Наслов је текста из претходног броја магазина Медијатор. Дуго сам се мислила да ли да га објавим на сајту, друштвеним мрежама или не. Најновија дешавања, губитак младих живота, заправо одузимање живота од онога ко би требало да га штити, подстакло ме је да објавим поново текст који је тежак али истинит. Свесна сам чињенице да многи од вас неће имати стрпљења да га прочитају до краја, али бих вас оптимистично замолила да то учините. Не жмурите и не затварајте очи. Убиство Анастасије (19) и Анабеле (15), као и њихове мајке Мире, био је више него довољан разлог за објављивање чланка који се састоји из два дела. У првом се описује да су злостављачи управо они који би требало да нас штите, а у другом вапај социјалног радника из Републике Хрватске, због сличног догађаја, који смо пренели у целости. Актуелност ових тема, нажалост, неће проћи. И да ли је и ова трагедија могла бити спречена?, питање је на које ћемо тражити одговор у будућности. Да ли је могло другачије? Где је систем заказао, опет, и опет, и по ко зна који пут. Где смо ми, као људи, заказали. Опет, изнова. Где су службе и институције и зашто, опет, заказале, по ко зна који пут? Да ли је могло бити спречено ово вишеструко убиство? Да ли је могло бити другачије?
Питања која постављамо, углавном, када се деси нека катастрофа са стравичним последицама, смртним исходима, страдањима. Да ли смо могли другачије одреаговати? Где и који део система је заказао? Зашто? Хиљаду пута зашто? Јавност као јавност, склона осудама без сагледавања потпуних чињеница, али јединствена у питањима: зашто? и да ли је трагедија могла бити спречена?
Оног момента кад схватите да та дивна, невина бића уништавају, злостављају, искоришћавају, убијају, …, они, који би требало да их штите, пробуди се у вама и она емоција за коју нисте знали да постоји. Родитељи, хранитељи, стараоци, полиција, социјални радници, медицинари, тужилаштво, просветни радници, … ту су да заштите, помогну, изведу на пут… а онда видите, чујете да управо они, онима који им безусловно верују, наносе страховиту бол, психичку и физичку, злостављају их на најмонструозније начине… убијају. Не, не могу писати овај уводни део како бих хтела јер је емоција јача и сузе лију док размишљам како су рођену децу злостављали и убили на крају, а један случај асоцира на други и само се присећам монструозних ситуација и злочина који су се догодили, и не могу да не плачем од туге једнако као и од беса, кад се сетим да су у ланцима педофилије и проституције управо они који би против тога требало да се боре и да децу штите (сетила сам се филма “Звиждачица” или “Узбуњивачица” како је где преведен (THE WHISTLEBLOWER), који је базиран на истинитом догађају, који се десио у Босни. Они који би требало да их заштите су заправо били њихови злостављачи! Осетим наду тих девојака, у моменту кад су помислиле да су спашене, која се претвара у очај и безнађе када су виделе да су полицајци и “мировњаци” који су дошли да их спасу, заправо њихови злостављачи… Тај бес и гнев који осетим, због толиког зла код таквих, назови, људи, је неописив! Они који би требало да буду уточиште, да пруже заштиту, топлину, сигурност и помоћ су заправо монструми. Сетите се наслова по новинама: “Одвели трогодишњу Кају у Звездарску шуму, очух је силовао и тукао док је мајка гледала”, “Мајка подводила ћерку”, “Политичари, професори, полицајци и хоџа умешани у проституцију и педофилију!”, “Очух силовао пасторку”, “Свештеник злостављао дечака 4 године, а онда му за покору рекао да му опет дође…”, “Доктори крали бебе и продавали у иностранству током СФРЈ!“, “Отац злостављао близнакиње”, “Отац убио сина”, “Ухапшен судија..”, “Продавали будућност детета за мобилни: ухапшена правница и социјални радник…“ ”Ухапшен наставник због педофилије” “Син претукао мајку”, “Продавали децу”, “Полицајци умешани у отмицу”, “Полицајци претукли Рома” , “Ухапшен тужилац…” “Спрега полиције, високих функционера и мафије…” итд. Толико покварених, злих и умноболних људи око нас! Они који би требало да штите народ му наносе зло! Докле? Заиста претешка тема, а истина још тежа и болнија за нормалне људе! Чињеница је да системски не ваља! Систем је кваран. Нереалан, незаинтересован, корумпиран, нестручан… не само код нас, већ у региону, а и свету…
И у полицији и у тужилаштву и у центрима за социјални рад и међу професорима и међу лекарима и међу верницима, и онима који се представљају као борци за људска права, има много добрих, искрених и поштених људи, хуманитараца, који свој посао часно обављају, а има и оне гамади, недостојне да се називају људским родом!
