НЕПРАВДА
Зовем се неправда. Добро ме знаш.
Мимогред мене прођеш жмурећи,
Кад схватиш,
да твоју кожу нећу опећи.
Лицемерно ме мрзиш.
Осим, када покуцам на врата некоме
Ко ти и није баш симпатичан.
Тад’ се веселиш.
Несвесно гајиш у себи сене.
А оне знају:
Ако ниси против мене
Онда си за мене.
И нисам сама!
Са мном су пакост, беда и лаж;
Издаја, крађа,
Превара, свађа,
Насиље, пропаст… Има нас, баш!
И не знам што се отимаш
и буниш,
Када у свом походу умарширамо и у твој дом.
Када смо ходили комшији твом
Био си незаинтересован.
Гледао си „своја“ посла.
Хајде бар једном
Буди човек,
Па, када слетимо и у твоје гнездо,
Ћути! Трпи!
Не тражи спас!
Ако ниси против нас,
Онда си за нас!
Срђан Ристић
НИСАМ ИМАЛА КАД
Знам шта је! Нисам одболовала.
Нисам могла, нисам имала кад, нисам смела болу да се препустим тад.
Знам сад шта је. Нисам одболовала, јер сам морала да идем даље.
Није ни много година прошло, тек која а преживела сам не један већ сто и један пад.
Не, нисам имала кад.
А сад се питам шта ми је?! Стигне ме с времена на време, та закопана и скривена бол, то тешко моје бреме. Ни отплакала нисам, ни одболовала, а сад се питам шта ми је.
Не, нисам имала кад.
Сетим се ненамерно и заболи, ах, заболи као да је сад, а ја нисам одболовала јер нисам имала кад!
И ухватим себе како ми сузе крену саме, а питам се што?! А оне крећу из прошлости, из дубоке таме од бола саткане, потиснуте, скривене, мени знане. Издаје и преваре тешко свариве, нисам одболовала, јер нисам имала кад. А боли, боли као да је сад!!!
И сетим се и буде ми мене жао, ал‚ и даље немам кад. Само из мене излети, понекад, тону тешка, сета, као на пример сад, али да болујем и препустим се болу и даље немам кад.
Нела Савић