Ускоро на снази нови Правилник о начину вођења евиденције о пруженој бесплатној правној помоћи и подршци („Службени гласник РС“, број 22 од 17. марта 2025.)

Овим правилником уређује се начин вођења евиденције о пруженој бесплатној правној помоћи, односно бесплатној правној подршци (БПП) и начин вођења евиденције коју води орган управе јединице локалне самоуправе који одлучује о захтевима за одобравање бесплатне правне помоћи и бесплатне правне подршке.

Евиденције ће се водити у елeктрoнској форми на прописаним обрасцима који су саставни део Правилника.

Посебни су обрасци за све пружаоце БПП. Тако пружаоци из реда адвоката и јединицe локалне самоуправе евиденцију ће водити на обрасцима бр. 1 (Евиденција о пруженој бесплатној правној помоћи за пружаоце из реда адвоката и јединицe локалнe самоуправe/градских општина) и бр. 2 (Евиденција о пруженој бесплатној правној подршци за пружаоце из реда адвоката и јединицe локалне самоуправе/градских општина).

Пружаоци из реда удружења воде евиденцију на обрасцима бр. 3 (Евиденција о пруженој бесплатној правној помоћи – удружења) и бр. 4 (Евиденција о пруженој бесплатној правној подршци – удружења).

Пружаоци из реда јавних бележника воде евиденцију на обрасцу бр. 5 (Евиденција пружалаца бесплатне правне подршке – јавни бележници).

Пружаоци из реда посредника воде евиденцију на обрасцу бр. 6 (Евиденција пружалаца бесплатне правне подршке – посредници).

Пружаоци из реда правних факултета воде евиденцију на обрасцу бр. 7 (Евиденција о пруженој бесплатној правној подршци – правни факултети). (члан 3 Правилника)

Органи управе јединицe локалне самоуправе ће водити евиденцију о захтевима за одобравање бесплатне правне помоћи, односно бесплатне правне подршке, о решењима која су донета о захтевима и решењима о укидању решења о одобравању бесплатне правне помоћи, односно бесплатне правне подршке, на обрасцу бр. 8 (Евиденција органа управе јединице локалне самоуправе/градских општина о захтевима за одобравање бесплатне правне помоћи/подршке и о решењима донетим по захтевима). Обрасце можете пронаћи у наставку:

Образац број 1

Образац број 2

Образац број 3

Образац број 4

Образац број 5

Образац број 6

Образац број 7

Образац број 8

Veliko zadovoljstvo nam predstavlja učešće na ovom projektu koji je bio više nego uspešan (više o projektu na www.volonterikacarevo.com). Posebno što smo deo, zapravo najvećim delom bili zaduženi za objavljivanje izdavanje prvog i jedinog Priručnika za pružanje besplatne pravne podrške. O besplatnoj pravnoj pomoći se i govorilo i pisalo, ali o besplatnoj pravnoj podršci malo ko šta i zna, te se nadamo da će ovaj priručnik svima biti na korist. Zahvaljujemo se svima, posebno GU Pančevo koja je prepoznala značaj i neophodnost ovog projekta. Priručnik, besplatno, možete preuzeti na linku ispod slike naslovne strane. Očekujemo vaše povratne reakcije.

Mišljenja i stavovi u ovom dokumentu ne odražavaju nužno stavove i politike GU Pančevo.

Na samoj info sesiji, Nela Savić, koordinatorka projekta istakla je značaj prepoznavanja ovog projekta, ne samo zbog socijalne inkluzije, već i mogućnosti osnaživanja organizacije i svih u procesu pružanja besplatne pravne podrške, naglasivši da zahvaljujući podršci grada Pančeva, “Volonteri Kačarevo” su, nakon 4 godine rada, improvizacije i korišćenja sopstvenih resursa, obezbedili tehničku opremu u vidu kompjutera, projektora, platna za projektor,…, koja je stigla neposredno pred konferenciju, koja će im pomoći u budućim akcijama, ali će obezbediti i bolju vidljivost i transparentnost rada organizacije podizanjem sajta.

Što se tiče drugih aktivnosti,  od izuzetnog značaja, su podizanje kompetencija zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, pravnika, medijatora i drugih u postupku pružanja BPP kroz specijalizovane obuke za zaposlene u sistemu socijalne zaštite i pružaoce besplatne pravne podrške, koje su prijavljene Komori za socijalnu zaštitu i Ministarstvu pravde, te će polaznici dobiti bodove/sate stručnog usavršavanja u skladu sa pravilnicima, neophodnih za produženje licenci. Obuke će se sprovoditi onlajn, a na završnoj konferenciji, planiranoj u decembru, uživo, biće dodeljeni sertifikati zaposlenima u sistemu socijalne zaštite i medijatorima. Još jedna od značajnih aktivnosti u okviru projekta jeste izdavanje online priručnika za pružanje besplatne pravne podrške (BPP), koji će kako pružaocima, tako  i korisnicima BPP da predstavlja praktičnu pomoć prilikom prijema i/ili podnošenje zahteva za besplatnu pravnu podršku, te svim narednim koracima koji vode do ostvarenja prava vulnerabilnih grupa.

Projekat za cilj, pored osnaživanja organizacije, podizanja kompetencija u sistemu socijalne zaštite i pružalaca besplatne pravne podrške, ima i podizanje svesti o medijaciji kao vansudskom, mirnom rešavanju sporova i konflikata. Medijacija se može primeniti, ne samo kod utuživanja srodnika, kada govorimo o primeni medijacije u sistemu socijalne zaštite, već u porodičnim sukobima, vršnjačkim sukobima, razvodu braka, starateljstvom nad decom, brige o starima i sl.

Jelica Milosavljević, predsednica UG „Medijatori Kruševca“, licencirani medijator ispričala je pozitivna iskustva primene besplatne pravne podrške u gradu Kruševcu, napominjući da je početak bio veoma težak, jer niko nije prepoznavao mogućnost primene medijacije, umesto odlaska na sud, niti svoju ulogu u tome, iako je sve predviđeno zakonom. Veliki otpor je bio iz neznanja, ali uz istrajnost i volju da se pomogne vulnerabilnim grupama, i uz saradnju i nadzor Ministarstva pravde, kako kaže, uspela je da „izgura priču“. Danas, ponosno ističe, preko 100 predmeta rešenih u postupku medijacije, ali najveću satisfakciju joj predstavlja kada su korisnici, koji su odustali od zahteva zbog njima neprihvatljive procedure, ipak uspeli da ostvare svoja prava zahvaljujući primeni zakonskih mogućnosti, odnosno uz pomoć vansudskog rešavanja sporova – medijaciji.

„Sad kada smo prošli sve „dečije bolesti“, i kad znamo šta su problemi na koje nailazite, možemo da vam pomognemo, da vas uputimo i naučimo kompletan postupak u pružanju besplatne pravne podrške i ulozi svakog od vas u tom procesu. Nesebično vam se stavljamo na raspolaganje za svaku pomoć“ – naglasila je Jelica Milosavljević.

Neki od prisutnih izneli su svoja iskustva te istakli probleme sa kojima se susreću u svojoj zajednici, naglasivši da zbog nedovoljnog poznavanja zakona, različitog tumačenja, prebacivanja „loptice u tuđe dvorište“, ljudi kojima je pomoć neophodna ostaju bez iste.

Organizatori događaja su naglasili da je od suštinske važnosti da se istraje u pokušajima i da iako Zakon o BPP postoji 5 godina, kao jedan od glavnih problema, mada su u zakonskoj obavezi da to urade, jeste što opštine nisu u svom budžetu predvidele sredstva za ove usluge u lokalnoj zajednici, te da zbog toga mogu snositi prekršajnu odgovornost. Nakon toga su prisutni izneli podatke da u nekim opštinama ne postoji Kancelarija za pružanje besplatne pravne pomoći i podrške, odnosno da entitet Besplatne pravne pomoći nije uspostavljen.

