У међународној пракси, нарочито у пракси Сједињених Држава, постоји велики број примера медијације у случајевима који су завршили нагодбом. У наставку ће бити представљен пример познат као тзв. Concussion Lawsuit (тужба због потреса мозга).

Тзв. Concussion Lawsuit (Тужба због потреса мозга)

Ради се о поступку између НХЛ-а (Националне хокејашке лиге) и великог броја садашњих и бивших хокејаша који играју или су играли у неком од клубова  НХЛ-е. Успут, НХЛ је једна од највећих спортских лига у САД-у и Канади, која се састоји од 31 хокејашког клуба и то је најважнија и најуспешнија хокејашка лига на свету. 

Предметни  спор започео је крајем 2013. године, а непосредни разлог за покретање поступка била је смрт три позната играча у лето 2011. године. Та три играча која су прерано умрла, као и многи други који су се придружили парници били су тзв enforcers (извршитељи) – играчи чији је главни задатак у хокеју борба (туча) са противничким тимом. Енфорсери, али и други играчи хокеја на леду, због саме природе спорта, трпе честе повреде главе и често доживе потрес мозга. Конкретно, играчи који су поднели тужбе били су мишљења да би НХЛ као њихова лига требао боље превентирати повреде главе код играча, односно квалитетно упозорити њихове играче на могуће последице, посебно имајући у виду општу промоцију  насилне игре, која је потом проузроковала такве повреде играча. 

Од првих 10 играча који су поднели тужбу до 2018. године  број тужитеља порастао је на више од 150 који траже од НХЛ-а одштету због здравствених последица претрпљених након професионалног играња хокеја. 

У периоду од 2013. године када је почетна тужба поднета до 2018. године када је започела медијација, НХЛ се опирао било каквој нагодби или признавању било какве одговорности. 

Међутим, преко 150 играча који су првобитно поднели тужбу и НХЛ упућени су на медијацију, а остали играчи који би желели да се придруже процесу морали су да то ураде у посебној парници или би медијација била проширена на њих ако се постигне нагодба. 

Дакле, НХЛ играчи тврде да су током утакмице у НХЛ клубовима претрпели потрес мозга или повреде главе, што је потом проузроковало трауматичне повреде мозга или повећало ризик од такве трауматичне повреде мозга. То је озбиљна повреда која привремено или трајно нарушава функцију мозга, а последице су губитак памћења, Алцхајмерова болест, депресија, анксиозност, суицидност и још много тога. Овакве повреде су типичне за професионалне спортисте, посебно оне који имају честе ударце у главу, попут НФЛ играча или америчког фудбала, који је такође прилично агресиван спорт. Једна од контраверзнијих трауматичних повреда мозга била је, дакле, хронична трауматична енцефалопатија од које су често патили бивши фудбалери америчког фудбала. Специфично за такве трауматичне повреде мозга је да ће се симптоми појавити у већој мери тек када играч престане са активном игром, тј. у правилу се не појављују док је играч активан, већ тек након повлачења из игре.

Основно питање у овом процесу било је – Да ли играчи свесно ризикују када уђу у игру као професионални спортисти? 

Један од основних принципа за ослобађање од одговорности за штету је сагласност оштећене стране. Класичан пример пристанка оштећеног и тако ослобађање од одговорности је управо учешће у спортској игри у којој је могуће да се повреде. Нпр. боксер је свестан да уласком у ринг и уз поштовање свих правила и прописа, свеједно може претрпети такав ударац који му може озбиљно угрозити здравље или  чак узроковати смрт. Исти принцип важи у САД-у и по истом принципу се сматра да играч хокеја на леду, који је сам по себи изузетно насилан и агресиван спорт, преузима ризик који спорт носи играјући га професионално у једном од клубова НХЛ. Међутим, ситуација је другачија ако спортска лига, у овом конкретном случају Национална хокејашка лига, свесна могућег здравственог ризика који може бити последица конкретне игре, одлучи да тоне подели са играчима.

Темељ тужбе хокејаша управо је наводна непажња НХЛ-а, односно пропуст НХЛ-а да упозна, едукује и упозори играче на могуће последице професионалне игре и честе потресе мозга који могу резултирати трајним неуродегенеративним болестима.

Зашто би било боље овај спор решити у поступку медијације него на суду?

Из перспективе играча, предност медијације је свакако знатно краће трајање медијације, као и нижи трошкови с обзиром на значајне износе day in court-a (дана на суду) у Сједињеним Државама. Из НХЛ перспективе, сигурно је у интересу, као једне од највећих спортских лига на свету, да оконча процес без превише медијске пажње. Међутим, ако НХЛ у поступку посредовања призна своју могућу одговорност за немар и неуспех да упозори хокејаше на могуће последице игре, то би могло отворити врата играчима других хокејашких лига, али и другим спортовима (нпр. боксу и сл. спортовима) у којима спортисти такође трпе честе повреде главе које могу чак изменити основни принцип ослобађања од одговорности за штету наведену на самом почетку. 

У новембру 2018. године у медијима је објављено да је постигнут договор између НХЛ-а и скоро 320 бивших играча након више од четири године судских парница, а тај део нагодбе укључује оснивање фонда за тестирање и лечење повреда задобијених током игре са циљем спречавања понављања таквих повреда код играча.

Ива Бабић, адвокат

Петрић & Кајић, адвокатска канцеларија доо

А кад би само знали, колико љубави у једној жени може бити према фудбалу!

Скоро сам премештала неке старе кутије из шупе. Једна ми привуче пажњу те почех да је претресам. Бујица сећања почела је да навире. Многа бејаху са сетом, нарочито због тренутне ситуације и помисли шта би било да је све било како сам планирала.

Роковник. Прва страница пише: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО У ФУДБАЛУ 1998. година.

