КАКО УМИРИТИ ВЛАСТИТУ ЗВИЈЕР У КОНФЛИКТУ?

Конфликт је саставни дио живота и пословања

Конфликти су саставни и неизбјежни дијелови живота и пословања. Сами по себи они нису проблем. Проблем може бити само наша реакција на њих. Сваки конфликт је сигнал да нешто у одређеном односу, тиму или организацији, није у реду.

Конфликт је заправо слом у комуникацији и врхунац међусобног неразумијевања. У њему се изражавамо неприкладно, повишеним тоном, бирамо погрешне ријечи, црвенимо се, знојимо, задишемо и љутимо се.

Љутња је прича која жели бити испричана, која се бори да је нетко чује и не жели стати све док ту причу друга страна не чује и разумије. То се најчешће у конфликту не догађа, јер у конфликту умјесто дијалога водимо монологе и агресивно се натјечемо око тога тко је у праву.

Зато би наш прави циљ у таквој ситуацији требао бити „копати“ дубље испод вањске неприкладне манифестације конфликта. Иза сваког конфликта крије се стварни фрустрирани интерес, жеља или потреба. Сваки пут када су наша жеља, интерес или потреба угрожени, аутоматски се активирају наши нагони задужени за преживљавање. Наш мозак, а потом и наше тијело, у тим тренуцима добива сигнал „нападнути смо!“ Зато се цијели организам несвјесно мобилизира како би отклонио пријетњу и при томе дословце не разликује физички од вербалног напада или стварну од замишљене пријетње. У оба случаја једнако бурно реагира.

Важни састојак квалитетног људског живота је слобода избора у доношењу одлука. Слично је, премда не и сасвим једнако, и с конфликтом. Имамо слободу избора како реагирати на несугласице, свађу и конфликт. Имамо избор желимо ли судјеловати у конфликту или не. Нема конфликта ако у њему одлучимо не судјеловати.

Ескалирани конфликт је најдеструктивнија сила на планету.

Између отпонца* на конфликт и наше бурне реакције на њега, постоји веома кратко вријеме у којем одлучујемо хоћемо ли се у конфликт укључити пуном снагом или освијестити да је наш унутарњи аларм прецијенио опасност пред нама и да нас је потакнуо да прекомјерно реагирамо. У том кратком времену, одлучујемо хоћемо ли нашу природну, брзу аутоматску реакцију на конфликт, претворити прикладни одговор. У том дјелићу секунде одлучујемо хоћемо ли преупустити волан рационалном дијелу мозга (неокортекс) или не, те хоћемо ли ту несвјесну реакцију претворити у свјестан одговор? Ако у томе не успијемо, упадамо у брзо развијајућу деструктивну спиралу конфликта који се распирује неслућеном брзином као побјешњела ватра и изван је наше контроле.

Ескалирани конфликт је најдеструктивнија сила на планету.

Ово посебно и због тога што се у ескалирани конфликт сваког новог дана укључује све више и више људи на обје стране.

У том тренутку када подлегнемо овој несвјесној реакцији на отпонац* на конфликт, дословце постајемо „привремено неурачунљиви“ – губимо способност доношења исправних одлука, избора правих ријечи и поступака. Улазимо у обрамбени, а потом у ратни мод који у правилу наноси штету свима укљученима у конфликт, уз споменуте изгледе да се изнимно погорша све до особне не препознатљивости међусобно демонизираних судионика. У таквој ситуацији више немамо контролу над својим поступцима. Амигдала** преузима волан и управљање нама. Прекида се свака веза с разумним дијелом мозга.

Ако не успијемо управљати конфликтима, они ће управљати нама. Зато освијестимо да посједујемо капацитете, вољу и снагу за обуздавање наше пречесто неукроћене природе која је извор бројних неспоразума, свађа, поремећених односа, проблема и неуспјеха у бројним односима, како у свакодневном животу тако и раду и у пословању.

Вријеме је да преузмемо одговорност за своје поступке и у конфликтима, као и одговорност за њихову де-ескалацију и рјешавање.

Нама људима сликовито речено на једном рамену сједи анђео, а на другом звијер.

Основна задаћа те звијери је да нас чува од свих опасности које нам пријете. Она је заслужна за наша бројна избављења из мањих или већих животних опасности. Но како се наш људски еволуцијски инстинкт за преживљавање снажно развио и у нама генетски укоријенио кроз стотине тисућа година људске повијести кроз коју нам природа често није била пријатељска, није имао времена прилагодити се новим, у људској повијести релативно кратким временима у којима таквих озбиљних опасности за наше животе најчешће нема. Зато дио мозга задужен на наше очување – амигдала**, још увијек дословце не разликује напад медвједа у шуми од вербалног напада или неслагања с нашим мишљењем. Готово једнако реагира на обје врсте напада. Одатле и наши бројни проблеми у свакодневном животу и раду те у нашим односима с другим људима.

