detetom, dogovorom o dugoročnim planovima za život
deteta sa jednim ili oba roditelja, izdržavanjem i uspostavljanjem kontakata deteta sa roditeljem
sa kojim ne živi, u vezi održavanja redovnog kontakta, pitanja vezana za odmore, putovanja, finansijska pitanja, obrazovanje, versko i kulturno (dvojezično) vaspitanje, izdržavanje i druga aktuelna pitanja).
Medijacija je miran način rešavanja sporova putem pregovora. Omogućava stranama koje su
u sporu da se približe tački kada same počnu da pregovaraju i pronađu zajedničko rešenje, koje
je prihvatljivo za obe strane i podjednako je u interesu obe strane, posebno u najboljem interesu
deteta. Danas je evidentna šira primena medijacije u različitim vrstama sporova, tako da se
metode medijacije u različitim oblastima delimično razlikuju.
Medijacija u međunarodnim porodičnim sporovima je specifična, jer primena medijacije ima niz
izazova kao što su:
– Utvrđivanje sudske nadležnosti – koja se utvrđuje prema uobičajenom mestu prebivališta
deteta sa jednim roditeljem. Ako dođe do promene mesta stalnog boravka deteta, onda se to
uređuje po zakonu države novog prebivališta. U slučajevima međunarodne otmice deteta, organi
države potpisnice u kojoj je dete imalo prebivalište neposredno pre protivpravnog udaljenja ili
zadržavanja, zadržavaju nadležnost za mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta;

• Pravna sprovodljivost postignutog sporazuma – s obzirom da se radi o postupku koji se vodi
  između država sa različitim pravnim sistemima, izvršivost postignutog sporazuma mora biti
  obezbeđena u svim zemljama potpisnicama Konvencije;
• Upotreba jezika komunikacije – medijator mora da zna jezik obe strane ili da vlada jezikom
  koji obe strane koriste u postupku. Najviše se koristi engleski jezik ili službeni jezik zemalja
  uključenih u postupak;
• Potreba za medijatorima specijalizovanim za međunarodne sporove, kao i za porodične
  sporove;
  Primena međunarodne medijacije ima i druge izazove kao što su različita kultura i geografska
  udaljenost, visina troškova za strane, otvorenost granica država, država koje su u sukobu sa
  drugim državama, što se mora uzeti u obzir prilikom određivanja metodologije medijacije. U
  takvim slučajevima zgodno je koristiti savremeni način onlajn komunikacije, preko
  komunikacionih platformi dostupnih svim zainteresovanim stranama.
  Istovremeno, države treba da usaglase stavove u vezi sa uključivanjem deteta u postupak
  medijacije, koji je u pojedinim državama obavezan prema Konvenciji o pravima deteta.
  Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
  strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
  sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
  specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
  uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
  smanjuje. U nastavku su pravi primeri iz prakse porodičnih sporova koji su pogodni za rešavanje
  medijacijom:

1. Bračni par dolazi iz različitih zemalja (potpisnica Haške konvencije), oboje rade u svojoj
   zemlji, imaju jedno zajedničko dete školskog uzrasta koje živi sa majkom. Otac živi u Severnoj
   Makedoniji, a letovanje provodi sa suprugom i detetom (u zemlji u kojoj živi majka i dete B).
   Otac odvodi dete bez majke u Severnu Makedoniju pod izgovorom da se viđa sa rodbinom,
   zatim prekida svaki kontakt sa suprugom, podnosi zahtev za razvod i upisuje dete da nastavi
   školovanje u Severnoj Makedoniji. Kada majka dođe u Severnu Makedoniju, dete viđa samo u
   prisustvu oca iz razloga što otac želi da spreči dete da se vrati majci, a zatim zabrani detetu da se
   viđa sa majkom.
2. Državljanka Severne Makedonije stupa u brak sa državljaninom zemlje B, u braku
   je rođeno dvoje dece. Zbog nefunkcionalnog braka, majka se plaši da pokrene postupak razvoda
   u državi B, verujući da će država B voditi računa o pravima svog državljanina. Sa decom dolazi
   u Severnu Makedoniju pod izgovorom da posećuje rodbinu, gde pokreće brakorazvodni
   postupak, a sa suprugom prekida kontakt i zabranjuje mu da viđa maloletnu decu, jer se plaši da
   će otac oteti decu i vratiti u državu B.

Kao što smo već spomenuli:

Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
smanjuje, te preobražava u buduću saradnju, u cilju zadovoljenja potreba i interesa dece, što bi svakom roditelju trebalo da je najvažnije.

У међународној пракси, нарочито у пракси Сједињених Држава, постоји велики број примера медијације у случајевима који су завршили нагодбом. У наставку ће бити представљен пример познат као тзв. Concussion Lawsuit (тужба због потреса мозга).

Тзв. Concussion Lawsuit (Тужба због потреса мозга)

Ради се о поступку између НХЛ-а (Националне хокејашке лиге) и великог броја садашњих и бивших хокејаша који играју или су играли у неком од клубова  НХЛ-е. Успут, НХЛ је једна од највећих спортских лига у САД-у и Канади, која се састоји од 31 хокејашког клуба и то је најважнија и најуспешнија хокејашка лига на свету. 

Предметни  спор започео је крајем 2013. године, а непосредни разлог за покретање поступка била је смрт три позната играча у лето 2011. године. Та три играча која су прерано умрла, као и многи други који су се придружили парници били су тзв enforcers (извршитељи) – играчи чији је главни задатак у хокеју борба (туча) са противничким тимом. Енфорсери, али и други играчи хокеја на леду, због саме природе спорта, трпе честе повреде главе и често доживе потрес мозга. Конкретно, играчи који су поднели тужбе били су мишљења да би НХЛ као њихова лига требао боље превентирати повреде главе код играча, односно квалитетно упозорити њихове играче на могуће последице, посебно имајући у виду општу промоцију  насилне игре, која је потом проузроковала такве повреде играча. 

Од првих 10 играча који су поднели тужбу до 2018. године  број тужитеља порастао је на више од 150 који траже од НХЛ-а одштету због здравствених последица претрпљених након професионалног играња хокеја. 

У периоду од 2013. године када је почетна тужба поднета до 2018. године када је започела медијација, НХЛ се опирао било каквој нагодби или признавању било какве одговорности. 

Међутим, преко 150 играча који су првобитно поднели тужбу и НХЛ упућени су на медијацију, а остали играчи који би желели да се придруже процесу морали су да то ураде у посебној парници или би медијација била проширена на њих ако се постигне нагодба. 