Свака страница испуњена са учесницима, паровима, резултатима, именима играча који су постигли голове. Обојено розе и зеленим фломастерима, што је битно да се истакне. Сетих се и Шпанца Раула (иначе се не могу похвалити памћењем). Црн маркантан Шпанац, миљеник ондашње светске фудбалске публике (нарочито женске). Све у свему да скратим јер ускоро почиње утакмица (то је разлог што реших да напишем овај чланак) између Аргентине и Хрватске. Други разлог због ког пишем овај чланак јесте што сам (нисам сигурна да ли пре или после тог првенства) у Фудбалском савезу Војводине, прошла обуку и положила за фудбалског судију. Нисам била једина девојка тада, била је и колегиница Ивана (не сећам се презимена), која је радила као спортски новинар за редакцију „Дневник“ -а (ако неко има неку информацију о њој нек ми се јави на редакцију redakcija.posrednik@gmail.com), нас две, девојке, раме уз раме са сјајним момцима. Била је то добра класа. Ееее, сад гледам, после 22 године, како женске судије суде на Светском првенству и питам се… На моју жалост здравствена ситуација ми није дозволила да наставим даље (а можда је и разочарање што се у фудбал увукла мафија, тe спорт није више био чист спорт, допринело умањењу ентузијазма). Сад се питам да ли сам могла то све некако превазићи?. Остале су успомене: црвени и жути картони у омоту на ком пше ФИФА, показница, роковници са исписаним страницама што правила, што тимова, играча, утакмица,…

Високо треће место за Хрватску било је тада. Рекох, све ме подсећа од првог дана на ту годину. Не могу тачно да се сетим, али било је веома узбудљиво у полуфиналу и финалу и те 1998.

И овај пут репрезентација Хрватске игра сјајан фудбал (и наши момци су добро се борили, и за неке од њих посебне похвале, нарочито Павловића и голмана Савића). То што је Хрватска, репрезентацију Бразила победила и елиминисала с такмичења, посебно ме је усрећило, те сам се знала нашалити: како нико није српску репрезентацију боље осветио од хрватске репрезентације. Разумемо ми сви да је Бразил Бразил и Аргентина Аргентина, и да показују и технику и уиграност, али не могу да се отргнем утиску да су велики фолиранти и да играју „прљав“ фудбал (можда због свих оних „падања“, изнуђивања фаула, не знам), због чега ми је посебно драго што их је репрезентација Хрватске победила. Искрено се надам да ће то бити случај и са Аргентином и да ће се репрезентација Хрватске наћи у финалу и овај пут освојити Светско првенство у фудбалу Катар 2022.

Замислите!, у земљи Србији, пре 22 године је било женских фудбалских судија и сад реците зар нисмо умногоме испред времена, а што би наш нови министар привреде, Раде Баста, рекао, а и ова чињеница (да смо пре више од 20 година имали женских фудбалских судија, и чињеница да су жене судиле на овом Светском првенству у фудбалу (и то веома добро одрадиле)) то потврђује: „Жене су закон“! Сад одох да уживам у фудбалу, а надам се ускоро да ћу се некако поново активирати у том спорту.

А да, и сви спорови у фудбалу, спорту уопште, могу се и пожељно је решавати их у поступку медијације. Зашто? Спорови и сукоби који се решавају у поступку медијације штеде све ресурсе (новац, време…), чувају корпоративни имиџ клуба, спортске организације, играча, свих учесника у процесу (јер је медијација је, за разлику од суда тајни и поверљив поступак), унапређује односе… Дакле, мудри лидери и мудри људи, сукобе решавају у поступку медијације. За више информација о медијацији или за бесплатне консултације о вашем спору можете добити путем мејла: redakcija.posrednik@gmail.com. Жене су закон и медијација је закон!

Ваш бивши фудбалски судија,

Нела Савић

Међу награђенима су истакнуте личности не само из света привреде, правних и друштвено хуманистичких наука, већ и спортског, културног и политичког миљеа, међу којима је и легенда југословенског фудбала, Ненад Бјековић.

Једна од награда која се додељује јесте и награда за инклузивну идеју и иницијативу. Ово веома важно признање припало је народном посланику, председнику посланичке групе ПУПС – Солидарност и правда, Стефану Кркобабићу.

Сузе у очима присутних биле су у моменту када се на великом платну појавила слика, истакнуте, преминуле књижевнице, Исидоре Бјелице, којој је Награда за животно дело постхумно додељена, а примила ју је њена ћерка. Награду Исидориној ћерки, Вили, уручио је Стефан Кркобабић, народни посланик.

Из области безбедности награда је додељена првом човеку Министарства унутрашњих послова, Александру Вулину.

Честитке на организацији „Lawlife“ порталу, главном и одговорном уреднику Милану Чукићу и Правној комори, али искрене честитке и свима који су награђени. Ускоро опширнији извештај са церемоније.

Како су саопштили председници и чланови жирија, награда за књижевност и преводно стваралаштво додељује се Владимиру Д. Јанковићу https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/ .

За позоришно стваралаштво Нади Шаргин, за ликовно и примењено стваралаштво, визуелне и проширене медије Александру Цветковићу, за музику и музичко-сценско стваралаштво др Маји Смиљанић Радић, за друштвене и хуманистичке науке проф. др Радошу Љушићу, за природне и техничке науке проф. др Драгану Милићеву, за проналазаштво Александру Марковићу, за изузетно дело које представља допринос развоју медицине проф. др Драгану Машуловићу, проф. др Ружи Стевић, проф. др Зорици Милошевић и проф. др Драгану Сагићу, за рад или резултате изузетне вредности појединца којима је дао значајан допринос развоју и унапређењу медицине Ковид болници Батајница Универзитетског клиничког центра Србије, са проф. др Татјаном Аџић Вукичевић на челу, док је награду за архитектуру и урбанизам добио Владимир Лојаница. 

Награда града Београда за пољопривреду додељује се породичном пољопривредном газдинству Михаља Павела Давида из Бољевaца, општина Сурчин, за новинарство Ненаду Камиџорцу, за образовање др Златку Грушановићу и за спорт Милици Мандић. Награда града Београда за заштиту животне средине додељује се Ђорђу Билинцу, Горану Велиновом, Петру Величковићу, Славиши Видаковићу, Марку Вукичевићу, Стефану Ђуришићу, Мирославу Живковићу, Илији Илићу, Јанку Максимовићу, Марку Максимовићу, Драгану Мијушковићу, Николи Мијушковићу, Игору Праизовићу, Александру Сандићу, Нади Сарић Велинов, Дејану Станковићу, Миловану Тодоровићу, Милану Томашевићу, Небојши Чавићу и Немањи Шурлан.  