Savićeva je pohvalila grad Pančevo, koji je prepoznao značaj projekta i zahvalila se na saradnji MZ Kačarevo, koja je pokazala visok stepen socijalne kohezije, te otvorenost saradnje sa civilnim sektorom i istakla da Pančevo ima Kancelariju za pružanje BPP, kao i budžetom opredeljena sredstva za to.Takođe je naglasila  da joj je drago što su među prisutnima pojedinci iz Kancelarije za pružanje besplatne pravne pomoći iz drugih gradova i opština, ali nije krila razočarenje što se iz Kancelarije za pružanje besplatne pravne pomoći iz Pančeva niko nije pojavio, te izrazila nadu da će se pridružiti na predstojećim događajima.

“Socijalna kohezija je ključna za uspešnu primenu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći i podršci. Ako svako od nas prepozna svoju ulogu u procesu pružanja besplatne pravne podrške nećemo imati situaciju da oni  kojima je pomoć neophodna ostaju bez iste. Dakle, zaposleni u sistemu socijalne zaštite, Kancelariji za pružanje besplatne pravne pomoći i podrške, su prvi koji su u kontaktu sa vulnerabilnim grupama, i ako oni ne prepoznaju i upute stranku kako može ostvariti svoja prava, primena besplatne pravne podrške praktično izostaje, nažalost, na štetu korisnika koji na to imaju pravo i kojima je pomoć neophodna… Zato samo zajedno, uključivanjem svih socijalnih entita možemo pomoći da vulnerabilne grupe lakše ostvaruju svoja prava” – zaključak je sa današnje info sesije održane  U Kačarevu, pred više od 50 ljudi koji su Info sesiju pratili uživo ili online, iz svih krajeva zemlje i različitih sektora. Među prisutnima su bili zaposleni u sistemima socijalne zaštite, advokati, medijatori, pravnici, pedagozi, vaspitači, doktori, inspektori, zaposleni u JLS, predstavnici civilnih organizacija i drugi.

Organizatori su pozvali prisutne da proprate i naredne aktivnosti. Obuka za zaposlene u sistemu socijalne zaštite planirana je za 19. novembar, a za medijatore, pravnike, advokate, pružaoce besplatne pravne pomoći i podrške za 28.11. Obuke  će biti onlajn formata, preko zoom platforme.

Završna konferencija i  dodela sertifikata će se održati 12.12.2024. uživo.

Volonteri Kačarevo pozivaju sve, da se priključe svim aktivnostima, te usvoje nova znanja i veštine, i pruže verodostojne informacije onima kojima su najpotrebnije: građanstvu, posebno vulnerabilnim (ranjivim) grupama zajednice, kako bi im olakšali pristup pravdi i ostvarivanju njihovih prava.

Link za prijavu na predstojeće događaje:

https://forms.gle/1DESz36yyFRixynaA

Недавно сам, потпуно неочекивано, ушао у вербални, тачније – кореспондентски окршај изазван још једним случајем да се у медијима пише или говори о преведеном књижевном делу, да се уредно помене издавачка кућа која је то дело објавила, да се помене, штавише, и ко је рођена сестра или свастика или братанац аутора, а да преводилац не буде поменут, као да се књига превела сама, као да ју је рачунар пребацио с једног језика на други.

Био је то, авај, пети или шести мање-више сличан дијалог вођен у свега месец дана. Таквих примера, дакле, опет има много. Претходних година ситуација се на том плану била донекле поправила; јесте, побољшао се био однос медија према књижевним преводиоцима. И управо стога не бисмо смели да дозволимо да се наша позиција и достојанство поново урушавају и угрожавају.

Чувена клетва „дабогда имао па немао“ добра је за цитирање и кафанску разраду, али није добра за онога ко се борио за оно што је његово, за оно што му припада, а што му је одузето на силу. Силу која не моли никога, а нарочито не оно божанство које бисмо могли назвати општом културом, кућним васпитањем и сличним називима који указују на то да је реч, ипак, о ентитету који би свако, без обзира на то да ли је свестан да је религиозан или се још изјашњава као атеиста, требало да поштује.

.

Велика је књижевнопреводилачка срећа – а ту и не би уопште требало говорити о срећи, нарочито о срећи као некаквој талији, неком трефу, у стилу: ето, супер, имали смо среће – но ипак, велика је наша срећа што у овдашњој медијској сфери има много увиђавних, информисаних и високопрофесионалних новинара који апсолутно схватају место и значај књижевних преводилаца како у самој издавачкој продукцији, тако и у култури овог, па и сваког другог народа. Такви новинари су, хвала Богу, у великој већини, али њихова освешћеност и професионалност бивају прве на удару незнања (или немара, зле воље?) оних њихових колега који чине, с једне стране, занемарљиву, а с друге, опет, незанемарљиву мањину.

Догоди се, ето, да угледни књижевни критичар, носилац звучних академских звања (магистар, доктор, шта ли све не) и, усто, новинар и уредник у важној ТВ кући, направи прилог од девет минута посвећен свеже објављеном преводу нове књиге познатог, рецимо, француског или енглеског писца. Прилог траје девет минута, реномирани критичар-магистар-доктор-примаријус књижевности нашироко препричава дело, камерману каже да слика корице па се бар види ко је издавач, али се за све то време не сети да помене ко је књигу превео.

Или се, на пример, деси да ништа мање угледан новинар који о књигама пише за новине, магистар, такође, ако не и доктор књижевних наука, публикује иначе одличан есеј-приказ о такође фришко обнародованом преводу неког страног аутора – али на тих својих четири-пет куцаних страна, случајно ваљда, заборави да назначи ко је ту књигу превео. Издавач поменут, преводилац не постоји.

Поштовање ауторских права и свест о њиховом значају почивају у самом темељу културе, цивилизације, па и уметности као такве; да нема ауторских права, да се не зна ко је шта урадио, не бисмо ни познавали, а ни били у могућности да негујемо и чувамо уметничке вредности. Мрзим синтагму „систем вредности“, не бих је никад употребио, али израз „уметничка вредност“ није толико раубован, јер уметност, ипак, није систем. Речју, да нема ауторских права, не би се знало шта је шта и ко је ко.

Ради истините слике и чистог рачуна, рећи ћу да овај текст не пишем само као књижевник и књижевни преводилац, већ и као потпредседник Удружења књижевних преводилаца Србије. Ми, као удружење, имамо, или смо имали, или се договорили да имамо јасну стратегију око питања ниподаштавања књижевних преводилаца у медијима. А све утемељено на документима које је усвојио CEATL, институција која представља асоцијацију националних удружења књижевних преводилаца Европе. Имамо, дакле, реалну, законом и статутом загарантовану могућност да, конкретно говорим, прикупимо доказе из свих медија, штампаних и електронских, где у приказима преведених књига није поменуто име преводиоца, да таксативно наведемо и документујемо те примере, и да онда то изгурамо на суд и добијемо одштету, и то не одштету по скромним српским аршинима, него по кудикамо незгоднијим евроунијским.

Није то заштита никога лично, није то начин само да заштитимо било ког нашег колегу или колегиницу појединачно, већ је ту реч о заштити уметности којом се бавимо, о заштити наше вокације, и то заштити која је правно заснована и која располаже одговарајућим убедљивим средствима која, у финалној инстанци, доводе до – наплате.