Дакле, НХЛ играчи тврде да су током утакмице у НХЛ клубовима претрпели потрес мозга или повреде главе, што је потом проузроковало трауматичне повреде мозга или повећало ризик од такве трауматичне повреде мозга. То је озбиљна повреда која привремено или трајно нарушава функцију мозга, а последице су губитак памћења, Алцхајмерова болест, депресија, анксиозност, суицидност и још много тога. Овакве повреде су типичне за професионалне спортисте, посебно оне који имају честе ударце у главу, попут НФЛ играча или америчког фудбала, који је такође прилично агресиван спорт. Једна од контраверзнијих трауматичних повреда мозга била је, дакле, хронична трауматична енцефалопатија од које су често патили бивши фудбалери америчког фудбала. Специфично за такве трауматичне повреде мозга је да ће се симптоми појавити у већој мери тек када играч престане са активном игром, тј. у правилу се не појављују док је играч активан, већ тек након повлачења из игре.

Основно питање у овом процесу било је – Да ли играчи свесно ризикују када уђу у игру као професионални спортисти? 

Један од основних принципа за ослобађање од одговорности за штету је сагласност оштећене стране. Класичан пример пристанка оштећеног и тако ослобађање од одговорности је управо учешће у спортској игри у којој је могуће да се повреде. Нпр. боксер је свестан да уласком у ринг и уз поштовање свих правила и прописа, свеједно може претрпети такав ударац који му може озбиљно угрозити здравље или  чак узроковати смрт. Исти принцип важи у САД-у и по истом принципу се сматра да играч хокеја на леду, који је сам по себи изузетно насилан и агресиван спорт, преузима ризик који спорт носи играјући га професионално у једном од клубова НХЛ. Међутим, ситуација је другачија ако спортска лига, у овом конкретном случају Национална хокејашка лига, свесна могућег здравственог ризика који може бити последица конкретне игре, одлучи да тоне подели са играчима.

Темељ тужбе хокејаша управо је наводна непажња НХЛ-а, односно пропуст НХЛ-а да упозна, едукује и упозори играче на могуће последице професионалне игре и честе потресе мозга који могу резултирати трајним неуродегенеративним болестима.

Зашто би било боље овај спор решити у поступку медијације него на суду?

Из перспективе играча, предност медијације је свакако знатно краће трајање медијације, као и нижи трошкови с обзиром на значајне износе day in court-a (дана на суду) у Сједињеним Државама. Из НХЛ перспективе, сигурно је у интересу, као једне од највећих спортских лига на свету, да оконча процес без превише медијске пажње. Међутим, ако НХЛ у поступку посредовања призна своју могућу одговорност за немар и неуспех да упозори хокејаше на могуће последице игре, то би могло отворити врата играчима других хокејашких лига, али и другим спортовима (нпр. боксу и сл. спортовима) у којима спортисти такође трпе честе повреде главе које могу чак изменити основни принцип ослобађања од одговорности за штету наведену на самом почетку. 

У новембру 2018. године у медијима је објављено да је постигнут договор између НХЛ-а и скоро 320 бивших играча након више од четири године судских парница, а тај део нагодбе укључује оснивање фонда за тестирање и лечење повреда задобијених током игре са циљем спречавања понављања таквих повреда код играча.

Ива Бабић, адвокат

Петрић & Кајић, адвокатска канцеларија доо

Њени успеси и достигнућа били су неизбежни, импресивни и бројни. Да наведемо само неке:

Током своје каријере у јавном сектору, Еллен Хазеур је представљала највећи део источног Њу Орлеанса, Доњи Девети Одјел и подручје Десире-Флорида. Као један од само седам чланова Градског већа, помогла је у формулисању и усвајању градског буџета и обезбедила да области које је представљала добију места за столом када се доносе одлуке о расподели средстава. Такође је служила као (1) регулатор комуналних услуга града Њу Орлеанса, омогућивши безброј капиталних пројеката који су довели до побољшања електричног система Њу Орлеанса, и (2) комесар у Одбору Левее, водећи отварање полицијских подстаница у оним деловима града у којима је било потребно присуство полиције. Допринос који је током своје јавне службе дала читавој заједници више пута је признат. На пример, уручена јој је награда Good Government Herbert Hoover Eddington Community Service , Тhe John C. Stennis Center for Public Service Pacesetter, награда   Spirit of Greatness  и награда Тhe YWCA Role Model Award. А ако то није било довољно, два пута је бирана за члана Градског већа, што је успех који је мало људи постигло. Затим је 2000. године изабрана за службеницу Првог градског суда у Њу Орлеансу. Одговорност која долази уз овај положај, и ако се може уочити из чињенице да је она, заједно са особљем од преко 25 запослених, водила евиденцију и чување свих трансакција везаних за случајеве  First City – број који је пре Катрине прелазио 23.000 годишње.

Ипак, њена потрага за изазовом се наставила. Схвативши да жели да игра и ректнију улогу у обезбеђивању да свим људима буде доступна истинска ефикасност, правда и приступ правди , одлучила је да се кандидује за судијско место. И то је успела да постигне. Тако је у марту 2018. године Еллен Хазеур постала судија Еллен Хазеур пошто су је људи у Њу Орлеансу изабрали да председава Одељењем „А“ при Грађанском Окружном суду у парохији Орлеанс. И ту је такође одмах остварила запажен утицај. У почетку је председавајући одсеком за породичне односе, а касније прешавши на општи записник случајева, судија Хазеур одржала и наметнула високе
стандарде понашања у својој судници, постигла ефикасност и правичност и несумњиво оправдала
поверење које јој је јавност указала. Кад не ради или волонтира у својој заједници, судија Хазеур проводи време са својим супругом Ернестом Колбертом Јуниором и својим сином Калебом.

Да ли као судија можете да примените медијацију и /или било какву стратегију посредовања у свету судских спорова којим председавате?

Да. Конференције о претпретресном поступку и поравнању саставни су део живота случајева у америчком правосудном систему током којег судија, заједно са адвокатима, ради на идентификовању главних текућих проблема. Или, на конференцији о поравнању, судија налаже обема странама да представе релевантна законска овлашћења – у облику онога што називамо
„позиционим документима“ – да подрже оно што сматрају да је фер вредност њиховог случаја. На основу тог поднеска и дискусије која уследи, судија затим даје препоруку за оно што сматра да је
вредност тог предмета и указује на нека забрињавајућа подручја ако дође до суђења

Знамо да неке судије у САД-у не воле да посредују нити нуде свој увид у случају у којем би они (за разлику од пороте) судили о чињеницама. Која је ваша пракса?