За дугогодишњи рад и трајан допринос развоју града Београда награда је припала Новаку Ђоковићу. Специјално признање за изузетан допринос у реализацији догађаја од значаја за Град Београд добио је Михаило Јовановић. Награда града Београда за стваралаштво младих у области науке за 2021. годину додељује се Николи Теомировићу. Награда града Београда „Светислав Стојановић” додељује се Ватрогасно-спасилачкој бригади Београд и појединцу Дарку Цветићу. 

За области филмско и радио-телевизијско стваралаштво за 2021. годину, као и за стваралаштво младих у области уметности није било кандидата који су испуњавали услове, а награда за херојско дело није додељена. 

Никола Никодијевић је на крају седнице, у име Скупштине Града Београда, упутио честитке добитницима награда, а комисијама захвалио на марљивом и преданом раду. 

Свечана додела Награде града Београда биће одржана 19. априла, наводи се у саопштењу објављеном на сајту београд.рс

Свима који су номиновани, а посебно проглашени за најбоље међу изузетнима, Медијатор упућује искрене честитке.

Искрене, посебне честитке и нашој уредници Нели Савић https://posrednik.org/nela-savic/ , која се нашла на листи номинованих у друштву изузетних, и Владимиру Д. Јанковићу, овогодишњем лауреату.

До следеће године и нове номинације, читајте Медијатор.

Велика част нам је што се међу кандидатима за награду у области новинарства, нашла и наша уредница, Нела Савић, која је номинована управо за „оснивање, организовање, издавање и уређивање специјализоване публикације „Медијатор” и уређивање интернет медија „Медијатор магазин”. “ – како се наводи у листи, али и колега Владимир Д. Јанковић, област књижевност и преводно стваралаштво – за превод књиге „Повести о Берену и Лyтијени“ Џ.Р.Р. Толкин

https://posrednik.org/nela-savic/

https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/

Разлог оснивања магазина, како сама Нела каже, најбоље се описује цитатом Мартина Лутера Кинга: „НА КРАЈУ, НАША ГЕНЕРАЦИЈА НЕЋЕ ТОЛИКО ДА ПЛАЧЕ ЗБОГ ЗЛОДЕЛА ГЛУПИХ И ЗЛИХ ЉУДИ, КОЛИКО ЗБОГ ЗАСТРАШУЈУЋЕГ ЋУТАЊА ПАМЕТНИХ И ДОБРИХ“.

И ЗАТО НЕКА ПАМЕТНИ И ДОБРИ ПРОГОВОРЕ ДА БИ ГЕНЕРАЦИЈАМА ЗА НАМА ОСТАВИЛИ БОЉИ СВЕТ!

Магазин Медијатор је настао у време пандемије КОВИД-19, из потребе да се шира јавност информише о медијацији и свим њеним предностима. „Увек је право време да се учини права ствар“ – Мартин Лутер Кинг. Мисија магазина је разбијање предрасуда и пружање веродостојних информација грађанству и стручној јавности о медијацији, а све с циљем стварања медијаторског друштва. Тежи се свету у ком се сви труде да буду медијатори, било где и било кад, свету у ком се сваки сукоб решава дијалогом или у процесу медијације. Идеја је повезати све медијаторе и организације од интереса, како би заједничким снагама учествовали у креирању новог, мирољубивијег и хуманијег друштва – друштва медијације. Магазин је место свих медијатора, добрих, хуманих људи, филантропа, миротвораца. Место где медијатори, стручна јавност и грађани, сви који су били корисници медијације, могу да деле и размењују знања и искуства, место где учимо једни од других, учимо се култури дијалога, разумевању толеранцији и једнаким правима за све, без обзира у ком делу планете се налазимо.

Поред Неле Савић, из области новинарства кандидовани су и Ненад Камиџорац – за неговање традиционалне музике и чување сећања на угледне београдске уметнике и друге ауторе песама
похрањених у Фонотеци Радио Београда. У „Музичкој плетеници”, Камиџорац суверено објашњава наше музичко наслеђе и, зналачки вођеним интервјуима и етномузиколошким анализама, баца ново светло на музичке легенде прошлог века и традицију Србије и региона; Бранислава Брана Милунов – за објављивање фељтона „Слушате сада Студио Б” у 52 наставка у дневном листу „Данас”. Фељтон обухвата период од оснивања радија Студио Б 1970. до почетка рада НТВ Студио Б 1990. године и Ана Стеља – за пројекат покретања електронског часописа за сатиру „Оксиморон”.

Одлуком Скупштине града Београда највише признање града Београда, од прошле године, носи име “Награда града Београда – деспот Стефан Лазаревић”. Будући добитници најважнијег признања нашег града осим Повеље добијаће и статуу деспота Стефана Лазаревића коју је израдио наш академски вајар Светомир Арсић Басара. Изглед статуе идентичан је изгледу споменика деспоту Стефану Лазаревићу који је откривен 19. априла 2021. у оквиру манифестације “Дани Београда”.

Од редакције Медијатор-а искрене честитке свим номинованим кандидатима за награду деспота Стефана Лазаревића.

Листу номинованих кандидата из свих области можете преузети овде: https://www.beograd.rs/images/file/5fd75cc77fdbfead0d3cac31ebc1440e_6274709841.pdf

И питах дете своје: Лана, јел знаш Балашевић Ђорђе ко је? Рече: “ Знам. Од чега је умро?“
Рекох јој да не знам, ал да сумњам. Можда је све неозбиљно схватио, можда је зато касно отишао и није се више вратио.
А вратиће се Ђоле, и онима који га не воле и који га воле, јер пловити се мора, преко брда и преко гора.
Ево, већ вечерас поново ћеш причати причу за генерације све.
А ја те нешто волела нисам…
А марим и не могу да се манем, и не могу да станем. Бујица из мене креће јер ово ће бити, у Новом Саду, твоје вече. Твоје последње вече…

А нисам те нешто волела баш, и нервирала се кад почнеш о народу да причаш, знаш?
Ал песме твоје, заденула сам за срце моје.
Те речи, стихови ти, живот у трену описан ми би.
Био си део, добар део, живота мог и онда кад бежах од размишљања твог. И сад побегла бих да могу, ал не знам куд, смета ми смрт твоја, смета и боли и чуду се чудим, болу у души, и ова суза и јецај ме гуши…
А нисам те волела знај, само, само тешко ми пада крај.
Тешко ми је што нисам имала прилику да ти то лично кажем, тешко ми је што си отишао… и као да знам: ниси ништа од овог озбиљно схватио, и већ си можда нове стихове писао, ал нагло би прекинута твоја мисао. Отишао си данас и ниси се вратио.