Онај ко је кикснуо, значи, мора или да исправи кикс, да се уљудно извини, или да – плати. Јер, књижевни преводиоци нису слама која се може разносити по штали и авлији. Борба за достојанство једна је од оних борби код којих се ни трена не смемо питати да ли ћемо се у њу укључити или остати по страни.

У сваком случају, српски књижевнопреводилачки корпус, преко свог Удружења, располаже инструментима да своја елементарна професионална и уметничка права одбрани не само на основу овде важећиих закона већ и под окриљем надлежних институција које, стицајем околности, припадају ономе чему и ми, хтели то или не хтели, морамо припадати: уређеном свету, било то Османско царство, Европска унија или нешто ново што нас већ данас узима под своје, или ће нас узети ускоро.

Пише: Владимир Д. Јанковић

https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/

Република Северна Македонија је држава која настоји да својим грађанима обезбеди правну сигурност што би у неким привредним споровима значило да дужник испуњава своју обавезу, а поверилац да може да оствари испуњење применом алтернативног начина решавања спорова, конкретно путем обавезног покушаја медијације. Примена обавезног посредовања (обавезног покушаја медијације) у привредним споровима омогућиће странкама да избегну високе новчане трошкове, да не изгубе пословне партнере и запослене, да избегну губљење времена на низу рочишта и да имају прилику да руководе својим временом и трошковима, али и задовољство, јер је спор успешно решен,  свим странама у спорном односу.

У том правцу усвојен је Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Македоније“ бр. 244 од 23.7.2015.). Члан 47 прописао је измене члана 461 Закона о парничном поступку : прописана обавеза за обавезним покушајем посредовања у привредним споровима. Измене и допуне ступиле су на снагу 01.2.2016. Промене се односе на део привредних спорова за новчана потраживања чија вредност не прелази 1.000.000 денара (16.300 еура), након чега се поступак покреће тужбом пред судом. Странке су дужне да покушају да разреше спор, пре подношења тужбе, медијацијом. При подношењу тужбе, подносилац тужбе је дужан да достави писмени доказ који издаје медијатор   да спор није успео да се реши у поступку медијације.

Ако тужитељ не обезбеди и не достави доказе – Изјаву лиценцираног медијатора,  ризикује да суд одбаци тужбу.

Практично, поступак медијације, за који је законом прописан обавезан покушај одвија се на следећи начин: Страна која има захтев пре подношења тужбе пред надлежним судом:

мора покушати да спор реши посредовањем, бирајући лиценцираног медијатора  из Именика медијатора којима се подноси захтев за покретање медијације.

У захтеву се наводе подаци о иницирајућој страни, подаци о противној страни, основа спора, вредност спора и кратак опис спора. Након што прими захтев од иницијатора, а то може бити правно или физичко лице, медијатор (посредник) шаље позив другој страни у спорном односу. Уз позив, медијатор обавештава супротну страну о предмету спорног односа и позива га у року од 15 дана од слања позива да изјави да ли ће прихватити позив за решавање спорног односа медијацијом. Ако позвана страна у законском року прихвати позив за медијацију, медијатор у договору са странама договара место и време одржавања састанака, а на заказаним састанцима свака страна може бити заступљена пуномоћјем. Ако позвана страна не прихвати позив или не достави никакав одговор у року од 15 дана, медијатор иницијатору издаје Изјаву да покушај обавезног посредовања није успео. Медијатор  издаје изјаву да покушај разрешавања спора посредовањем није успео и у случају да позвана страна прихвати позив за посредовање, али у законски прописаном року од 60 дана није постигнут споразум за решавање спора. Изјава посредника (медијатора) може се користити као додатак парници, ако је страна иницијатор одлучила покренути поступак пред судом због конкретног спорног односа.

У случају да се поступак посредовања успешно оконча, односно странке дођу до решења спорног односа, медијатор у договору са странкама припрема споразум, који потписују медијатор и странке. Медијатор подноси примерак споразума странама и подноси извештај Министарству правде да је спор решен посредовањем. Ако се стране договоре да ће постигнути споразум постати извршни документ, постоји законска могућност да га овласти јавни бележник у складу са одредбама Закона о бележништву.

Иако део стручне јавности сматра да обавезан покушај медијације доводи у питање принцип добровољности у посредовању, информације које је Министарство правде објавило у априлу 2019. године наводе да је према њиховим статистикама забележено 395 медијација у привредним споровима, од чега 129 или 32,6% су завршене споразумом.

                                                                                 Аутор: Мр Гордана Атанасова

Њени успеси и достигнућа били су неизбежни, импресивни и бројни. Да наведемо само неке:

Током своје каријере у јавном сектору, Еллен Хазеур је представљала највећи део источног Њу Орлеанса, Доњи Девети Одјел и подручје Десире-Флорида. Као један од само седам чланова Градског већа, помогла је у формулисању и усвајању градског буџета и обезбедила да области које је представљала добију места за столом када се доносе одлуке о расподели средстава. Такође је служила као (1) регулатор комуналних услуга града Њу Орлеанса, омогућивши безброј капиталних пројеката који су довели до побољшања електричног система Њу Орлеанса, и (2) комесар у Одбору Левее, водећи отварање полицијских подстаница у оним деловима града у којима је било потребно присуство полиције. Допринос који је током своје јавне службе дала читавој заједници више пута је признат. На пример, уручена јој је награда Good Government Herbert Hoover Eddington Community Service , Тhe John C. Stennis Center for Public Service Pacesetter, награда   Spirit of Greatness  и награда Тhe YWCA Role Model Award. А ако то није било довољно, два пута је бирана за члана Градског већа, што је успех који је мало људи постигло. Затим је 2000. године изабрана за службеницу Првог градског суда у Њу Орлеансу. Одговорност која долази уз овај положај, и ако се може уочити из чињенице да је она, заједно са особљем од преко 25 запослених, водила евиденцију и чување свих трансакција везаних за случајеве  First City – број који је пре Катрине прелазио 23.000 годишње.

Ипак, њена потрага за изазовом се наставила. Схвативши да жели да игра и ректнију улогу у обезбеђивању да свим људима буде доступна истинска ефикасност, правда и приступ правди , одлучила је да се кандидује за судијско место. И то је успела да постигне. Тако је у марту 2018. године Еллен Хазеур постала судија Еллен Хазеур пошто су је људи у Њу Орлеансу изабрали да председава Одељењем „А“ при Грађанском Окружном суду у парохији Орлеанс. И ту је такође одмах остварила запажен утицај. У почетку је председавајући одсеком за породичне односе, а касније прешавши на општи записник случајева, судија Хазеур одржала и наметнула високе
стандарде понашања у својој судници, постигла ефикасност и правичност и несумњиво оправдала
поверење које јој је јавност указала. Кад не ради или волонтира у својој заједници, судија Хазеур проводи време са својим супругом Ернестом Колбертом Јуниором и својим сином Калебом.

Да ли као судија можете да примените медијацију и /или било какву стратегију посредовања у свету судских спорова којим председавате?

Да. Конференције о претпретресном поступку и поравнању саставни су део живота случајева у америчком правосудном систему током којег судија, заједно са адвокатима, ради на идентификовању главних текућих проблема. Или, на конференцији о поравнању, судија налаже обема странама да представе релевантна законска овлашћења – у облику онога што називамо
„позиционим документима“ – да подрже оно што сматрају да је фер вредност њиховог случаја. На основу тог поднеска и дискусије која уследи, судија затим даје препоруку за оно што сматра да је
вредност тог предмета и указује на нека забрињавајућа подручја ако дође до суђења

Знамо да неке судије у САД-у не воле да посредују нити нуде свој увид у случају у којем би они (за разлику од пороте) судили о чињеницама. Која је ваша пракса?