Оних који нису ни криминалци ни заштитници. Који немају идентитет, који су свачији и ничији, који немају скрупуле, не знају шта значи човечност, достојанство, правда, поштовање, љубав, све док се њихова дела њима не врате као бумеранг, па се онда сете неких својих права. Но, како су навикли да крше туђа настављају у истом маниру, па своја права траже кршећи туђа. Вероватно су то они који су и сами били угрожавани и злостављани па сад то другима раде, или они који су једноставно похлепни и грамзиви, или једноставно су зли, како год, представљају све оно што не ваља! Они, којима треба помоћ да се открију узроци њихових злодела, да им се проба помоћи да буду бар неко, да покушају да буду бољи људи! У коју групу ти спадаш читаоче?
Како цивилизован човек да се бори против таквих који су сада у већини, а некада су били реткост и срамота за породицу, колеге, друштво, нацију!?
Сад је обрнуто: реткост је поштен и добар човек. Поштен човек и у кући и на улици и на послу – реткост!!! Човек је реткост!
Сетих се случаја када је силована четрнаестогодишњакиња излетела на улицу да потражи помоћ и зауставила први ауто који је наишао. Возач је примио онако унезверену и повређену, детету живот упропаштен и уместо да је одведе у хитну или полицију силовао ју је и он!!! Колико мораш бити јадан и зао да би тако што учинио? Ко је та особа? То да се назове човеком, људским родом?! Од чега је саздан? Није ухваћен, али надам се да ће га Божија правда стићи или да ће бар мало људскости прорадити у њему те се сам пријавити и отићи на лечење (јер ово је за лечење)! Исто тако се надам да је храбра девојчица се изборила са свим последицама овог зла које је доживела и да ће у будућности имати миран живот. Надам се да има уточиште и безбрижност у свом дому и сву потребну љубав и подршку од свих од којих се то очекује.
Ето, какви људи шетају поред нас и уместо да потпуно поверење имамо у све институције чији је основни задатак заштита, ми од истих доживљавамо иста и гора понижења и уништења. Новосађанка која је на улици од бахатог возача добила шамар отишла у СУП да пријави, тамо јој рекли да је боље да то не пријављује. Како ли се само осећала у том моменту? А деца? у родитеље своје гледају немо очекујући сву заштиту и бригу и онда доживљавају најмонструозније ствари. Не могу више да пишем јер један случај ме асоцира на други и само се присећам гнусних дела људи који су злоупотребили своје позиције и изиграли поверење оних који су им безкомпромисно веровали. Знам да ће многи на овај текст гледати другачије него што ми је намера, ни мени се не мили да пишем и проживљавам све те емоције изнова и да изнова плачем (да, плачем на сваку вест, а кад страдају деца срце ми се изнова цепа, још од оних који би требало да их штите, туга и бол су већи као код двоипогодишње девојчице, смртно страдале од стране родитеља у Хрватској, или мале Катарине у Звездарској шуми,.., и ево опет креће бол и туга и:
врисак у мени са којим не знам шта ћу и та неподношљива немоћ да им се помогне, осећај да смо закаснили, да смо могли спречити а нисмо,…), али то је истина, а истина је тешка у најмању руку и ако будемо сви ћутали о ономе што сви знамо ништа променити нећемо!!! Немо прихватамо да будемо део тог прљавог, злог корумпираног система!!! Не, кажем НЕ свему прљавом, нечовечном и злом!!!