Толико тога си могао још да даш.
А нисам те нешто волела баш…
Како бих неправедна била, када бих ти квалитет оспорила. Размишљам о клинцима новим, да ли ће њихове животе обележити уметници као што ти беше? Да ли ће, као ми, бити те среће?
Волеле су те све генерације и све нације
А ја те нешто нисам волела знај,
само ми је жао што је крај.

А толико тога си могао новим клинцима да даш.
А ја те нисам волела баш.

Нела Савић

Оно што највише разумемо јесте да ово није само прогон Новака Ђоковића већ свега оног што Новак представља, а пре свега то је мир и слобода, толеранција, људска права, истина, правда, једнакост, борба против тлачења, против необразовања, против сиромаштва, борба против разлике и дискриминација… То је Новак Ђоковић и само сте га сад потврдили као симбол свега наведеног, овим вашим шовинистичким, неправедним, ограниченим, патетичним, нехуманим, неспортским поступком. И све то разумемо, али и разумемо страх од тога да ће Новак Ђоковић, симбол мира, слободе, правде, једнакости, истине, људскости, … подићи још један пехар, страх који је сувише велики да би се размишљало о нечем другом.  Боље да му угрозите сва права него да му дозволите да учествује и победи? Боље дa укаљате име своје и своје земље него да Новак победи опет. Разумемо и тај страх да Новак постане недостижан! Најбољи икада. Човек, чија сте права баш ви угрожавали док је био дете и који се изборио са свим злоделима која сте чинили. Он, ког сте и као дете ограничавали и сва права му угрожавали, комe сте одузели пре свега мир и слободу, се бори за помирење и толеранцију оних који су, као и он, то трпели и оних који су злодела чинили. Зар таквом, ретком, човеку дозволити да се попне на постоље још једном и поново уђе у историју непобедивих?

Зар тај симбол да подигне још један пехар? Зар баш он да буде најбољи свих времена, да постане недостижан? Разумемо страх од човечности у овом свету зла. Разумемо страх од најбољег. И зато вам опраштамо јер сте у систему ствари који представља све супротно, својом или туђом вољом, приморани или натерани. Опраштамо вам јер сте у систему злога: „Цео свет је у власти злога“ пише у Светом писму 1. Јованова 5:19 (за оне који још нису схватили ко влада овим светом). И кад се појави светиљка која светли као Новок, обасјава у тами, траже се сви начини да се угаси. Нисте ни свесни да овим вашим нехуманистичким, нецивилизованим, дискриминаторским и понижавајућим поступком сте учинили да светли још више. Он је сад још већи него што је био, а вашу земљу сте толико унизили и срозали. Све супротно сте постигли. Новакови поступци, та светлост, ако до сад није негде продрла, сад је обасјала целу земаљску куглу. Е, ово је нешто што ви не разумете! Ми смо све горе наведено разумели, ви ово последње нисте, а оно што ми не разумемо и што се питамо је:

где су сад те силне организације које се боре за људска права? Где су спортске организације и удружења? На крају где су те медицинске организације и струка која је дала изузеће (додуше нису знали да се ради о Новаку већ су изузеће дали само на основу медицинске документације за анонимну особу, јер да су знали да је реч о Новаку, папири се не би ни гледали и одлука би била у складу са политичком а не медицинском струком. С обзиром на то да су медицински папири прегледани анонимно, одлука је била непристрасна и објективна јер се није знало о коме се ради и донета у складу са медицинском струком: признаје се изузеће од вакцине и дозвољава учешће на турниру)? Зашто се нико не оглашава поводом политичког, нехуманог, неспортског прогона Новака Ђоковића? Где сте сви ви „борци за људска права“? Где сте иначе за важна људска питања, али где сте и сад? Селективна правда се врло често у последње време огледа управо код оних који се бусају у груди и декларишу као борци за људска права! Где сте сваки дан док хиљаде људи дневно умире од глади, тортуре, разних прогона по свету? Док се врше верски прогони у Русији, Еритреји и другим земљама, док страдају деца у подручјима захваћеним ратом, док се сва права деце, девојчица и жена у шеријатским земљама угрожавају…? Где сте? Где сте све ове године док милиони умиру од глади?

Где сте сад сви? Где сте сад док се врши дискиминаторска тортура над највећим спортистом икад? Сад ћутите, док се највећи играч свих времена дискриминише! Ћутите! Ћутите зато што би његовом одбраном све лажи пале у воду, ћутите зато што не смете да проговорите јер би то значило крај свакој нацистичкој пропаганди, која се спроводи последњих година. Ћутите јер сте можда и сами део система? Ћутите јер сте свесни да ако проговорите то не би била одбрана само Новака Ђоковића, тенисера, већ одбрана свега што Новак данас представља!? Да ли зато ћутите? Ово није дискриминација Новака Ђоковића само, већ дискриминација свега што он представља, па и оних који су у сличној или истој ситуацији као Новак по питању вакцине! Ово је застрашивање свих слободарских умова. Ово је порука која се шаље у свет свима који су у ситуацији као Новак и размишљају као он. Сва његова права су угрожена, као и права милиона људи у свету. Где сте? Никад више неправде, дискриминације, глади, сиромаштва, беде (материјалне и менталне) а никад мање слобода, толеранције, правде, мира… Сад је свет показао своје право лице. Лицемерје и селективна правда. 26 особа је добило идентичан документ који омогућава улазак у земљу и учешће на турниру и само Новак пролази тортуру и само његов папир не важи, док је осталима то без проблема омогућено. Јасно нам је да је ово светска воља шачице политичара, да Новак не добије шансу да постане недостижан! Разумемо сад и разлоге за ово нељудско понашање.