Различите судије имају различите приступе. Ако је судија пресуђивач (trier of fact) чињеница, верујем да не бисте требали бити толико укључени или тако изричити у конференцијама за претпретресни поступаки нагодбу са странама као када ће порота бити пресуђивач чињеница (trier of fact). Али, наравно, постоји неколико ствари које судије треба да имају на уму без обзира на то. Прво, судија треба да утврди да ли постоје неки судски канони или локална ДЗ правила која се тичу њиховог учешћа у разговорима о нагодби, посебно у судским поступцима. Друго, судија мора пазити да не буде пристрасан или да не изгледа пристрасно у корист једне или друге стране. И треће, судија никада не жели да изгледа да присиљава странку да реши случај или да делује казнено ако се странка не поравна.

Многе судије одлучују да постану званични посредници (медијатори) након одласка у пензију. Сматрате ли да судије због свог искуства постају добри посредници/медијатори?

Нисам имала искуства у посредовању са бившим судијама. Међутим, генерално, мислим да би, кад би медијатор био добар судија, био и добар и ефикасан медијатор.

То је зато што они имају огромно искуство у задржавању фокуса на одређеном питању и у успјешној интервенцији са странама када испадну из колосека или кад им сметају ћуди адвоката. Посвећени су проналажењу решења ако се за то укаже прилика. Такође, судије могу извући знање из закона и познавања начина на који су слични правни спорови – и основна питања – претходно решавани у њиховој судници.

јер могу рачунати на правичан третман и правичан исход а да сте на општем грађанском списку, али сте некада били судија у одељку за породичне односе.

Како сте тада, а како сада, процењујете да ли се у спору може или треба посредовати?

Заиста зависи од чињеница које су вам на располагању. На пример, случајеви домаћег (породичног права) обично укључују снажна лична осећања међу странама. Ако су ова осећања негативна, стране могу одбити посредовање без озбиљног напора. Исто се односи на сваки случај који укључује суштинска лична питања или односе. У тим ситуацијама, странка може осетити потребу да „победи“, не прави компромисе и/или да се освети другој страни. Ту је и питање финансија пошто се од страна углавном очекује да подијеле трошкове поступка посредовања. У домаћим (породичним) случајевима, ресурси страна разумљиво су ограниченији него ако говоримо о корпорацијама и другим правним лицима. Такође, није изненађујуће да однос између адвоката странака може одиграти улогу.

Према вашем искуству, да ли је већа вероватноћа да ће странке решити свој спор медијацијом ако их судија упути да истраже тај поступак?

То је моје искуство до сада. Међутим, све зависи од фактора које сам већ споменула, као и од тога колико стране и/или њихови адвокати имају снажан став према њиховом случају.

Шта сматрате да су неке од предности и недостатака медијације у поређењу са парницама?

То значи да спор који укључује понашање са лошим намерама, намјерно кршење или потребу за јавним гоњењем или ослобађањем не би био добар кандидат за посредовање.

Донекле везан за медијацију, правосудни систем Сједињених Држава такође дозвољава судијама да користе „посебне мајсторе“ да помогну у решавању сложених спорова. Неке сте већ именовали у прошлости. Када је то неопходно?

Неизбежна реалност је да судови имају веома ограничено особље, време и ресурсе. Тако, када судије председавају предметима који укључују обимне и изузетне количине докумената за преглед, који укључују веома сложена или специјализована питања или који захтевају необично дуготрајне процесе или процедуре, посебан мајстор им може бити од велике помоћи. Чак и неопходан. Именује их суд, а редослед именовања врло детаљно излаже питања око којих имају ограничена овлашћења и поступак за вођење поступка пред посебним мајстором... Ни један налог који је издао специјални мајстор није коначан и може га прегледати именовани судија на приговор странака. Именовала сам посебне мајсторе у неколико случајева који су укључивали један од горе наведених сценарија и сазнала сам да је њихова улога била корисна и за суд и за странке.

У оним случајевима у којима помажете „посредовању“ у спору који се води пред вама, који савет можете дати странкама и њиховим адвокатима? Које ствари судије цене у таквим ситуацијама како би осигурале ефикасност и избегле ћорсокак?

Ако покушавам да помогнем у посредовању у спору, на пример током нагодбе или претпретресне конференције,

Адвокати треба да доставе своје писмене поднеске у временском периоду који захтева суд. Немојте да чекате последњи тренутак. Поштујте своје противнике, њихове клијенте и судско особље. Потрудите се не само да изнесете свој став, већ и да дате овлашћења да га подржите. Будите спремни да побијете или разликујете своје чињенице од тврдњи вашег противника. Будите спремни на компромис – то је једна од главних тачака посредовања.

Оригинални чланак је објављен у магазину Медијатор број 8-9, страна 17-21 ( https://posrednik.org/wp-content/uploads/Medijator-8-9dvobroj.pdf )

Чланак припремила: Илијана Тодоровић

Од кад су настале породичне заједнице, настали су и породични конфликти. Породични конфликти и спорови су у постојаном порасту, јављају се у свим нивоима породичних односа и релација и остављају последице на све чланове породице, а нарочито на децу. Породични спорови због њихових карактеристика да изазивају снажне емоције, посебно утичу на децу, јер деца немају довољно капацитета, искуства и знања да се носе с тим.

Нарочито је значајно у решавању породичних спорова да се обезбеде најбољи интереси и благостање деце, у складу са Конвенцијом о правима детета. Применом породичне медијације унапређује се однос и третман између чланова породице, смањује се број и интезитет конфликата између страна у спору, долази до договора на миран начин, обезбеђује се непрекидна комуникација између чланова, смањују се финансијски трошкови и скраћује се време за решавање спора.
Истраживања која су реализована у Европи, САД-у и Аустралији дају податке да споразуми до којих је дошло путем породичног посредовања, много се ређе крше, чак дуже се поштују од одлуке, односно пресуде које им намећу судови или неки други надлежни орган. Закључак је да је посредовање погоднији начин решавања породичних спорова који имају осетљив садржај и обојени су емоцијама, од традиционалног правног приступа.
Поставља се дилема да ли треба укључити децу у поступак медијације. У теорији породичне медијације неки аутори тврде да треба поштовати права детета у складу са Конвенцијом о правима детета. Да буде узет у обзир члан 12, којим се препоручује да детету које је довољно зрело да формира своје мишљење, се омогући да слободно изрази свој став у односу на ствари које су у вези са њим и да се испоштује његово мишљење.

У том циљу, дете се мора чути у сваком судском или правном поступку, који се односи на дете. Али, да би дете могло да буде укључено у поступку посредовања, као у било који други судски или правни поступак, мора да се узме у обзир старост детета, степен менталног развоја, менталне способности, склоности и друга својства, потребна да би се проценила зрелост детета, како би могло да учествује у поступку.
Док други аутори сматрају да деца не треба да буду оптерећена родитељским споровима, и да би требало да деца имају могућност да изразе своја мишљења на начин који их директно не укључује у спор. Дакле, са децом треба да ради специјално образовано и обучено особље које применом групног рада (рад у групи) или индивидуалним приступом, употребом разних техника, деци омогућава да изразе своје мишљење.
Такав приступ и кад се одабере, главни циљ породичног посредовања је да се омогући најбољи интерес детета, а посредници треба да су бранитељи најбољег интереса детета и да не прихвате споразум који није у најбољем интересу детета.
Савет Европе је на тематској конференцији одржаној 1995. године дао препоруку за израду међународног инструмента који ће садржати принципе породичног посредовања, након које је донета Препорука и усвојена на конференцији 1998 године, Препорука бр. Р (98) 1 о породичној медијацији и Меморандум са објашњењима (Council of Europe, Strasbourg, DIR/JUR Š98Ć4) који садржи предлоге о примени породичне медијације који су прегледани и усвојени на посебној конференцији на тему „Породична медијација у Европи“ (Стразбур, 1-2. Октобар 1998).
Препорука се усваја са циљем пружања подршке породичној медијацији, обезбеђивању примене предложених принципа, којима је крајњи циљ што већа и шира употреба породичне медијације као најприкладнијег начина решавања породичних спорова.
Препорука износи принципе породичне медијације у осам тачака:

• Прво, утврђено је да породичном медијацијом могу да се реше све врсте породичних спорова који настају у односу чланова породице који су у роду, венчани или ванбрачни, или живе заједно у истом домаћинству.
• Даље, сматра се да медијација у породичним споровима не би требало да буде обавезна, свака држава може да организује медијацију у државним органима или да посредује са приватним лицима (медијаторима).