Различите судије имају различите приступе. Ако је судија пресуђивач (trier of fact) чињеница, верујем да не бисте требали бити толико укључени или тако изричити у конференцијама за претпретресни поступаки нагодбу са странама као када ће порота бити пресуђивач чињеница (trier of fact). Али, наравно, постоји неколико ствари које судије треба да имају на уму без обзира на то. Прво, судија треба да утврди да ли постоје неки судски канони или локална ДЗ правила која се тичу њиховог учешћа у разговорима о нагодби, посебно у судским поступцима. Друго, судија мора пазити да не буде пристрасан или да не изгледа пристрасно у корист једне или друге стране. И треће, судија никада не жели да изгледа да присиљава странку да реши случај или да делује казнено ако се странка не поравна.

Многе судије одлучују да постану званични посредници (медијатори) након одласка у пензију. Сматрате ли да судије због свог искуства постају добри посредници/медијатори?

Нисам имала искуства у посредовању са бившим судијама. Међутим, генерално, мислим да би, кад би медијатор био добар судија, био и добар и ефикасан медијатор.

То је зато што они имају огромно искуство у задржавању фокуса на одређеном питању и у успјешној интервенцији са странама када испадну из колосека или кад им сметају ћуди адвоката. Посвећени су проналажењу решења ако се за то укаже прилика. Такође, судије могу извући знање из закона и познавања начина на који су слични правни спорови – и основна питања – претходно решавани у њиховој судници.

јер могу рачунати на правичан третман и правичан исход а да сте на општем грађанском списку, али сте некада били судија у одељку за породичне односе.

Како сте тада, а како сада, процењујете да ли се у спору може или треба посредовати?

Заиста зависи од чињеница које су вам на располагању. На пример, случајеви домаћег (породичног права) обично укључују снажна лична осећања међу странама. Ако су ова осећања негативна, стране могу одбити посредовање без озбиљног напора. Исто се односи на сваки случај који укључује суштинска лична питања или односе. У тим ситуацијама, странка може осетити потребу да „победи“, не прави компромисе и/или да се освети другој страни. Ту је и питање финансија пошто се од страна углавном очекује да подијеле трошкове поступка посредовања. У домаћим (породичним) случајевима, ресурси страна разумљиво су ограниченији него ако говоримо о корпорацијама и другим правним лицима. Такође, није изненађујуће да однос између адвоката странака може одиграти улогу.

Према вашем искуству, да ли је већа вероватноћа да ће странке решити свој спор медијацијом ако их судија упути да истраже тај поступак?

То је моје искуство до сада. Међутим, све зависи од фактора које сам већ споменула, као и од тога колико стране и/или њихови адвокати имају снажан став према њиховом случају.

Шта сматрате да су неке од предности и недостатака медијације у поређењу са парницама?

То значи да спор који укључује понашање са лошим намерама, намјерно кршење или потребу за јавним гоњењем или ослобађањем не би био добар кандидат за посредовање.

Донекле везан за медијацију, правосудни систем Сједињених Држава такође дозвољава судијама да користе „посебне мајсторе“ да помогну у решавању сложених спорова. Неке сте већ именовали у прошлости. Када је то неопходно?

Неизбежна реалност је да судови имају веома ограничено особље, време и ресурсе. Тако, када судије председавају предметима који укључују обимне и изузетне количине докумената за преглед, који укључују веома сложена или специјализована питања или који захтевају необично дуготрајне процесе или процедуре, посебан мајстор им може бити од велике помоћи. Чак и неопходан. Именује их суд, а редослед именовања врло детаљно излаже питања око којих имају ограничена овлашћења и поступак за вођење поступка пред посебним мајстором... Ни један налог који је издао специјални мајстор није коначан и може га прегледати именовани судија на приговор странака. Именовала сам посебне мајсторе у неколико случајева који су укључивали један од горе наведених сценарија и сазнала сам да је њихова улога била корисна и за суд и за странке.

У оним случајевима у којима помажете „посредовању“ у спору који се води пред вама, који савет можете дати странкама и њиховим адвокатима? Које ствари судије цене у таквим ситуацијама како би осигурале ефикасност и избегле ћорсокак?

Ако покушавам да помогнем у посредовању у спору, на пример током нагодбе или претпретресне конференције,

Адвокати треба да доставе своје писмене поднеске у временском периоду који захтева суд. Немојте да чекате последњи тренутак. Поштујте своје противнике, њихове клијенте и судско особље. Потрудите се не само да изнесете свој став, већ и да дате овлашћења да га подржите. Будите спремни да побијете или разликујете своје чињенице од тврдњи вашег противника. Будите спремни на компромис – то је једна од главних тачака посредовања.

Оригинални чланак је објављен у магазину Медијатор број 8-9, страна 17-21 ( https://posrednik.org/wp-content/uploads/Medijator-8-9dvobroj.pdf )

Чланак припремила: Илијана Тодоровић

Иако ће, вероватно, године, можда и деценије бити потребне да се спроведу неопходне реформе како би се државе ускладиле са стандардима ЕУ, овај потез се може тумачити на више начина. Један је да се покаже добра воља према земљи коју ЕУ „тапше по раменима“, док народ те земље гура у рат, те да се покаже да ЕУ „не прича празне приче“, а други је да се пошаље порука Русији о проширењу блока ка њеним границама.

Шта год да је иза ове одлуке, честитамо на статусу кандидата за чланство у ЕУ обема земљама, уз жељу и поруку да је много битније народу Украјине /и свим другим народима, како у Европи тако и у свету/ осигурати мир и стабилност. Честитке упућујемо и Грузији која је означена као земља која има „европску перспективу“. Сви медији објављују ово као историјски важну вест, мада знамо колико то „слово на папиру“ наведеним земљама значи, с нестрпљењем очекујемо много важније вести попут прекида сукоба и објаве мира. Европа мора да прихвати и призна своје грешке и уместо хушкачке политике, води политику мира и дијалога. Уколико не води рачуна о интересима Украјинаца, онда би требало да мисли о себи и својим грађанима, који, због њених одлука, тренутно сносе последице. Екстерналије трпимо сви. Оно што је важно да поновимо јесте да никакви интереси не смеју бити изнад људског живота. То је једини путоказ којим би се требало водити.

Било би лепо, пожељно, а надасве преко потребно, да је Европски парламент донео одлуку о покретању мировних процеса и предложио Украјини и Русији да сукоб решавају на цивилизован начин путем дијалога, у процесу медијације, уз обучене међународне медијаторе како би се сукоб (у ком нема, нити може бити победника, где су сви губитници, па и сви народи који живе у Европи) окончао, те народима обезбедио мир и слобода. Заправо, неопходно је заговарати процес медијације у овом сукобу. Нама, на овим просторима, познат је страх од свега што ратни сукоби доносе, те дубоко саосећамо са народом Украјине и надамо се да ће се сукоби што пре окончати.