Разумемо и да је било грешака у апликацији за визу, али се грешке исправе, преда се друга молба итд. Све разумемо и жалимо вас, јер сте показали своју немоћ, своје право лице. Јасно нам је да су и медицина и спорт под ногама политике. Јасно нам је свима да је ово класичан прогон Новака и свих истомишљеника јер:

Новаче ако ти је за утеху, а знам да јесте: Подигао си пехар истине и слободе. Пехар за борбу и заштиту људских права и овај си пут победио, иако су хтели да те спрече у томе. Победио си! А овај пехар је најсјајнији до сад!

Нела Савић

Да није Медијатора, не знам да ли бих имала прилику да сазнам нешто више о остварењу “Теслин народ”, али и његовом аутору Жељку Мирковићу, редитељу, продуценту  и  професору филма и дигиталних медија у УСА. Жељко Мирковић је завршио  Академију Уметности у Београду и Мастер студије у медијима у Великој Британији на Bournemouth University, Media School. Тренутно завршава докторске студије на ФМК Београд. Власник је продукцијске куће Optimistic Film. За своје филмове освојио је 58  интернационалних награда. Последњи документарни филм “Други сусрет” био је званични кандидат за Оскара за дугометражни документарни филм 2014. Аутор документарних филмова “Теслин Народ”, “Обећање”, ”Светислав Пешић, Више од тренера”, ”Други Сусрет”, ”Лајко Феликс – У потрази за собом”, ”Дуго путовање кроз историју, хисторију и повијест”, ”Оженићу цело село”, ”21. Секунд”, ”Мухарем, Музика очи живота”…

 Жељко Мирковић

Како је дошло до остварења филма „Теслин народ“ за магазин Медијатор говорио је аутор Жељко Мирковић, редитељ и продуцент овог остварења. На самом почетку питала сам Жељка како изгледа бити странац у Америци:

Како изгледа бити странац у Америци?

Америка је земља која је изграђена на индивидуалним вредностима. Где се рад и знање јако поштује. Када добијете шансу да то покажете или кад вам неко на основу вашег претходног рада ту шансу пружи, онда се ствари покрећу даље.

Једна врата, отварају друга… САД су земља која је изграђена од свих народа света и не постоји отпор према онима који знају и који хоће да раде, ма одакле долазили.

С друге стране, то значи и да је конкуренција глобална. Квалитетни људи долазе са свих континената, из  свих држава света. Ја сам захвалан што је мој рад препознат и што ми дата могућност да то покажем као професор филма и дигиталних медија у земљи где је филм један од темеља “меке моћи” (Soft Power). У земљи која извози свој филм свуда по свету, ја сам био нашао простора да дам своје допринос у преносу знања онима који желе да чују и науче. Не бих то искуство поредио са Србијом јер се у САД размишља глобално. О месту на глобалној мапи. Из тог угла је онда све могуће.

“Сви моји пројекти су окренути човеку, и ја лично верујем у те основне људске вредности као што су љубав, нада и породица, и човечанство које побеђује, ипак, на крају…”

Жељко Мирковић

Идеја за  „Optimistic Film“?

Када је Optimistic Film настао, већ је породица била, двоје деце су били чланови породице са нама, и цео поглед на стварност и окружење сам желео да буде из једног позитивног угла, да сагледава живот из једног позитивнијег угла.

Иначе, сви моји пројекти су окренути човеку, и ја лично верујем у те основне људске вредости као што су љубав, нада и породица, и човечанство које побеђује ипак на крају, тако да се тај неки позитиван угао одразио [на име продуцентске куће]. Optimistic Film није име само за себе, негó је то и поглед на свет, и теме којима се бави Optimistic Film—иако имају озбиљну позадину—увек негде доносе једну наду на крају, каква год она била. Ми увек покушавамо да нађемо, увек, тај један хуманистички угао у сваком од пројеката.

Како бисте описали Ваш стил?

Волим да кажем да моји филмови представљају једну врсту docu-fairytale, тј. неку врсту документарне бајке, и питање је да ли су то бајке, или су то у питању неке друге фреквенције у које нас филм односи и показује да је све могуће уколико довољно верујемо и имамо снагу воље, и да онда можемо заиста померати планине, можемо постићи све оно што желимо, уколико смо спремни за то. Мислим да та унутрашња енергија коју свако од нас носи, ту фреквенцију коју шаље, она креира заправо и његову будућност, а ја покушавам да нађем увек неки кључ који би кореспондирао са сваком од тих прича на том неком нивоу, и зато мислим да су ти креативни документарни филмови заправо врста неке модерне бајке које се догађају свима нама, а оно што њих чини бајковитим јесте што стварност у којој живимо све мање верује да су позитивне ствари могуће, а све више је окренута ка негативним вестима. Ја управо желим да кажем да позитивне вести и лепе људске приче могу да се продају боље него негативне.  

Кад смо код позитивних ствари, да ли свет уважава позитивне ствари и достигнућа великих Срба више него ми овде?

Рекао бих пре да се ми не трудимо да градимо моделе и идоле према онима који су задужили човечанство и народ. Такође, недостаје вера у будућност и наде да је могуће достићи високе циљеве. Постало је популарно изаћи са негативним причама. Чини се да је то најлакши начин у међусобној комуникацији. Изазова има, није лако, али то не сме да буде изговор за одустајање. Највеће богатство једног народа су знање и људи.

Споменули сте Soft Power. Да ли Ваши филмови представљају “меку моћ» и шта она представља?

САД и многе друге државе у свету су одавно схватиле да поред улагања у Hard Power (чврсту моћ) као што је војска, оне морају да улажу у  Soft Power тј. „меку моћ“.  Soft Power је начин да преко своје културе, науке и других достигнућа свог друштва своју земљу представите другима на начин који ви желите и да те друге земље на то реагују позитивно. Онако како вама одговара. Србија има толико тога да понуди у многим областима кроз своје људе. Наша улагања управо треба да иду у том правцу. Не треба се бавити непрестано причама и одговарати на то шта други  мисле и причају о нама. Онда улажете у једну матрицу из које више нема позитивног исхода.