• Неопходно је да држава обезбеди квалитетан кадар који ће удовољавати одређеним стандардима, али ће такође имати прилику да се побољша и надогради. Посредник, поред тога што мора бити компетентан, мора бити неутралан, непристрасан, не сме наметати одлуку нити давати правне савете, већ мора гарантовати странама приватност поступка.
• Свака држава, у складу са својим националним законом, треба да омогући судовима да прихвате споразуме постигнуте посредовањем и да обезбеде механизме за њихово спровођење.
• Национални закон сваке земље треба да дозволи да посредовање у породичним споровима буде независан механизам за решавање спорова. Да могу покренути медијацију пре, током и након судског или другог правног поступка и омогућити прекид правног поступка и упућивање странака на медијацију, ако странке то прихвате. Међутим, суд би требало да има прилику да донесе хитне одлуке за заштиту права деце, стране или њихове имовине.
• Држава би требало да подстакне примену породичне медијације, да упозна јавност са предностима медијације као начина решавања спорова преговорима, применом различитих информативних програма.
• Држава треба да примени принципе садржане у Препоруци на друге облике и начине решавања спорова.
• Породична медијација се такође може користити у породичним споровима који имају међународни елемент, када родитељи живе у различитим земљама, али се могу применити у одређеним врстама спорова, попут виђања детета са родитељем.

Постоји неколико приступа примени породичне медијације. Упоредне анализе показале су да се терапијски приступ користи у Северној Америци, док је у Европи више приступ усмерен искључиво на проналажење решења за проблем.
Европске земље различито су регулисале примену породичне медијације у оквиру свог националног закона. Примера ради, Ирска од 1986 године има државну службу породичне медијације коју финансира држава.

Брачним и ванбрачним паровима дозвољено је шест састанака са посредником. Приватне организације за породично посредовање послују у Белгији, Швајцарској и Великој Британији, као што су приватне социјалне службе, адвокати специјализовани за посредовање у разводним поступцима или посредници.
Многе земље на Балкану, попут Словеније, Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, примениле су смернице дате у Препоруци бр. Р (98) 1 породичне медијације у породичном закону у складу са својим националним законима.
Иако постоје разлике у степену имплементације Препоруке бр. Р (98) 1 у националним правима у европским земљама и начину регулисања медијације у породичним и брачним споровима, искуства се могу генерализовати у једном закључку.

Наиме, досадашња искуства из примене медијације у решавању породичних и брачних спорова указују на то да се најбољи интерес деце постиже када се родитељи договоре о питањима која се односе на децу, без укључивања институција. Главна сврха посредовања у породичним и брачним споровима, посебно када се спорови тичу деце, је даље подстицање укључивања оба родитеља у бригу о детету и смањење сукоба између родитеља у вршењу родитељских права током и након развода.

На основу члана 47. Закона о јавном тужилаштву („Службени гласник РСˮ, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 78/11 – др. закон, 101/11, 38/12 – одлука УС, 121/12, 101/13, 111/14 – одлука УС, 117/14, 106/15 и 63/16 – одлука УС) и члана 13. став 1. алинеја петнаеста Закона о Државном већу тужилаца („Службени гласник РСˮ, бр. 116/08, 101/10, 88/11 и 106/15),

Државно веће тужилаца доноси:

ЕТИЧКИ КОДЕКС јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Републике Србије

„Службени гласник РС“. број 42 од 27. априла 2021.

I. УВОД

Сврха доношења Етичког кодекса је да се успостављањем и прихватањем стандарда професионалне етике носилаца јавнотужилачке функције у вршењу функције и приватном животу допринесе јачању владавине права и поверења јавности у јавно тужилаштво.

Имајући у виду да је јачање интегритета тужилаца од кључног значаја за поверење јавности у јавно тужилаштво, Државно веће тужилаца, у циљу успостављања етичких стандарда јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, како у вршењу функције, тако у приватном животу, доноси овај кодекс.

Државно веће тужилаца посебно сматра да носиоци јавнотужилачке функције, поред придржавања начела Етичког кодекса, приликом остваривања своје улоге треба да имају у виду и Смернице Уједињених нација о улози тужилаца усвојене на Осмом конгресу о превенцији злочина и третману преступника од 1990. године у Хавани, Куба, Препоруку Савета Европе (REC(2000)19) о улози јавног тужилаштва у кривично правном систему, мишљење Консултативног већа европских тужилаца број 13(2018) о независности, одговорности и етици тужилаца, Декларацију из Бордоа од 2009. године, Повељу из Рима од 2014. године, Европско упутство о етици и понашању за јавне тужиоце Конференције Генералних државних тужилаца Европе од 31. маја 2005. године, Стандарде професионалне одговорности и декларацију основних дужности и права тужилаца Међународног удружења тужилаца.

II. ЕТИЧКА НАЧЕЛА

1. Законитост Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да поступа у складу са Уставом, законом и прописом донетим на основу закона, потврђеним међународним уговором, општеприхваћеним правилима међународног права и праксом Европског суда за људска права.
2. Самосталност
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца у вршењу својих овлашћења је самосталан.
   Самосталност јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца ограничена је само Уставом и законом.
3. Непристрасност
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да поступа непристрасно на основу слободне оцене доказа и правилне примене права, уз поштовање претпоставке невиности и права на правично суђење.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да објективно поступа и доноси одлуке поштујући права свих учесника у поступку, без било каквих наклоности, предрасуда и дискриминације.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да тражи изузеће од поступања у предметима, када му је познато постојање основа за изузеће, у складу са законом.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се уздржи од јавног изражавања политичких ставова и учествовања у јавним расправама политичког карактера, осим када се ради о питањима која се тичу јавног тужилаштва, владавине права и људских права.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се уздржи од присуствовања и учествовања у политичким скуповима и кампањама.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца може бити члан и учествовати у раду струковних или других организација које се баве заштитом професионалних интереса и предузимањем мера за очување самосталности у раду, у складу са законом.
4. Поштовање права
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да у свакој прилици поштује и штити људска права, слободе и људско достојанство, да поштује право на правично суђење, а посебно лични интегритет учесника у поступку и претпоставку невиности.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да уважава и узме у обзир мишљења и оправдане интересе учесника у поступку и да их благовремено и потпуно информише о њиховим правима и обавезама.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да поштује достојанство и уважава интересе оштећених и да им пружи одговарајућу заштиту, посебно водећи рачуна о спречавању секундарне виктимизације жртава кривичних дела.
5. Сразмерност
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да у свакој прилици поступа у јавном интересу, имајући притом у виду оправдане интересе појединца.
   Сва ограничења појединачних слобода и приватности морају бити неопходна, адекватна и пропорционална сврси.
6. Одговорност и посвећеност
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да пре доношења одлуке предузме све потребне радње у поступку, у циљу прикупљања доказа, потпуног и тачног утврђивања чињеничног стања и правилне примене права.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да процесне радње предузима ефикасно и ажурно, нарочито поштујући прописане рокове.
7. Професионални интегритет
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да стално усавршава своја теоријска и практична знања и вештине неопходне за вршење јавнотужилачке функције, прати измене националног законодавства и релевантног међународног права, као и националну судску праксу и праксу Европског суда за људска права.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца има право и обавезу на стручно усавршавање у складу са законом и актом којим се уређује управа у јавним тужилаштвима.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да поштује професионалну поверљивост и чува тајне податке које је сазнао у вршењу функције.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да о сваком недозвољеном утицају на рад јавног тужилаштва обавести надлежне државне органе у складу са законом и другим прописима.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца не сме у приватне сврхе искоришћавати информације до којих је дошао у вршењу функције.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се уздржи од сваког понашања које би у јавности оправдано могло да створи утисак о коришћењу јавних овлашћења у приватне сврхе.
8. Лични интегритет
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се у вршењу функције и у приватном животу уздржи од сваког понашања које би могло да наруши част и углед јавнотужилачке функције, као и поверење јавности у рад јавног тужилаштва.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се према учесницима у поступку опходи са уважавањем и поштовањем.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се према другом јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, запосленима у јавном тужилаштву, припадницима осталих правосудних професија, полиције, безбедносних и других јавних служби, опходи с уважавањем и поштовањем.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да својим одевањем не нарушава професионални и лични углед.
   Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да садржајем својих објава на друштвеним мрежама не нарушава професионални и лични углед и поверење грађана у јавно тужилаштво.
   