Нађимо начине да се боримо против неправде и зла. Писањем, едукацијом, информисањем, напорним волонтерским радом,… један од начина борбе против неправде јесте и овај магазин и чланци који се објављују у њему. Размена знања и искуства, како би се системске ствари промениле, али уз важну напомену ДА СВАКА ПРОМЕНА ПОЧИЊЕ ОД НАС САМИХ; СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА.
Оба чланка: (претходни о медијацији у систему социјалне заштите и наредни – вапај социјалног радника) су примери добрих и честитих људи у систему социјалне заштите. Један је вапај у виду текста а други је вапај кроз едукацију, образовање као један од основних елемената превентивног деловања. Погрешимо некад ненамеро, али учимо и трудимо се да будемо бољи, због оних који нам безусловно верују. Њима дугујемо да будемо бољи и да радимо на себи! Учимо како да помогнемо другима, тако ћемо помоћи и себи. Кад радите на себи, кад учите, кад се трудите да што боље и поштеније обављате свој посао, онда је ваш крик у виду гласа, речи, дела, предавања, едукације, како нас самих, тако и свих у процесу рада. Наредни текст (у наставку) је вапај социјалног радника у нади да ће неко (ко има моћ одлучивања) чути и нешто променити јер нам је свима јасно да овај проблем, није проблем појединца, већ система, и није проблем једне државе, већ читаве регије, па и света. Прочитајте до краја о систему социјалне заштите из угла социјалне раднице, која је недавном трагедијом, као и сви нормални људи, дубоко погођена.
“ДАНАС БИХ КРИКНУЛА”
Данас бих крикнула! Стотину мисли и реченица пролази ми главом, а све стану само у једно, у крик. Крикнула бих као мама, као психолог, као нетко тко више од три десетљећа ради у суставу социјалне скрби. Висококонфликтни разводи, себично и манипулативно родитељство, занемарујуће и злостављајуће понашање родитеља десетљећима су моја свакодневица. Одговорно, његујуће и брижно родитељство такођер. Радим савјесно и с пуном одговорношћу, радим одлучно и не тражим да други доносе моје одлуке, своје налазе и приједлоге суду потписујем и заступам кадгод и гдјегод је то потребно, не бојим се пријетњи корисника ни притиска одвјетника, не устручавам се аргументирано доносити и најтеже одлуке, окружена сам колегицама и колегама међу којима већина поступа једнако.
Дословно цјеложивотно учим, а у прилици сам и студентима преносити своје искуство из праксе и заједно с њима истраживати начине како осигурати најбољу подршку онима који се сами не могу заштитити, а при том не сагорјети и очувати властито ментално здравље на свакодневно преплављујућем, а непрепознатом и неуважаваном радном мјесту. Једине су ми мјере рада стално стручно усавршавање и властита савјест.
Сватко тко ради, може и смије погријешити. Но, сваки пропуст или погрешка психолога или стручњака другог профила у суставу социјалне скрби, може резултирати једнако трагичним исходом као када кирург скалпел помакне милиметар у кривом смјеру. Ипак, нисам примијетила да би појединци (друштвене мреже, медијски наступи) икада себи узели за право рећи како би кирург требао оперирати или да су лијечници ухљеби, нерадници и друштвени коров. Не примјећујем да особе других занимања одређују што би и како требали радити одгојитељи у вртићима, учитељи у школама, свеучилишни професори или архитекти на својим радним мјестима. Но, када је ријеч о суставу социјалне скрби, сватко си даје за право рећи што би и када требало учинити, када стручни тим одузима дијете мајци манипулативног понашања и предаје оцу, цијела је земља на ногама и „штити мајчинство“, када се издваја дијете из обитељи, то је отимачина добрим родитељима не би ли дијете „продали“ посвојитељима, када се родитељима помаже кроз изречене мјере за зашиту права и добробити дјетета, то је сигурно погрешно, дијете им је одмах требало одузети. Ријеч је изнимно сложеној проблематици, а ниједна обитељска ситуација није идентична другој. И све карике у ланцу, како унутар стручног тима Центра тако и у међуресорној сурадњи морају бити функционалне, у противном догађају се пропусти на штету дјеце који могу завршити трагично. Док промишљам о свом свакодневном раду, намеће ми се читав сет питања.