Ми као народ треба да излазимо са својом причом о нама кроз наше људе. Погледајте, сви данас знају за Теслу, Ђоковића, зграда на Kolumbija University  у Њујорку носи име по Михајлу Пупину, на обелиск у Вашингтону име провог Србина Ђорђа Шагића – George Fishera, уписано је на посебном месту у знак захвалности …, таквих примера је много. Младен Секуловић или Karl Malden је Оскаровац који је био и председник Америчке филмске академије, Питер Богданович је икона Холивуда и још увек ради у својим 80-тим годинама. Већ сам поменуо неке од наших научника који данас раде на највећим светским пројектима у својим обаластима и заузимају водећа места. Када у Америци поменете легендарног кошаркаша Pita Pistola (Петар Маравић) многи ће одмах са радошћу одреаговати на њега. И тако даље. И тако даље… Дакле, простора за нашу причу о нама има колико год желите. Важно је пронаћи прави угао и пренети позитивну енергију о људима и преко њих о народу.

Да се вратимо филму и попричамо о симболици у називу филма, зашто “Теслин народ”?

Зашто Теслин народ? Теслин народ је симбол који се препознаје као могућност повезивања ради остваривања позитивних циљева. Теслин народ  је симбол који не тражи географско објашњење.  Теслин народ се глобално препознаје као бренд који обавезује да се једино залагањем и резултатима постижу позитивне вредности. Данас, имамо прилике да изаберемо да Никола Тесла буде симбол за поновно успостављање комуникација, јер је Тесла име које сви признају.

Ко су људи из филма „Теслин народ“?

Серијал и филм Теслин народ представља несвакидашње путовање кроз прошлост и садашњост једног народа, од искрцавања првог Србина на америчко тло пре више од 200 година до данашњих дана. У филму се појављује преко 70 истакнутих Срба који су својим радом и достигнућима обележили Сједињене Америчке Државе. Кроз приче истакнутих Срба поред Николе Тесле и Михајла Пупина, упознаћете и троструког добитника Пулицерове награде Валта Богданића, Гордану Вуњак Новаковић, једину жену члана Њујоршке Академије наука, професора биомедицинског инжењерства и медицинских наука на чувеној Колумбији у Њујорку.

Гордана Вуњак Новаковић (на слици) је у две америчке академије наука за инжењерство и медицину, као прва Српкиња и прва жена на Колумбији која је добила ова признања. Гордана Вуњак Новаковић је члан Српске академије науке и уметности.

У филму се може чути прича о првом Србину у Америци Џорџу Фишеру (Ђорђу Шагићу) кога су спасили рибари по којима је назван, а чије име се налази у Ливингстоновој књизи „100 знаменитих Американаца“, али и занимљивости попут оне да је чувена Dži Aj Džo играчка направљена по узору на једног српског хероја – Михајла Пејића.

Сви ови људи оставили су трага градећи не само Сједињене Америчке Државе где су делом живели и радили, већ су своја имена уградили у историју Србије. Прича о њима није само прича о њиховом успеху, то је и прича о целом нашем народу и његовим потенцијалима која надраста локалне или националне оквире.

Поред њих Теслин Народ представља и професора Владимира Буловића са М.И.Т. који је у овом тренутку један од водећих научника из области нанотехнологије у свету. Професор, Владан Вулетић са М.И.Т. је водећи у свету у области квантне механике. Он је такође са радошћу пристао да учествује у пројекту јер као и остали, схвата његов потенцијал и значај за цео наш народ ма где се он налазио.

  Слика: Владимир Буловић

Српске инжењере творце Аполо програма, легендарне Оскаровце Карла Малдена, Стива Тешића, Питера Богдановића и многе друге чије је име уткано у историју. Сви знају за чувену изјаву Нила Амстронга: „Ово је мали корак за човјека, а велики за човјечанство“, коју је изјавио када се 20. јула 1969. године из свемирског брода „Аполо 11“ спустио на мјесечево „Море тишине“.

Међутим, мало је познато да је у конструкцији и дизајну „Апола 11“ и ракете „Сатурн 5“ учествовала и седморица стручњака српског порекла, међу којима је Дејвид Вујић. Вујић је рођен у Пенсилванији 1935. године. Дипломирао је у Мидленду техничке науке, магистрирао је у Вашингтону, где се запослио у НАСА. Био је представник авионске компаније „Панам“ и власник констуркторске фирме „Дсаунд“. Давид Вујић, инжењер одговоран за повезивање програма у оквиру Роквел, НАСА и осталих компанија у изради објеката у оквиру мисије Аполо и некадашњи портпарол НАСА. Поред Дејвида Вујића у Аполо прогаму и слању првог човека на месец учествовали су: Милојко Вучелић, главни менаџер програма за слетање астронаута на месечеву површину. Његов непосредни задатак је био контрола и анализа месечеве површине и осмишљавање начина слетања објеката на њу. Милојко Мајк Вучелић је био пројект-менаџер, а од 1966. до 1978. године и један од директора читавог програма „Аполо.“ Предсједник Линдон Џонсон га је зато и одликовао „Медаљом слободе“. Данило Бојић, главни инжењер и специјалиста за системе кретања и контролу реакционих система у Аполо програму. Павле Дујић, инжењер електротехнике, задужен за систем дистрибуције електричне енергије на Аполо свемирским бродовима током лета на Месец. Милисав Шурбатовић,  поручник Југословенске војске. Био је инжењер задужен за приземљење и одвајање свемирских објеката на површини Месеца. Петер Галовић, инжењер задужен за осмишљавање и обезбеђивање катапултног система у свемирским бродовима мисије Аполо. Славољуб Вујић, инжењер задужен за истраживање престанка рада електронских уређаја на објектима који су слати у свемир у оквиру мисија Аполо и Сатурн.

Теслин народ доноси причу и о Волтеру Богданићу, новинару Њујорк тајмса, троструком добитнику Пулицерове награде. Волт потиче из старе српске колоније у Чикагу. Студирао је новинарство и политику на Универзитету Висконсин, а професионално се новинарством почео бавити 1973. године. Таквих примера је јако пуно и успешних Срба има на најистакнутијим местима у америчком друштву, у науци, уметности, спорту, политици, бизнису, војсци…

 Слика: Хелен Делић Бентлеј

Реакције главних актера филма?