Уместо да се сукобљене стране наоружавају потребно је слати поруке мира и упућивати на цивилизовано решавање сукоба, оснаживати културу дијалога и медијације и усмеравати сукобљене стране на те, неправедно, запостављене институције (дијалог и медијација).

Слика: pixabay

Оклахома је држава чије је подручје било познато као Индијанска територија, и на њега је раних 1820-тих било пресељено пет цивилизованих племена, а касније и остала поражена племена. Тек 1907. године Оклахома постаје држава и тада се многобројни индијански резервати укидају, индијанска племена односно нативни Американци постају грађани САД, па им се земља дели појединачно, а остатак отвара за насељавање бијелог становништва.
Данас је Оклахома држава која је трећа по броју индијанских племена и на подручју Оклахоме има укупно 38 федерално признатих племена. Највећа од тих племена су Чироки, Чикасо и Чокто.
С обзиром на то да су поједина подручја индијанским племенима додељена као резервати а нека као заштићена подручја, постоји посебна регулација њиховог основног бизниса као што су коцкарнице и игре на срећу. Још од 1988. године на снази је Indian Gaming Regulatory Act. 
Наиме, на подручју Оклахоме постоје 102 касина, у власништву индијанских племена која имају ексклузивитет на том подручју. Циљ доношења закона који регулише пословање коцкарница индијанских племена на начин да им даје ексклузивитет на том подручју био је економски развој племена која су насељена на то подручје.
Годишњи приход од коцкарница је већи од пет милијарди долара.
Године 2004. донесен је нови закон – State Tribal Gaming Act према коме племена настављају и даље ексклузивно да обављају своје лукративно пословање, али морају држави да плаћају фиксни износ накнаде која се креће од 4% за електронске игре на срећу до 10% за карташке игре укупног нето прихода.

Овај Споразум је закључен на временски период од 15 година, а истекао је 31. 12. 2019. године.
Током 2019. године нови гувернер Оклахоме Кевин Стит је најавио да ће се Споразум моћи продужити једино под другачијим условима и после те најаве су започели проблеми.
Наиме, с једне стране држава жели веће накнаде од промета у коцкарницама или чак укидање ексклузивитета коцкарница индијанским племенима. С друге стране, племена тумаче Споразум из 2004. године на начин да се исти треба аутоматски продужити на даљи рок од 15 година или чак на неодређени рок под истим условима.
У љето 2019. године странке, с једне стране већи број племена која послују путем коцкарница у Оклахоми, а с друге стране држава под вођством гувернера Стита почињу преговоре, који нису били успешни, па је гувернер предложио да се спор реши у арбитражи у којој би као чланови арбитражног већа учествовала тројица арбитара при чему би свака страна изабрала једног арбитра.
Међутим, племена нису била заинтересована за арбитражу те су на дан истека Споразума, 31. 12. 2019. године, поднела тужбу против државе Оклахоме. Тужбом су племена затражила да се утврди аутоматско продужење Споразума под истим увјетима, сматрајући да се тај Споразум односно чланак Споразума који је постао споран треба тумачити на начин да се исти аутоматски продужава.
Након што је поднесена тужба, настали су велики немири јавности те је гувернер Ститт јавно осудио племена због таквог „насилног“ поступка и изразио жаљење што нису успели постићи решење у мирном поступку.
Међутим, иако је гувернер изразио спремност на мирно решење спора, исти је након поднесене тужбе јавно изнео став да не само да је потребно повећати накнаде које племена плаћају држави већ и да им треба одузети или ограничити ексклузивитет и отворити тржиште и за друге предузетнике који би отварали коцкарнице.
Такво гледиште је наравно изазвало још више незадовољства и негодовања индијанских племена која су сматрала да им ексклузивитет у сваком случају припада трајно, управо због њихове повијести и чињенице да је ријеч о подручјима која су била њихови резервати, односно заштићена подручја.

Као и иначе, тренутак подношења тужбе је дефинитивно био тренутак највећег степена напетости.
Међутим, судија коме је додијељен предмет је упутио странке у поступку медијације већ у фебруару 2020. године и медијација је требало да траје до краја марта. С обзиром на изванредне околности уз пандемију КОВИД-19 мирење је већ почетком марта продужено до 31. 05. те је током пандемије потпуно стопирано.
За медијатора је изабран Лејн Р. Филипс, бивши окружни судија државе Оклахома те дугогодишњи и искусни медијатор.

Зашто је медијација у овом случају добра опција?

Из перспективе племена, њихов интерес је пре свега очување пословања, односно одржање ексклузивитета, као и избегавање повећања њихове накнаде коју плаћају од 4% до 10% нето прихода држави.
Ово посебно, будући да је ситуација ескалирала подношењем тужбе те племена заправо нису ни очекивала да би им могао бити угрожен ексклузивитет пословања путем коцкарница за који нису ни сматрали да је доведен у питање.
Из перспективе државе, медијација би свакако била добра опција с обзиром на то да велики део државе чине управо припадници племена, односно некадашњих племена и њихови потомци, тако да је овај случај културолошки и социјално осјетљив.
За обе стране је наравно велики плус чињеница да је медијација брзи и повољнији пут до решења, поготово с обзиром да је с једне стране велики број странака односно племена, која имају исти општии интерес, али није нужно да ће договор са свима бити исти.

Ива Бабић, адвокат
Петрић & Кајић адвокатско друштво Д. О. О., Хрватска

Наставно на претходни примјер медијације из свјетске праксе – тзв. Concussion Lawsuit који је описивао случај између садашњих и бивших професионалних играча хокеја на леду, те њихове Националне хокејашке лиге, у овом чланку ће бити презентиран још један примјер медијације који је понешто другачији, али је такођер с подручја САД-а с обзиром да је то подручје заиста најплодније што се тиче медијација.
Медијација у предмету Las Vegas Massacre

Ријеч је о тзв. Масакру у Лас Вегасу (или масовној пуцњави у Лас Вегасу, Las Vegas massacre / Las Vegas shooting) када је 2017. године дошло до масовне пуцњаве на концерту у САД-у.
Дакле, 01.10.2017. године одржавао се концерт у склопу Route 91 Harvest music фестивала те је на истоме било присутно 22.000 људи. За вријеме трајања концерта из хотела Mandalay Bay који се налази точно поред мјеста одржавања фестивала је с 32. ката Stephen Paddock пуцао по судионицима концерта.