Зашто се одлука о одузимању права родитељима на живот с дјететом коју је иницирао стручни тим Центра или поступак лишења права на родитељску скрб, на суду не доноси годинама? Зашто развод брака траје и до пет година? Зашто одлуку о привременој мјери коју по закону треба донијети унутар три мјесеца, поједини суци не доносе дуже од годину дана? Зашто приједлог стручног тима да се проведе вјештачење родитеља на околност подобности за родитељску скрб Центар најчешће не жели одобрити јер превише кошта? Зашто поједине установе или појединци пишу налаз у складу с очекивањем родитеља који је довео дијете иако сви објективни параметри указују супротно? Зашто педијатрица није Центру пријавила пет вагиналних инфекција дјевојчице од пет година све до тренутка док стручни тим Центра није поставио сумњу, а касније се и доказало сексуално злостављање? Зашто лијечница обитељске медицине не пријављује сумњу да су модрице на лицу њезине пацијентице изазване ударцима, а не случајном незгодом? Зашто педијатар није обавијестио Центар да дијете није редовито процијепљено? Зашто Градски уред за образовање није обавијестио Центар да дијете није редовито уписано у основну школу? Зашто за смјештај дјетета држава установи мјесечно издваја износ од пет тисућа куна, а удомитељској обитељи двије тисуће? Зашто Центар који покрива подручје од 242 км2 с више од 50 стручних радника за теренске извиде располаже једним службеним возилом?
Зашто се за коментар о проблемима у здравству питају стручњаци с подручја здравства, о проблемима у правосуђу стручњаци за правну проблематику, о проблемима у школству стручњаци професорске струке или у грађевинарству, грађевинаре, а о проблемима у суставу социјалне скрби пита се те исте, а не социјалне раднике и психологе који су десетљећима у изравном раду с корисницима социјалне скрби? Зашто идеје за рјешавање проблема у социјалној скрби изналазе удруге грађана које проблематику најчешће разумију површно и субјективно, а не они који су на том пољу стручни и искусни?
Сустав социјалне скрби тоне десетљећима, а тоне откад је укинут Завод за социјалну заштиту који се примарно бавио унапрјеђењем стручног рада у вријеме када је ресорно министарство било у главном граду тадашње државе. Недавно је поновно основан Завод састављен углавном од запосленика премјештених из министарства, а његова је улога стручним радницима Центара још увијек непознаница. Чујем да ће се сада основати и неко ново повјеренство као и Академија социјалне скрби па ми се јавља стрепња да ће то бити још једно мјесто за додатну зараду зналаца који једва да су икада радили у пракси
Уназад тридесет година министарство које се бави проблематиком социјалне скрби функционирало је у склопу министарства здравства, министарства рада или самостално, на власти су се измјењивали ХДЗ и СДП, понашали су се као да прије њих ничега доброг није било, мијењали су закон о социјалној скрби и обитељски закон на начин да је сваки сљедећи био све лошији, а при његовом тумачењу правници се хватају за главу. Колико је новца покрадено за тзв. реформе знају само они који су се тим истим новцем окористили. Министри су били – филозоф, ветеринар, лијечник, политологиња, психолог/часна сетра, педагогиња, а вала и социјална радница – сви као да су се надметали тко ће социјалној скрби бити злочестија маћеха, а њима уз бок често су били и разни замјеници, главни тајници, начелници сектора, одјела, одсјека. Што из тога закључити? Намеће ми се закључак да је недостајало стручног и практичног знања и да никоме