Треба рећи да је пројекат настајао 4 године и да је снимано у многим градовима САД, почев од Њујорка, преко Вшингтона, Филаделфије, Бостона, Питсбурга, Кливленда, Чикага, Сан Франциска, Лос Анђелеса… Већ током самог рада људи су схватили који је значај овог пројекта и да он има заправо свенационални потенцијал. Након премијере у Београду прича о филму се брзо проширила. Људи су јако, јако задовољни и захвални за оно што су видели. То је очигледно нешто што је било потребно да се уради. Сада се јављају наши људи из Аустралије, Канаде, УК и позивају да се прича никако не завршава већ да се настави и да траје глобално. Постоје планови за тако нешто и видећемо шта можемо да урадимо у будућности.

Слика: Мими Бизић

Занимљиво је да филм уврштен у бројне библиотеке широм света?

Добрих људи и позитивних прича ће увек бити и увек је било. Важно је да покушамо да трагамо за фреквенцијом која отвара ум и која нас повезује са другима који то исто раде. Све је већ ту само је потребно да се повежемо на праву вибрацију и онда це све бити знатно лакше.

Овај документарни серијал  и филм рађен је у продукцији Оптимистиц филма и РТС-а, на иницијативу Тесла Сциенце Фоундатион из Филаделфије, а филм су подржали Министарство културе и информисања Републике Србије, Амбасада САД у Београду и Савет за креативне индустрије председнице Владе Ане Брнабић.

Теслин Народ се квалификовао за Номинацију за Оскара за дугометражни документарни филм 2020. До сада је филм уврштен у бојне познате библиотеке света као оставштина за садашње и будуће генерације. Међу њима су: Library of the Academy of Motion Picture Arts & Sciences, Library of Congress Washington, D.C., Harvard University Library, Hilandar Research Library, Columbia University Library, Yale University Library, Ohio State University, New York University Library (Elmer Holmes Bobst Library), New York Public Library, Boston Public Library, Hillman Library at the University of Pittsburgh, Duquesne University Library, University of Pennsylvania Libraries (Van Pelt-Dietrich Library Center), Alexandrian Library Egypt, Oxford Library, The National Library of Russia in St. Petersburg, The National Library of France, Paris.

Жељко, хвала Вам на разговору. Остаје нам да следимо управо неке постулате које је  Тесла изрекао. Са једним од њих ћу закључити чланак само пре тога информација где и како се може погледати филм?

Преко  платформе оptimisticfilm.com  можете погледати филм за само 1 долар на дан, а остала остварења за само 10 долара за 30 дана. 

Редитељ и продуцент филма је Жељко Мирковић. У улози Николе Тесле је Џек Димић; Идеја: Никола Лончар, Жељко Мирковић; Сценарио: Марко Лопушина, Милош Растовић, Жељко Мирковић; Композитор: Дејан Илијић; Директори фотографије: Милан Марић, Огњен Миловић Монтажер: Павле Никић Менаџер пројекта: Звездана Стојановић Скот Извршни продуценти: Никола Лончар, Ђорђе Јовичић, Борислав Јовичин

Слика: Џек Димић као Никола Тесла у филму “Теслин народ”, Њујорк

Нисам стручна да будем критичар, али као гледалац могу рећи да ми се филм веома допао. И чини ми се да наставак следи… Овај чланак завршавам као што сам и почела, Теслиним речима и поруком за сваког од нас:

“Појединац је пролазан, расе и народи ће доћи и проћи, али човек остаје. У томе лежи дубока разлика између појединца и целине.”  

Зато буди човек да би трајао!

Нела Савић

НЕПРАВДА

Зовем се неправда. Добро ме знаш.
Мимогред мене прођеш жмурећи,
Кад схватиш,
да твоју кожу нећу опећи.

Лицемерно ме мрзиш.
Осим, када покуцам на врата некоме
Ко ти и није баш симпатичан.
Тад’ се веселиш.

Несвесно гајиш у себи сене.
А оне знају:
Ако ниси против мене
Онда си за мене.

И нисам сама!
Са мном су пакост, беда и лаж;
Издаја, крађа,
Превара, свађа,
Насиље, пропаст… Има нас, баш!

И не знам што се отимаш
и буниш,
Када у свом походу умарширамо и у твој дом.

Када смо ходили комшији твом
Био си незаинтересован.
Гледао си „своја“ посла.

Хајде бар једном
Буди човек,
Па, када слетимо и у твоје гнездо,
Ћути! Трпи!
Не тражи спас!

Ако ниси против нас,
Онда си за нас!

Срђан Ристић

НИСАМ ИМАЛА КАД

Знам шта је! Нисам одболовала.
Нисам могла, нисам имала кад, нисам смела болу да се препустим тад.
Знам сад шта је. Нисам одболовала, јер сам морала да идем даље.
Није ни много година прошло, тек која а преживела сам не један већ сто и један пад.

Не, нисам имала кад.
А сад се питам шта ми је?! Стигне ме с времена на време, та закопана и скривена бол, то тешко моје бреме. Ни отплакала нисам, ни одболовала, а сад се питам шта ми је.
Не, нисам имала кад.

Сетим се ненамерно и заболи, ах, заболи као да је сад, а ја нисам одболовала јер нисам имала кад!

И ухватим себе како ми сузе крену саме, а питам се што?! А оне крећу из прошлости, из дубоке таме од бола саткане, потиснуте, скривене, мени знане. Издаје и преваре тешко свариве, нисам одболовала, јер нисам имала кад. А боли, боли као да је сад!!!

И сетим се и буде ми мене жао, ал‚ и даље немам кад. Само из мене излети, понекад, тону тешка, сета, као на пример сад, али да болујем и препустим се болу и даље немам кад.

Нела Савић

(Чарлс Буковски)

       ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ је тема о којој се често говори, а слободно се може рећи да у нашем друштву још увек представља “табу тему”.