Међутим, убрзо долази до преокрета те у српњу 2018. године МГМ креће с подношењем тужби против жртава масакра, њих око 1000 – и то оних које су већ поднијеле тужбе против МГМ-а или најавиле да ће такве тужбе поднијети.
Једноставно је за закључити како жртве туже МГМ због накнаде штете јер власника хотела сматрају одговорним за трагични догађај, односно зато што сматрају да осигурање у хотелу није било на адекватној разини и што је Stephen Paddock неометано унио арсенал оружја у хотел, испланирао и извео напад без ометања.

Међутим, зашто би МГМ тужио жртве?

Након 9/11, познатог напада на World Trade Center u New Yorku, у САД-у је донесен федерални закон – тзв. SAFETY ACT.
Такав закон је донесен да би заштитио од одговорности власнике простора који имају сигурност у својим просторима на толикој разини да су цертифицирани од саме државе тј. од Homeland Security-a. а у случају терористичког напада.

Што то значи?

Наведено значи да у случају терористичког напада, жртве не би могле поднијети тужбе због накнаде штете ако је хотел имао сигурност на таквој разини која одговара цертификату Homeland Security-a.
Дакле, из наведеног произлази како МГМ заправо тужбама жели утврдити да не може бити одговоран за терористичке нападе који се догоде у њиховим хотелима или из њихових хотела с обзиром да је у овом хотелу сигурност била цертифицирана од стране државе. Дакле, сматрају да су на њиховој страни испуњена оба увјета да би се ослободили одговорности – да је сигурност у хотелу Mandalay Bay била осигурана на највећој могућој разини те да је била ријеч о терористичком чину.

С обзиром на поднесене, односно најављене, тужбе с обје стране, одлучено је покушати с медијацијом у овом случају и то на начин да су се странке добровољно одлучиле на медијацију.

Како то да су се странке одлучиле на добровољну медијацију?

Можда томе у прилог говори чињеница да је, сукладно доступним подацима, МГМ одржао чак три пробна суђења (тзв. mock trials), с три пробне пороте, те је у таквим симулираним суђењима сваки пут одлучено да је МГМ одговоран за накнаду штете.
Медијација је започела 19.02.2019. године. С обзиром на многобројност странака, те опширност и комплексност материје, одређено је да ће медијација трајати пуних 12 радних дана, да ће у истој судјеловати само ужи одвјетнички тимови обију страна те да ће медијацију водити два медијатора.

Зашто је ријеч о изузетно важној медијацији?

Прије свега, ова медијација је занимљива јер би могла имати утјецај на друге поступке који се тичу масовних и терористичких напада – којих је у САД-највећи број у свијету. Наиме, по први пута од дана доношења је Safety Act предметом поступка с обзиром да се дотад нитко није позвао у иједном поступку на тај федерални закон јер никада није било масовне пуцњаве / терористичког напада у простору или из простора који је био осигуран на начин који захтијева Safety Act.

Зашто је медијација у овом случају добра опција?

Из перспективе жртава масовне пуцњаве, медијација је свакако брже рјешење уз мање трошкова од дуготрајног и скупог судског поступка. Такођер је велика предност што се у медијацији може постићи једна нагодба за све жртве односно једном нагодбом може бити обухваћен велики број тужитеља или чак сви тужитељи заједно. С друге стране, медијација је добра опција и из перспективе МГМ-а с циљем покушаја санације негативног публицитета.
Узимајући у обзир да је медијација повјерљив поступак, информације које су јавно доступне су ограниченог карактера.
Међутим, у листопаду 2019. године МГМ је објавио најаву да би се на име нагодбе могао исплатити износ од 800 милијуна долара те је у липњу 2020. године објављено да је МГМ повукао поднесене тужбе против жртава масовне пуцњаве у Лас Вегасу.

Ива Бабић, одвјетница

Од кад су настале породичне заједнице, настали су и породични конфликти. Породични конфликти и спорови су у постојаном порасту, јављају се у свим нивоима породичних односа и релација и остављају последице на све чланове породице, а нарочито на децу. Породични спорови због њихових карактеристика да изазивају снажне емоције, посебно утичу на децу, јер деца немају довољно капацитета, искуства и знања да се носе с тим.

Нарочито је значајно у решавању породичних спорова да се обезбеде најбољи интереси и благостање деце, у складу са Конвенцијом о правима детета. Применом породичне медијације унапређује се однос и третман између чланова породице, смањује се број и интезитет конфликата између страна у спору, долази до договора на миран начин, обезбеђује се непрекидна комуникација између чланова, смањују се финансијски трошкови и скраћује се време за решавање спора.
Истраживања која су реализована у Европи, САД-у и Аустралији дају податке да споразуми до којих је дошло путем породичног посредовања, много се ређе крше, чак дуже се поштују од одлуке, односно пресуде које им намећу судови или неки други надлежни орган. Закључак је да је посредовање погоднији начин решавања породичних спорова који имају осетљив садржај и обојени су емоцијама, од традиционалног правног приступа.
Поставља се дилема да ли треба укључити децу у поступак медијације. У теорији породичне медијације неки аутори тврде да треба поштовати права детета у складу са Конвенцијом о правима детета. Да буде узет у обзир члан 12, којим се препоручује да детету које је довољно зрело да формира своје мишљење, се омогући да слободно изрази свој став у односу на ствари које су у вези са њим и да се испоштује његово мишљење.

У том циљу, дете се мора чути у сваком судском или правном поступку, који се односи на дете. Али, да би дете могло да буде укључено у поступку посредовања, као у било који други судски или правни поступак, мора да се узме у обзир старост детета, степен менталног развоја, менталне способности, склоности и друга својства, потребна да би се проценила зрелост детета, како би могло да учествује у поступку.
Док други аутори сматрају да деца не треба да буду оптерећена родитељским споровима, и да би требало да деца имају могућност да изразе своја мишљења на начин који их директно не укључује у спор. Дакле, са децом треба да ради специјално образовано и обучено особље које применом групног рада (рад у групи) или индивидуалним приступом, употребом разних техника, деци омогућава да изразе своје мишљење.
Такав приступ и кад се одабере, главни циљ породичног посредовања је да се омогући најбољи интерес детета, а посредници треба да су бранитељи најбољег интереса детета и да не прихвате споразум који није у најбољем интересу детета.
Савет Европе је на тематској конференцији одржаној 1995. године дао препоруку за израду међународног инструмента који ће садржати принципе породичног посредовања, након које је донета Препорука и усвојена на конференцији 1998 године, Препорука бр. Р (98) 1 о породичној медијацији и Меморандум са објашњењима (Council of Europe, Strasbourg, DIR/JUR Š98Ć4) који садржи предлоге о примени породичне медијације који су прегледани и усвојени на посебној конференцији на тему „Породична медијација у Европи“ (Стразбур, 1-2. Октобар 1998).
Препорука се усваја са циљем пружања подршке породичној медијацији, обезбеђивању примене предложених принципа, којима је крајњи циљ што већа и шира употреба породичне медијације као најприкладнијег начина решавања породичних спорова.
Препорука износи принципе породичне медијације у осам тачака:

• Прво, утврђено је да породичном медијацијом могу да се реше све врсте породичних спорова који настају у односу чланова породице који су у роду, венчани или ванбрачни, или живе заједно у истом домаћинству.
• Даље, сматра се да медијација у породичним споровима не би требало да буде обавезна, свака држава може да организује медијацију у државним органима или да посредује са приватним лицима (медијаторима).