није стало да се сустав социјалне скрби сувисло реформира и доведе у ред, уводиле су се бесмислене квазиреформе тек да сватко од њих свој јадни печат остави, било је тек битно да њиме на свим разинама руководе подобни, а не способни, да се у министарству запосле појединци на недефинираним радним мјестима, да се у установама социјалне скрби, особито на руководећим али и другим радним мјестима, запошљавају људи по страначкој и коруптивној линији. Сада имамо то што имамо – рад у немогућим увјетима у већини центара за социјалну скрб, осредње законе, отежану сурадњу са сурадним установама, неамбициозне, изморене, незадовољне, подцијењене и потплаћене запосленике који ту и тамо на капљаку добивају едукације, запосленике којима због силних таблица, протокола и обвезе администрирања корисник не стигне бити у првом плану. Посљедично, у земљи која потребитих има све више, ти исти корисници, баш попут запосленика, осјећају се усамљени, несхваћени, неподржани, обесправљени. С времена на вријеме, на једној и на другој страни нажалост бројимо мртве, догађају се трагедије у вези с којима медији и углавном неупућени грађани прозивају и паметују, критизирају, вријеђају и пријете, с времена на вријеме целебритији окупљају грађане са захтјевима за рјешавање поједине проблематике у суставу, дигне се прашина па каравана прође и оде. И све испочетка.
Пресудним ми се чини то хоће ли суставом социјалне скрби руководити особе које су заиста стручне, искусне, одговорне, досљедне, предане, вољне одлучно радити на суштинским промјенама, хоће ли се из сустава на свим разинама удаљити ухљебљени, неодговорни, немарни, неспособни, хоће ли се одлучно прионути побољшању увјета рада једнако важним запосленицима и корисницима, хоће ли законе писати способни или политички пробојни, хоће ли се за сустав социјалне скрби издвајати оптимална средства и онда помно пратити у што се улажу. Но, коликогод сустав социјалне скрби био квалитетан и коликогод се стручно и предано радило, а надам се да ће једном бити баш тако, увијек ће бити несретних, неодговорних, психички нестабилних људи и није могуће све обитељске несреће спријечити, али могуће је и једино исправно – радити стручно, савјесно и одговорно, могућност пропуста свести на минимум. У задњих годину дана насиље у обитељи порасло је, кажу, за око 40%. У задњих десет година колико је одобрено новог запошљавања у центрима за социјалну скрб, колико им је и каквих едукација омогућено?
Данас бих крикнула јер је једна мајушна дјевојчица трпјела незамисливу патњу коју је, по свему што знамо, било могуће спријечити. Данас бих крикнула јер су повјерење једне малене дјевојчице изневјерили они који су је једини могли заштити. Данас бих крикнула јер сам дио сустава који не могу мијењати успркос свему што знам и на што се трудим указати откада препознајем његове озбиљне мањкавости. Данас бих крикнула јер се осјећам суодговорна за бол и смрт недужне, насмијане двоиполгодишње цурице која је требала бити нечија маза, миљеница, понос. Данас бих крикнула јер знам да можемо боље, а осјећам се беспомоћно.
Данас бих крикнула јер не знам камо би требао досећи мој крик да би сустав социјалне скрби, али и сви сурадни сустави остварили претпоставке да дјевојчице и дјечаци некомпетентних родитеља буду препознати и заштићени, да заиста буду оно једино што требају бити – нечије мазе. А каква корист од написа на фејсу? Можда ће ми бити само мало лакше. Или неће ни то. Остајем погнутог лица пред лицем угасле дјевочице. “
Валерија Канђера, Загреб, Хрватска