Колико смо пута заиста и сами затворили очи пред сценама вршњачког насиља? Колико пута смо чули како се деца охрабрују да узврате ”ударац” или пак да ”паметнији попушта”? Колико пута нам се као родитељима, али и професионалцима, догодило да нам се деца пожале на насиље?… А ми уместо помоћи – понудимо ћутање. Да ли смо се и кад запитали колико деце је након насиља подигло руку на себе? Сетимо се само малог Алексе! Да ли смо ту, али и многе друге такве трагедије могли да спречимо? Да ли смо се некад запитали зашто је неко дете насилно, зашто је потегло нож или можда претукло друга или другарицу? Откуд толико агресије у деци? Чиме смо ми, као родитељи и професионалци, допринели да нам деца одрастају окружена агресијом, примитивизмом, незнањем, поремећеним системом вредности? Шта нам то свакодневно сервирају медији?  Да ли и ми са децом бесомучно гледамо ријалити програме и серије уместо да ослушкујемо шта деца од нас траже  и шта нам поручују? Колико пута нам се дете обратило са питањем, које, заузети собом и својим потребама, нисмо чули? Као специјалног педагога у Центру за социјални рад у Крушевцу, а пре свега као медијатора са дугогодишњим искуством у бављењу проблемима малолетничког преступништва, све ово ме је навело да кроз један сценски прихватљив начин покушам да скренем пажњу на ову тему. Можда не бих успела у својој намери да нисам наишла на сјајан тим младих глумаца. Полазници школе глуме из Крушевца, заједно са својим професором и сјајним глумцем Дејаном Тончићем, преточили су моју идеју у невероватну представу која, једноставно, до сада никог није оставила равнодушним.

Представа “Деца су наше огледало “ настала је  2018. године. Први пут је изведена за потребе едукације у оквиру трибине “Могућност примене медијације са симулацијом медијације“ у Крушевцу. Рађена је по истинитом догађају, модификованом за потребе публике, који се збио у Крушевцу, са циљем да скрене пажњу на проблем вршњачког насиља, али и на медијацију као добар начин да се сукоби међу младима разреше мирним путем и пре него што доведу до трагичних последица. Намењена је ученицима, родитељима, професорима, социјалним радницима, представницима полиције, тужилаштву, медијаторима, свима који се баве децом, породичним односима као и борбом против свих облика насиља и дискриминације...

Прво извођење представе изазвало је позитиван шок свих присутних. Када су и сат времена након представе присутни и даље разговарали са глумцима и учесницима, нама, реализаторима постало је јасно да смо урадили нешто посебно. То нам је и био подстрек да наставимо даље.

Друго извођење представе прерасло је у јавни час. Сада је представа употпуњена ученичким имитацијама наставника и музиком. Тим допунама створена је слика времена у којем нам деца одрастају и живе. Уследила су нова извођења представе и позиви за гостовања у градовима широм Србије.

Представа “Деца су наше огледало“  приказује упечатљиву деконструкцију нашег духовног суноврата и поремећених породичних односа који доводе до вршњачког насиља. Порука представе је јасна, оштра и поражавајућа: „Деца раде оно што од вас виде!“

Кроз серију сценских прича представа на упечатљив, понекад духовит, али превасходно искрен и бруталан начин, разоткрива природу и корене вршњачког насиља. На сцени се оголи свет наших породичних односа: свет сурових и бесмислених свађа, испразног живота, породичног насиља, моралног суноврата, разметања,бахатости, поремећеног система вредности  и недостатка љубави и толеранције. Увучена у такваи скуства, деца их пресликавају  у односима са вршњацима, па тако  и стижемо до ситуације  у којој девојчица, после дуготрајног злостављања од стране вршњакиња, одлучује да неподношљиву ситуацију разреши – ножем.  

Представа се завршава симулацијом процеса медијације који открива фрустрације, несхваћеност и очај младих, али и забрињавајући степен непознавања сопствене деце од стране родитеља.

Сама представа је својеврсна промоција медијације као начина решавања сукоба. Сем јасно видљивих техника медијације нарочито је упечатљив део разрешења сукоба, дисбаланса моћи и превенција наставка започетог сукоба. Наиме, кроз процес медијације видимо три девојчице које су систематски дуго вршиле насиље над једном девојчицом, која је на крају покушала да сукоб разреши тако што је потегла нож. Сам процес медијације изгледао је немогуће јер имамо са једне стране три девојчице са родитељима (обзиром на то да се ради о малолетним лицима), а са друге стране једну девојчицу којој су подршка мајка и другарица. Одлично вођеним поступком медијације долазимо до тога да жртве препознају сопствено насиље, а да је насилник у поступку у ствари све време “жртва“ вршњачког насиља. Самом медијацијом спречена је и ескалација сукоба јер су деца револтирана ситуацијом спремала освету. До ових сазнања не би смо дошли и кроз судски поступак. Суд третира само жртву и насилника и не ради на разрешењу сукоба. Зато је медијација ефикасан начин разрешења сукоба, нарочито у вршњачком насиљу.

И ако делује као дечија ствар, вршњачко насиље је озбиљна тема која би требало да се тиче свих нас.

Млади крушевачки глумци: Марко Стошић (Гимназија у Крушевцу), Војин Ћирић (Гимназија у Крушевцу), Томислав Алексић (Виша саобраћајна школа), Милена Михајловић (Музичка школа), Мила Тончић (Гимназија у Марибору),Јована Раденковић (Економско-трговинскашкола), Милица Бићанин (Гимназија Крушевац),  Катарина Марковић (Гимназија Крушевац), Кристина Николић (Економско-трговинска школа Крушевац), Мила Раденковић (Гимназија Крушевац),Маша Мишић (Гимназија Крушевац), Нађа Вучковић (Медицинска школа Крушевац), Ана Тодоровић ( Гимназија Крушевац) и Ивана Васиљковић (Економска-трговинска школа Крушевац) са ауторима представе Јелицом Милосављевић, медијатором и глумцем Дејаном Тончићем поручују:

“Нисмо ми тако лоши. Ми смо само ваше огледало. Пре него што нас осудите, упамтите то!”

Јелица Милосављевић, медијатор – Крушевац и Нела Савић, новинар-уредник, Београд