III. ОДГОВОРНОСТ ЗА КРШЕЊЕ ЕТИЧКОГ КОДЕКСА

Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца дужан је да се у свакој прилици придржава етичких начела прописаних овим кодексом.
У случају сумње да је дошло или би могло доћи до кршења одредаба Етичког кодекса, јавни тужилац и заменик јавног тужиоца може се обратити Етичком одбору Државног већа тужилаца за тумачење одредбе, савет или разјашњење.
Значајно кршење Етичког кодекса представља дисциплински прекршај.
Значајно кршење Етичког кодекса представља грубо непримерено понашање јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца којим се крше етичка начела.
Државно веће тужилаца се стара о примени и поштовању Етичког кодекса.

IV. ПРЕЛАЗНE И ЗАВРШНE ОДРЕДБE

Смернице за примену Етичких начела одштампане су у Прилогу 1. овог кодекса и чине његов саставни део.

Даном почетка примене овог кодекса престаје примена Етичког кодекса јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Републике Србије („Службени гласник РСˮ, број 87/13).

Овај кодекс се примењује од oсмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србијеˮ.

А број 95/21

У Београду, 23. априла 2021. године

Председник Државног већа тужилаца,

Загорка Доловац, с.р.

.

Текст преузет са Правно-информационог система Републике Србије

Слика: Нела Савић

Ви сте градитељи тог моста, материјалима којима ВИ располажете. А квалитет темеља моста зависи од квалитета тих елемената које  ви, заправо, носите са собом и решени сте да уложите у темељ, тог новог, будућег  моста.

Кад је темељ добар и квалитетан, гарантује  постојаност и издржљивост у свим будућим околностима и ситуацијама.

Основни материјали за изградњу темеља, оваквог моста, су  воља и жеља,  пре свега, да се сукоб реши једном за свагда. Затим се тај састојак помеша са искреношћу и добро увеже ( као везивно средство) отвореношћу. Има још ту различитих састојака, многе од њих на самом старту треба добро “просејати” ( као песак сејанац).  

Медијатор је ту да вас усмери у додавању тих састојака, кад и ко додаје који састојак, да вас усмери и подстакне да састојке које додаје друга страна уважите као једнаке састојке које и ви дајете у изградњи тог моста, што  нас доводи до технике мешања и састављања тих састојака. Технику мешања (дијалог) подстиче медијатор. Друга вештина  је слушање!!! Разуме се да нема свако  добро развијену технику слушања, зато ће медијатор (од њега се очекује да је активан слушач) да вам помогне да је кроз градњу моста развијате, јер уз помоћ те технике претходни састојци добијају на јачини, а сваки следећи састојак, који ви додајете, добија на квалитету. Тако добро и квалитетно постављен темељ је гаранција за изградњу квалитетног моста на месту на ком је,  до тада, то било немогуће!

_{Медијацијом се заиста решавају ствари које се годинама нису могле решити, премошћени су до тада непремостиви проблеми.}

Зашто је то важно? Зато што желимо бољи свет у ком ћемо живети, а праве и прве промене долазе од нас, од сваког појединца. Прве промене правимо на себи. Прво мењамо себе. Кад се преиспитујемо и почињемо да себе мењамо и када свако од нас начини те промене на боље, резултат је боља породица, боља заједница, окружење, друштво у целини. Дакле, овај пут мало другачије посматрамо. Овај пут акценат је на теби, теби као појединцу који може мењати свет. Промена почиње од тебе, мене, сваког од нас појединачно. То је пут, једини прави пут, мењајући себе, чинимо промене, не чекамо да се десе и дођу од других. Питајмо се: шта ја могу да учиним да би обезбедио примену права људи у свом окружењу?

За почетак: да поштујемо та права и да их ми сами не кршимо.

Ова година је у знаку Ковида19, те се изразита пажња посвећује правима људи и угрожености у вези са пандемијом. Сматра се да су многа људска права, у време Ковида19, повређена. Кад кренете редом, од првог члана Универзалне декларације о људским правима, сами ћете доћи до закључка да су нам иста ускраћена. Нису нам увек други криви, нити нама други угрожавају права. Често свесно или не и ми другима ускрађујемо та права или их повређујемо. Први члан Декларације каже да једни према другима треба да делујемо у духу братства. Делујемо ли? Да ли се понашате тако према непознатим особама, друге боје коже, националности, друштвеног статуса или вере, или чим неко каже или уради што није у складу са вашим размишљањем кренете са арсеналом увреда и угрожавања права те особе? Колико вас је рађе и брже извређало неистомишљеника него водило цивилизован разговор, уз уважавање различитости и поштовања права и слобода? За ово друго је потребан рад, труд и воља да се буде бољи, то захтева стрпљење и дуготрпљивост, благост. Рад на себи.

Други члан Декларације каже да се неће правити разлика ни по каквом основу. Колико често не правите разлику? Питање је исправно и с намером постављено на такав начин.

Колико, заиста, живимо у „демократском“ свету? Ево пример: расправе по друштвеним мрежама зашто ће певач, Џеј Рамадановски, бити сахрањен по муслиманским обичајима. Чему то? Његова породица одлучила, жеља испоштована, никог с тим не угрожавају. Поштујмо то. Даље, због приговора савести (људи који не желе да узимају оружје у руке и служе војску) у Еритреји, Јужној Кореји, Туркменистану, Азербејџану, Казахстану су у затворима, у катастрофалним условима мучени су због своје вере и затворени, неки и по више деценија. У Русији због своје вере, пропагирања мира, љубави, породичних вредности, поштовања Божијих закона и начела, и приговора савести, Јеховини сведоци проглашени су екстремистима, отимана им је имовина, забрањено им је исповедање вере. И док једну породицу Јеховиних сведока Путин награђује за породичне вредности, остале прогоне и бране им да исповедају своју веру (више о правним питањима у неким земљама можете прочитати /https://www.jw.org/sr-cyrl/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/jw/%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8/%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B0/%D0%94%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%83-%D1%83-%D0%95%D1%80%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B8/

Шта можемо закључити осим да су људска права повређена, нарочито права описана у члановима 1-18 Универзалне декларације о људским правима, али и остала права, нарочито везана за заштиту људи, сигурност и слободу. Па толико ратова, глади, болести… Људи у свету немају воду и храну, здравствену и социјалну заштиту… О каквим правима ми говоримо?