• Неопходно је да држава обезбеди квалитетан кадар који ће удовољавати одређеним стандардима, али ће такође имати прилику да се побољша и надогради. Посредник, поред тога што мора бити компетентан, мора бити неутралан, непристрасан, не сме наметати одлуку нити давати правне савете, већ мора гарантовати странама приватност поступка.
• Свака држава, у складу са својим националним законом, треба да омогући судовима да прихвате споразуме постигнуте посредовањем и да обезбеде механизме за њихово спровођење.
• Национални закон сваке земље треба да дозволи да посредовање у породичним споровима буде независан механизам за решавање спорова. Да могу покренути медијацију пре, током и након судског или другог правног поступка и омогућити прекид правног поступка и упућивање странака на медијацију, ако странке то прихвате. Међутим, суд би требало да има прилику да донесе хитне одлуке за заштиту права деце, стране или њихове имовине.
• Држава би требало да подстакне примену породичне медијације, да упозна јавност са предностима медијације као начина решавања спорова преговорима, применом различитих информативних програма.
• Држава треба да примени принципе садржане у Препоруци на друге облике и начине решавања спорова.
• Породична медијација се такође може користити у породичним споровима који имају међународни елемент, када родитељи живе у различитим земљама, али се могу применити у одређеним врстама спорова, попут виђања детета са родитељем.

Постоји неколико приступа примени породичне медијације. Упоредне анализе показале су да се терапијски приступ користи у Северној Америци, док је у Европи више приступ усмерен искључиво на проналажење решења за проблем.
Европске земље различито су регулисале примену породичне медијације у оквиру свог националног закона. Примера ради, Ирска од 1986 године има државну службу породичне медијације коју финансира држава.

Брачним и ванбрачним паровима дозвољено је шест састанака са посредником. Приватне организације за породично посредовање послују у Белгији, Швајцарској и Великој Британији, као што су приватне социјалне службе, адвокати специјализовани за посредовање у разводним поступцима или посредници.
Многе земље на Балкану, попут Словеније, Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, примениле су смернице дате у Препоруци бр. Р (98) 1 породичне медијације у породичном закону у складу са својим националним законима.
Иако постоје разлике у степену имплементације Препоруке бр. Р (98) 1 у националним правима у европским земљама и начину регулисања медијације у породичним и брачним споровима, искуства се могу генерализовати у једном закључку.

Наиме, досадашња искуства из примене медијације у решавању породичних и брачних спорова указују на то да се најбољи интерес деце постиже када се родитељи договоре о питањима која се односе на децу, без укључивања институција. Главна сврха посредовања у породичним и брачним споровима, посебно када се спорови тичу деце, је даље подстицање укључивања оба родитеља у бригу о детету и смањење сукоба између родитеља у вршењу родитељских права током и након развода.

Посредовање постоји у Украјини више од 20 година.

Током година његовог настанка, пилот пројекти, посвећени спровођењу процедуре посредовања, и пилот пројекти посвећени ресторативној правди, су вођени у одређеним судовима државе уз подршку међународних организација, а неке судије су прошле посебну обуку.

Међутим, углавном, током ових година, процедура посредовања није широко призната као алтернативно средство решавања сукоба, и штавише, дуго времена појам “посредовања “ није био познат широкој јавности. У случају било ког сукоба 95 % странака се обратило суду.

Последњих година, посредовање стиче шире признање у Украјини. С једне стране, ово је проузроковано потписивањем Споразума о придруживању Европској Унији од стране Украјине 2014. године и неопходношћу примене европских стандарда у погледу посредовања, између осталог као ванпарничног средства за решавање сукоба. Са друге стране, пораст свесности и популарности поступка посредовања је допринос посредника (медијатора ) који су се слободном вољом ангажовали и настављају да се ангажују у популаризацији ове процедуре, пре свега, међу правном заједницом Украјине, међу државним властима и међу становништвом.

На пример, током 2018 године, Украјинска академија за посредовање је реализовала пројекат “Све већа свесност судија, адвоката и грађана о посредовању у циљу побољшања приступа правди и повећања ефикасности правосуђа”, који је подржао амерички народ преко Агенције Сједињених Држава за међународни развој у оквиру програма “Нова Правда”. Тако су судије и адвокати из свих региона Украјине учествовали у радионицама за подизање квалификација и били су обавештени о процедури посредовања, његовој суштини, главним принципима и улози у професионалним активностима.

Поред тога, Украјинска академија за посредовање, коју је подржао УСАИД, реализовала је пилот пројекат чији је циљ отварање кабинета за посредовање у Привредном суду региона Одесе, Апелационом привредном суду, као у локалном суду Кивске области града Одесе.

Рок за ове пројекте је већ истекао, али кабинети за посредовање настављају са радом.

После тога је ова добра иницијатива представљена у судовима других јурисдикција без деловања пилот пројеката. Тако, тренутно кабинет за посредовање делује при Апелационом суду административне јурисдикције у Одеси , и у најближој будућности кабинет за посредовање ће бити отворен у окружном управном суду.
Данас је примена посредовања у правном систему Украјине једна од приоритетних области реформе система приступа грађана правди.
Тренутно не постоји законска регулатива института за посредовање у Украјини. Изузетак је област друштвених (социјалних) служби где Државни стандард друштвене (социјалне) службе посредовања делује.

Међутим, треба напоменути да се појам „посредовање“ помиње у низу законских аката као што су:
Привредни процедурални (процесни) законик Украјине, Грађански процедурални законик Украјине, Законик о управном поступку Украјине, Закон Украјине о “бесплатној правној помоћи“ од 2. јуна 2011. године, Закон Украјине о друштвеним службама од 17. јануара 2019 године.

Глобално искуство показује да одсуство закона не спречава стране у спору да успешно воде посредовање (Немачка је одличан пример).
Данас Веркховна Рада оф Украине (Парламент) разматра нацрт закона бр.3504 (тинаести из 2010. г) који је усвојен након првог читања.

Постоји велика нада да ће у најближој будућности овај закон бити усвојен. По нашем мишљењу усвајање закона може покренути популаризацију посредовања ( медијације ) и оно обезбеђује правну основу заинтересованим странама за интеракцију са посредницима (медијаторима).

Изузетна одлика и јединственост овог нацрта закона је то што га је припремила радна група коју је основало Министарство правде Украјине, и која укључује искусне медијаторе (посреднике) из целе Украјине.

Нацрт закона је оквир и успоставља главне и основне појмове : шта је посредовање (медијација), ко може бити посредник (медијатор), статус те особе, принципи посредовања (медијације), права и обавезе посредника и странки , ко води обуку , итд.

Кључно је да усвојени закон буде оквир и да не доведе до прекомерног регулисања посредовања. У међувремену, важно је не само донети посебан закон, већ и сложен приступ изменама националног Законодавства.

2017. године, заједно са доношењем нових процедуралних законика, појам медијација (посредовање) је поменут на законодавном нивоу и утврђена је претпоставка поверљивости информација до којих је посредник дошао током посредовања.

Тако три процедурална (процесна) законика (наиме грађански процесни, привредни процесни и законик управног поступка) предвиђају да се лица која су по закону дужна да чувају поверљивост, која се тиче информација које добијају везано за пружање услуга посредовања током вођења вансудског решавања спора (везано за такве информације), не могу испитивати као сведоци.

Међутим, пре доношења закона о посредовању, којим ће се успоставити обавеза посредника да чува поверљивост информација до којих су он или она дошли пружањем услуга посредовања , одредбе садржане у процесним законицима у ствари не функционишу.

Потписивање Конвенције Уједињених Нација о посредовању (Сингапурске конвенције) од стране Украјине 07 августа 2019 год. је веома важан корак за Украјину. Упркос чињеници да Конвенција регулише само извршење споразума као резултат међународног привредног посредовања, то указује да се Украјина придржава принципа посредовања и обавезује да постави (именује) надлежни орган за доношење одлука о дозволи за извршење Споразума (или одговарајуће одбијање).

Још један важан фактор је активна и моћна заједница која се уједињује у јавне заједнице и организације и посвећује се развоју посредовања (медијације).

У Украјини постоји више од 30 јавних организација посредника (медијатора) од којих многи активно раде на развоју и имплементацији посредовања (медијације) у Украјини и имају удобан суживот.

На пример, припремљени су отворени документи за примену обједињених стандарда обуке за медијаторе и пружање услуга: етички кодекс медијатора, принципи обуке за основне вештине медијатора, принципи обуке за основне вештине породичних медијатора.
По нашем мишљењу, веома је важно да заједница медијатора брине о питањима квалитета обуке и квалитета пружања услуга.

Већина посредника у пракси у Украјини стално усавршава квалификације и учествује у надгледању и надзору.
Важан елемент ове активности је прилагођавање захтевима професионалне етике. Украјински посредници (медијатори) имају избор: да се придржавају одредби европског кодекса понашања за медијаторе, да створе сопствени стандард у оквиру организације или да се придруже стандардима које су припремиле друге организације.

У данашње време је породично посредовање (медијација) најтраженије у Украјини. Постоји веома разграната заједница породичних медијатора . Постоји такође и захтев за пословно посредовање и Партнерско посредовање (као превентивна мера), на пример, пре почетка заједничког пословања.

Последњих година у Украјини делују волонтерски пројекти у социјалним службама, центрима за породицу и децу у којима волонтери медијатори воде поступке посредовања бесплатно.

Тржиште потражње за услугама посредовања у Украјини се постепено ствара. И може се приметити да постоји потражња не само за бесплатним посредовањем у оквиру волонтерских пројеката већ и за плаћеним посредовањем, што је пожељно.

Нарочита пажња биће посвећена питању увођења медијације у област малолетничког правосуђа. Крајем 2018 год. Кабинет министра Украјине је својим Декретом одобрио Националну стратегију реформе правосудног система по питању деце за период до 2023 год.

Почетком 2019 год. Министарство Правде Украјине и Канцеларија главног тужиоца Украјине одобрили су Наредбу о спровођењу пилот пројекта „Програм обнове за малолетнике осумњичене за кривична Дела“. Примена пројекта је започета на основу система бесплатне правне помоћи у шест региона Украјине. Успешна примена овог програма је постала основа за његово одмеравање (скалирање) на целој територији Украјине почев од априла 2020 год.

Суштина овог пројекта је да укључује малолетнике (уз њихову сагласност) који су осумњичени за кривична дела мале или просечне тежине и који нису претходно кривично одговарали. Споразум о накнади проузроковане штете који су закључиле странке у оквиру пилот пројекта је споразум грађанског карактера.

Треба напоменути да су током последњих 5 година неки представници правних професија ( судије, адвокати, нотари и приватни извршитељи) прошли основну обуку за медијаторе и успешно примењивали стечене вештине у оквиру својих професионалних активности.

За разлику од њих, адвокати немају таква ограничења у погледу комбиновања професија, изузев поступака, где су они адвокати и ако нису подложни сукобу интереса.

Током периода март – август 2020 год. тим националних и међународних стручњака Европске Уније Пројекат “Право – Правда”, уз моје учешће, спровео је истраживање “ГАП анализа примене институте за посредовање у Украјини “.

Стручњаци су пажљиво анализирали и открили празнине у законодавству и институционалној структури и дали препоруке у погледу механизма и даљих корака за примену институте посредовања у Украјини.

Сумирајући, неопходно је указати да се институт посредовања нагло развија у Украјини и налази све више поштовалаца који су осетили његову магичну моћ.

Свитлана Сергејева, адвокат, медијатор

Конвенција Уједињених нација о међународним споразумима о решавању спорова проистеклих из медијације (Сингапурска конвенција о медијацији) почеће са применом 12. септембра 2020. године, након што су је ратификовале Сингапур, Катар и Фиџи, прве три од укупно 52 земље, које су приступиле конвенцији од отварања 7. августа 2019. у Сингапуру, укључујучи и Србију.

УСВАЈАЊЕ И ПОТПИСИВАЊЕ

Након више од пет година рада, преговора и усаглашавања, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је текст ове међународне Конвенције резолуцијом бр. 73/198 од 20. децембра 2018. године. Приликом церемоније свечаног потписивања, 7. августа 2019. године, 46 земаља, међу којима и Србија, приступиле се Конвенцији. Ово је импозантан број, нарочито имајући у виду да је Њујоршку конвенцију о арбитажи, која данас омогућава извршење страних арбитражних одлука у преко 160 земаља, у тренутку отварања 1958. године потписало само 10 земаља.