Да анализирамо још мало.

Члан 3 каже да имамо право на слободу и личну сигурност. Осећате ли се сигурно? У ово време пандемије, осећате ли се слободним и сигурним? Да ли се људи око вас осећају слободно и сигурно? Да ли некога угрожавате својим понашањем? Да ли малтретирате некога психички, физички, морално, материјално, здравствено (нпр.пушите у присуству деце)? Да ли се ваши ближњи осећају добро и сигурно у вашем присуству?

Колико злостављане деце и жена не познају осећај сигурности и безбедности? Колико људи је у ропству: економском, физичком, психичком, сексуалном? Колико људи је мучено, понижавано, вређано јер су другачији од нас (сваки члан од 1-5 повређен)? Кога ви понижавате и вређате? Немојте кукати о својим правима док туђа ви кршите!!!

Чланови 6-10 говоре о праву права, признавању свакога као особе пред законом свуда, са приступним и доступним правним лековима (толико су доступна та права и правни лекови да смо морали магазин да направимо да би информисали људе о праву и могућности решавања спорова вансудским мирним путем), праву на једнако и правично суђење, непристрасно („сила Бога не моли“, да не кажем „пара врти где бургија неће“)…

Колико вас, полицајаца, инспектора, судија, адвоката, социјалних радника, менаџера,… , вас који имате моћ одлучивања и којима је додељена толико племенита и велика одговорност да будете правични и да штитите и браните људска права, заправо их угрожавате и кршите, док им због ситних побуда уништавате оно мало наде у право и правду и поштовање достојанства и рушите сваку шансу за једнаким људским правима. Колико вас? Ту где сте, искористите за праведност и заштиту сваког човека, дато вам је па у добру користите. Иако сте до сад, а јесте се огрешили о неког, немојте у будућности то више чинити. Направите промену у себи и окружење ће бити боље. Ви треба да штитите људска права не да их кршите! Зар сте заборавили вашу улогу? Вратите људскост, достојанство и веру у институције (извршне власти) које треба да штите људска права а не да их крше!

О члановима 12 и 13 ви можете много више написати него ја, и готово сигурно свако има нешто за рећи: приватност нам никада није била угроженија, а да нас на прву осуди, етикетира и окарактерише свако себи даје за право, јер има право на своје мишљење, али нема право да вас вређа и осуђује, ремети приватност и наноси бол било које врсте. Престаните да осуђујете и мешате се у људске животе. Право на то имате само ако нешто можете помоћи тој особи. Не кршите људска права и слободе. И не етикетирајте људе, не угрожавајте их.

Што се члана 13 тиче и права описаних у истом, не постоји особа која би могла да каже да јој ово право није ускраћено. Свима нам је кретање ограничено и забрањено. Излазак и улазак у другу земљу ограничен или условљен. Да ли ви некоме ограничавате кретање? Кршите ли то право и зашто?

Приступ јавним службама никада није исти за све. Ако имате везу приступ олакшан (члан 21). Да ли запослени у јавним службама крше људска права, тако што им ускраћују приступ? Да ли, државни службениче, ти је важно ког сам статуса, економског или политичког, да ли сам незапослена или директорка, да ли сам инспекторка или спремачица, политичарка,… , па према томе ми приступаш и допушташ?

Да ли кршиш нечија права или си то учинио? Сети се! Немој више.

Чланови 22 и 23 говоре о социјалној заштити и правима на рад те се у ставу три члана 23 каже: „Свако ко ради има право на праведну и повољну накнаду која себи и својој породици осигурава егзистенцију достојну људског достојанства и која се по потреби допуњује другим средствима социјалне заштите.“ Даље у члану 25: „Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и добробити себе и своје породице, укључујући храну, одећу, смештај и медицинску негу и неопходне социјалне услуге, и право на сигурност у случају незапосленост, болест, инвалидитет, удовство, старост или други недостатак средстава за живот у околностима ван његове контроле.
(2) Мајчинство и детињство имају право на посебну негу и помоћ. Сва деца, рођена у браку или ван њега, уживаће исту социјалну заштиту.“ Држава, послодавци, социјално и сви чиниоци и учесници у процесу, свесно и несвесно крше људска права. Не може човек од гушења да умре у ходнику здравствене установе, након што је чекао 30 сати да му се укаже медицинска помоћ!!!

Не може да добија нездраву храну а да му онда као лек предложе инсулин. Свесно му дају оно што му шкоди а онда му лече последице тога и уводе доживотни лек. Не може да се деца отимају родитељима зато што немају довољно новца, а онда из буџета одвоје новац за хранитељску породицу. Колико сте права људских прегазили, колико људи дискриминисани, колико достојанства унизили? Престаните да кршите људска права! То чинимо сваки дан свесно или не. Промена је у нама, мењајте се на боље, радите на себи јер највећи проблем је у човеку, у појединцу. Када свако од нас буде себе променио променићемо свет! Не можемо кукати и причати о својим правима док истовремено газимо по туђим правима. Не можемо тражити право за себе кршећи туђе право.

Дакле, сви имате право на животни стандард који одговара здрављу и добробити вас и ваше породице… а то што то право у већини случајева није остварено па, неко је крив: ти, ја, ми, они, систем… Пише да имате/мо право, стварност једно, жеље друго, а папир трпи све. Да би се то променило мењајмо себе! Не крши туђе право!!!

У наставку погледајте Универзалну декларацију о људским правима и текст преузет са сајта УН.

Универзална декларација о људским правима

Универзална декларација о људским правима (УДХР) је прекретница у историји људских права. Састављени од представника различитог правног и културног порекла из свих региона света, Декларацију је прогласила Генерална скупштина Уједињених нација у Паризу 10. децембра 1948. године ( Резолуција Генералне скупштине 217 А ) као заједнички стандард достигнућа за све народе и све нације. По први пут поставља основна људска права која треба да буду универзално заштићена и преведена је на преко 500 језика.

Преузмите ПДФ

Преамбула

Док је признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету,

Док су занемаривање и презир према људским правима резултирали варварским поступцима који су огорчили савест човечанства, а појава света у којем ће људи уживати слободу говора и веровања и слобода од страха и жеље проглашена је највишом тежњом обичног народа,

Будући да је неопходно, ако човек не буде приморан да прибегне, као крајњем уточишту, побуни против тираније и угњетавања, да људска права буду заштићена владавином закона,

Будући да је неопходно промовисати развој пријатељских односа међу народима,

Док су народи Уједињених нација у Повељи потврдили своју веру у основна људска права, у достојанство и вредност људске личности и у једнака права мушкараца и жена и одлучили да промовишу друштвени напредак и боље стандарде живота у већа слобода,

Док су се државе чланице обавезале да ће у сарадњи са Уједињеним нацијама промовисати универзално поштовање и поштовање људских права и основних слобода,

Док је заједничко разумевање ових права и слобода од највеће важности за пуну реализацију овог залога,

Стога, ОПШТА СКУПШТИНА проглашава Ову УНИВЕРЗАЛНУ ДЕКЛАРАЦИЈУ ЉУДСКИХ ПРАВА заједничким стандардом постигнућа за све људе и све нације, до краја да ће сваки појединац и сваки орган друштва, имајући ову Декларацију непрестано на уму, настојати подучавањем и образовање за промоцију поштовања ових права и слобода и прогресивним мерама, националним и међународним, да се обезбеди њихово универзално и ефикасно признавање и поштовање, како међу народима самих држава чланица, тако и међу народима територија под њиховом јурисдикцијом. 

Члан 1.

Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Они су обдарени разумом и савешћу и треба да делују једни према другима у духу братства.

Члан 2.

Свако има право на сва права и слободе изложене у овој Декларацији, без икакве разлике, попут расе, боје коже, пола, језика, религије, политичког или другог мишљења, националног или социјалног порекла, имовине, рођења или другог статуса. Даље, неће се правити разлика на основу политичког, јурисдикционог или међународног статуса земље или територије којој неко лице припада, било да је независно, поверено, несамоуправно или под било којим другим ограничењем суверенитета.

Члан 3.

Свако има право на живот, слободу и личну сигурност.

Члан 4.

Нико не сме бити држан у ропству или ропству; ропство и трговина робовима забрањени су у свим облицима.

Члан 5.

Нико не сме бити подвргнут мучењу или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

Члан 6.

Свако има право на признање свуда као особу пред законом.

Члан 7.

Сви су једнаки пред законом и без дискриминације имају право на једнаку заштиту закона. Сви имају право на једнаку заштиту од сваке дискриминације која крши ову Декларацију и од било каквог потицања на такву дискриминацију.

Члан 8.

Свако има право на ефикасан правни лек од надлежних националних судова за дела која крше основна права која су му додељена уставом или законом.

Члан 9.

Нико не може бити подвргнут самовољном хапшењу, притвору или изгону.

Члан 10.

Свако има пуну једнакост на правично и јавно саслушање пред независним и непристрасним судом, у утврђивању његових права и обавеза и било које кривичне оптужбе против њега.

Члан 11.

(1) Свако ко је оптужен за кривично дело има право да се сматра невиним све док му се у складу са законом не докаже кривица на јавном суђењу на којем има све гаранције потребне за одбрану.
(2) Нико се неће сматрати кривим за било које кривично дело због било које радње или пропуста који у време када је почињен нису представљали кривично дело према националном или међународном праву. Нити ће се изрећи тежа казна од оне која је била примењива у време када је кривично дело почињено.

Члан 12.

Нико не сме бити подвргнут произвољном мешању у његову приватност, породицу, дом или преписку, нити нападима на његову част и углед. Свако има право на заштиту закона од таквог ометања или напада.

Члан 13.

(1) Свако има право на слободу кретања и боравка унутар граница сваке државе.
(2) Свако има право да напусти било коју земљу, укључујући своју, и да се врати у своју земљу.

Члан 14.

(1) Свако има право да тражи и ужива азил у другим земљама од прогона.
(2) На ово право се не може позивати у случају кривичног гоњења које заиста потиче из неполитичких злочина или дела противног циљевима и принципима Уједињених нација.

Члан 15.

(1) Свако има право на држављанство.
(2) Нико не може бити самовољно лишен свог држављанства нити право на промену држављанства.

Члан 16

(1) Пунолетни мушкарци и жене, без икаквих ограничења због расе, националности или религије, имају право да се венчају и оснују породицу. Они имају право на једнака права у погледу брака, током брака и након његовог раскида.
(2) Брак се закључује само уз слободну и потпуну сагласност супружника који планирају.
(3) Породица је природна и основна друштвена јединица и има право на заштиту од стране друштва и државе.

Члан 17.

(1) Свако има право да поседује имовину сам, као и заједно са другима.
(2) Нико не може бити самовољно лишен своје имовине.

Члан 18.

Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вероисповести или уверења и слободу, било самостално или у заједници са другима, јавно или приватно, да испољава своју веру или уверење у настави, пракси, богослужењу и обредима.

Члан 19.

Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право укључује слободу држања мишљења без уплитања и тражења, примања и преношења информација и идеја путем било ког медија и без обзира на границе.

Члан 20.

(1) Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања.
(2) Нико не може бити приморан да припада удружењу.

Члан 21.

(1) Свако има право да учествује у влади своје земље, директно или преко слободно изабраних представника.
(2) Свако има право на једнак приступ јавним службама у својој земљи.
(3) Воља народа биће основа власти власти; ова воља ће се изразити на повременим и истинским изборима који ће се одржати на општем и једнаком бирачком праву и одржаће се тајним гласањем или еквивалентним слободним поступцима гласања.

Члан 22.

Свако, као члан друштва, има право на социјалну сигурност и има право на остваривање економских, социјалних и културних права неопходних, кроз национални напор и међународну сарадњу, у складу са организацијом и ресурсима сваке државе. његово достојанство и слободан развој његове личности.

Члан 23.

(1) Свако има право на рад, на слободан избор запослења, на праведне и повољне услове рада и на заштиту од незапослености.
(2) Свако, без икакве дискриминације, има право на једнаку плату за једнак рад.
(3) Свако ко ради има право на праведну и повољну накнаду која себи и својој породици осигурава егзистенцију достојну људског достојанства и која се по потреби допуњује другим средствима социјалне заштите.
(4) Свако има право да оснива синдикате и да им се придружује ради заштите својих интереса.

Члан 24.

Свако има право на одмор и разоноду, укључујући разумно ограничење радног времена и периодичне плаћене празнике.

Члан 25.

(1) Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и добробити себе и своје породице, укључујући храну, одећу, смештај и медицинску негу и неопходне социјалне услуге, и право на сигурност у случају незапосленост, болест, инвалидитет, удовство, старост или други недостатак средстава за живот у околностима ван његове контроле.
(2) Мајчинство и детињство имају право на посебну негу и помоћ. Сва деца, рођена у браку или ван њега, уживаће исту социјалну заштиту.

Члан 26.

(1) Свако има право на образовање. Образовање мора бити бесплатно, барем у основној и основној фази. Основно образовање је обавезно. Техничко и професионално образовање биће опште доступно, а високо образовање једнако доступно свима на основу заслуга.
(2) Образовање ће бити усмерено на пуни развој људске личности и на јачање поштовања људских права и основних слобода. Промовираће разумевање, толеранцију и пријатељство међу свим народима, расним или верским групама и унапређиваће активности Уједињених нација на одржавању мира.
(3) Родитељи имају претходно право да бирају врсту образовања које ће се стећи њиховој деци.

Члан 27.

(1) Свако има право да слободно учествује у културном животу заједнице, ужива у уметности и учествује у научном напретку и његовим предностима.
(2) Свако има право на заштиту моралних и материјалних интереса који произилазе из било које научне, књижевне или уметничке продукције чији је аутор.

Члан 28.

Свако има право на друштвени и међународни поредак у којем се права и слободе утврђени овом Декларацијом могу у потпуности остварити.

Члан 29.

(1) Свако има дужности према заједници у којој је једино могућ слободан и потпун развој његове личности.
(2) У вршењу његових права и слобода, свако ће бити подложан само оним ограничењима која су утврђена законом искључиво у циљу осигурања потребног признавања и поштовања права и слобода других и испуњавања праведних моралних захтева , јавни ред и опште благостање у демократском друштву.
(3) Ова права и слободе ни у ком случају се не могу примењивати супротно циљевима и принципима Уједињених нација.

Члан 30.

Ништа у овој Декларацији не може се тумачити тако да подразумева било коју државу, групу или лице било какво право да се бави било којом активношћу или да изврши било који акт усмерен на уништавање било ког од овде наведених права и слобода.

Текст преузет са https://www.un.org/en/universal-declaration-human-rights/index.html