КОНВЕНЦИЈА

Сингапурска конвенција о медијацији којој су поред осталих до сада приступиле и три од пет највећих светских економија, САД, Кина и Индија, као и Саудијска Арабија, Катар, Сингапур и многе друге земље, представља прекретницу у примени медијације. Овај међународни инструмент омогућиће ефикасно прекогранично извршење споразума постигнутих путем медијације, што ће допринети већој сигурности за компаније и међународне инвеститоре, а тиме и унапређењу међународних трговинских односа и развоју глобалне привреде.

Уколико привредни субјекти са седиштем у различитим државама постигну споразум о решавању трговинског спора путем медијације, такав споразум је подобан за извршење у свакој од земаља које су прихватиле Конвенцију.

Од европских земаља Конвенцији су до сада приступиле Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Украјина и Турска, док је било приметно одсуство земаља Европске уније. Иако је више држава чланица ЕУ било спремно да потпише Конвенцију, последње информације говоре да Европска комисија није постигла усаглашен став у односу на Директиву ЕУ о медијацији из 2008. године, док су делегати из Велике Британије сматрали су да ће након Брегзита и ова земља унилатерално приступити Сингапурској конвенцији.

Ово је прва међународна конвенција која је потписана у Сингапуру, чиме се додатно наглашава позиција овог града-државе као међународног трговинског центра за решавање спорова, који се тако сврстава у ред градова по којима су названи други значајни међународни инструменти, као што су Женевска конвенција о људским правима, Бечка конвенција о дипломатским односима, Хашка конвенција о грађанском поступку и Њујоршка конвенција о арбитражи.  

МЕДИЈАЦИЈА

Последњих деценија медијација је постала доминантан метод решавања спорова у развијеним привредним и правним системима, а нарочито у САД где сваки значајнији спор у некој фази прође кроз медијацију, док преко 70% буде решено на првом састанку, или непосредно након тога. Значајни напори улажу се и на ширењу примене медијације у Европи и у другим државама изван САД, са различитим успехом. 

Конвенција се примењује на споразуме у међународним трговинским споровима који су постигнути пред медијатором и не обухвата друге врсте ни форме споразума.

Привредници су добро упознати са предностима медијације у односу на арбитражу у решавању прекограничних спорова. Судске и арбитражне поступке, као „адјудикативне“ процесе у којима трећа неутрална лица доносе одлуку о исходу спора, карактеришу строга правила поступка и коначна одлука која се може принудним путем извршавати у случају потребе. Међутим, овакви процеси неретко трају годинама, захтевају улагање огромних количина времена и новца, и често произведу резултат који је незадовољавајући за једну или обе стране у спору. Медијација, као консензуални процес, је бржа, економичнија, и идеална за очување међусобног односа страна у спору, али зависи од њихове добре воље како би се постигло решење и осигурало спровођење договореног.     

За разлику од арбитраже, медијација у прекограничним споровима до сада није познавала универзални међународни механизам за извршење постигнутог споразума у случају да једна од страна одбије да га добровољно спроведе. Стога, данас стране у међународним трговинским споровима као метод решавања првенствено бирају арбитражу, док се мањи број спорова решава у поступку пред судом. Медијација се на жалост ретко користи као примарни метод решавања спорова у овој области, у великој мери из разлога немогућности страна да се ослоне на ефикасан механизам принудног извршења. У ретким случајевима медијација може бити део тзв. „арб-мед-арб“ поступка, јер Њујоршка конвенција из 1958. године омогућава ефикасно извршење арбитражних одлука донетих на основу поравнања („consent orders“).   

У намери да се попуни ова празнина, 2015. године формирана је радна група УНЦИТРАЛ-а за израду текста конвенције која ће омогућити прекогранично извршење споразума о решавању спорова проистеклих из медијације. Конвенција има конкретан фокус – примењује се искључиво на споразуме у међународним трговинским споровима који су постигнути пред медијатором и не обухвата друге врсте ни форме споразума.

Конвенција се не примењује на споразуме постигнуте у потрошачким споровима, као ни на породичне, наследне или радноправне спорове. Конвенција не обухвата споразуме о решавању спора које је прихватио суд или су закључени у оквиру поступка пред судом, нити споразуме који су састављени у форми арбитражне одлуке. Конвенција дефинише услове под којима се неки споразум сматра међународним, односно „произилази из медијације“, као и основе за одбијање спровођења извршења. Суштински, уколико привредни субјекти са седиштем у различитим државама (или под другим условима који задовољавају елемент иностраности) постигну споразум о решавању трговинског спора путем медијације, такав споразум ће бити подобан за извршење у свакој од земаља које су ратификовале Конвенцију. Споразум постигнут под наведеним условима може се користити и као одбрана против стране која, и поред споразума закљученог у медијацији, ипак покрене судски или арбитражни поступак.  

По речима сингапурског Министра правде и унутрашњих послова К. Сханмугама, Сингапурска конвенција, уз Њујоршку и Хашку конвенцију, попуњава празнину у правном оквиру за решавање међународних спорова, чиме се медијација подиже на исти ниво са арбитражним и судским поступком, као до сада најзаступљенијим методима решавања међународних трговинских спорова.

ЗНАЧАЈ

Иако је тачно да преко 90% споразума из медијације буде добровољно спроведено, такође је тачно и да одсуство могућности принудног извршења представља значајан фактор приликом одлуке о избору медијације у односу на арбитражу, као примарног процеса за решавање међународног трговинског спора. Очигледно, привредним субјектима је од веће важности могућност да дођу до коначног решења подобног за принудно извршење, него да брзо и економично постигну међусобни споразум, али уз неизвесност спровођења договореног.  

Стога Сингапурска конвенција о медијацији представља почетак нове ере у решавању међународних трговинских спорова јер уз већ постојеће предности медијације, у погледу брзине, смањених трошкова, контроле исхода и могућности за унапређење међусобних односа, по први пут споразумима постигнутим у медијацији даје и „зубе” у виду коначности и извршивости.

Иако је циљ Конвенције да омогући извршење споразума о решавању међународних трговинских спорова који произилазе из медијације, парадоксално, њен најзначајнији резултат могао би бити, не повећање броја принудних извршења постигнутих споразума, већ повећање броја медијација и добровољно спроведених споразума.

Аутор: Блажо Недић, адвокат и медијатор