Откривене су многе тајне људске природе и људског понашања, па и понашања у конфликту. Зато више нема исприке за наше досадашње уобичајено неконтролирано и у правилу деструктивно понашање у конфликтима. Вријеме је да преузмемо одговорност за своје поступке у конфликту. Више не игра исприка: „Он или она су први започели. Он или она су одговорни за нашу свађу, сукоб или спор.“

Нема конфликта ако одлучите у њему не судјеловати

Можемо ли се сложити с тврдњом да нема конфликта ако у њему одбијемо судјеловати?

Једнако као и с плесом, ако један плесни партнер одлучи не плесати, плеса нема. Зато је једна од најважнијих људских вјештина – управљати властитим реакцијама у конфликту. Научити како остати мирни у конфликту? Како остати мирни док слушамо особу с којом се апсолутно не слажемо?

Над понашањем друге особе у конфликту апсолутно немамо контролу ма што мислили о томе. Сваки облик увјеравања друге особе да смо баш ми у праву, а она у криву, није ништа друго до облик насиља који сам по себи производи реципрочни, чак и снажнији и агресивнији одговор. На тај начин и једна и друга страна у конфликту, умјесто дијелом рјешења, постаје дио проблема.

Једину контролу коју имамо је контрола над властитим поступцима, над нашим реакцијама у конфликту. Како би вам сликовито појаснио на што точно мислим испричат ћу вам причу о конфликту из мог живота.

Срђо, врати назад своју звијер!

Било је љетно вријеме, негдје иза подне. Довезао сам пријатеља (Стеве) из САД-а у мој родни град Сплит с намјером да га искрцам на Риви како би одсјео у хотелу унутар Диоклецијанове палаче. Прошли смо улазну рампу, преузео сам паркирну карту и кимнувши главом отпоздравио господина који је сједио у улазној паркинг кућици. Већ ускоро, искрцао сам пријатеља и он је с једним кофером наставио ходати према хотелу изгубивши се у свјежој утроби Диоклецијанових подрума.

Упутио сам се према излазној рампи. Било је вруће. Иза мене створила се колона возила чији возачи су били нестрпљиви. Дошавши до излазне паркинг кућице, прешао сам безуспјешно рукама преко свих мојих џепова. Паркинг картици није било ни трага, као да је неким чудом ишчезла. Забринут, отворио сам стакло лијевог ауто прозора и обратио се господину у паркинг кућици који је сједио иза стакла, вјерујем у неаклиматизираној атмосфери. Што сам уљудније могао и с благом забринутошћу у гласу, рекао сам му: „Добар дан. Опростите прије можда једне минуте ушао сам у паркинг, искрцао сам пријатеља и док сам дошао до вас, паркинг картица ми је нетрагом нестала.“ Нисам дуго чекао одговор. Оштрим и дубоким гласом одговорио ми је: „Двјесто осамдесет куна!“

Мало је рећи да сам био изненађен с таквим одговором, премда ми је било јасно да губитак паркинг картице вјеројатно производи посљедице. Но и поред тога, успио сам премда узбуђен више него раније, управљати собом и наставити: „Можда ме нисте добро чули, управо сам мало прије ушао у паркинг. Можете слободно провјерити с вашим колегом из улазне паркинг кућице. Обратили смо се један другоме погледима.“ Услиједио је једнаки неумољиви одговор, само сада много гласнији: „Двјесто осамдесет куна!!!“

Моја амигдала** је очигледно послала снажни сигнал да сам нападнут. Преузела је волан и управљање нада мном. Упалио се мој „ратни мод.“ Уздижући се с ауто сједала, обратио сам се господину у кућици сада с повишеним и готово режећим гласом: „Чекај јеси ли ти глух или глуп?“

Господин се наравно, одмах у трену дигао са своје столице, потпуно спреман укључити се у борбу.

На срећу, рационални дио мог мозга био је будан. Упозорио ме на моју прекомјерну реакцију. Услиједио је брзи разговор с мојим унутарњим гласом: „Срђо врати своју звијер назад!“ – звијер која се снажно отимала на јако пренатегнутом ланцу са жељом да угризе. Дословце сам замислио како свом снагом повлачим ланац према себи, врачам звијер на њено мјесто и смирујем је.

Нетом што сам у томе успио, спустио сам се на сједало и што је могуће мирнијим гласом пуним поштовања казао господину: „Уф ово је било неозбиљно од мене. Молим Вас опростите ми за мој допринос овој ситуацији. Можемо ли из почетка?“

Господин се спустио на сједалицу, отпустио је своју звијер и одговорио ми такођер мирним гласом: „Знате што, велика је гужва и већ вам сви иза вас трубе. Ја ћу вам дигнути рампу, па ви изађите и паркирајте покрај паркинг кућице те покушајте пронаћи паркинг карту. Сигурно вам је пала негдје на под возила.“

Тако сам и учинио. Међутим, уз све моје покушаје паркинг карти није било ни трага. Након пар минута скрушено сам дошао до господина у паркинг кућици и казао му: „Што да вам кажем, као да је у земљу пропала. Не могу је пронаћи.“ Он ми је одговорио: „Ма нема проблема, ево платите тридесет куна и све је ријешено.“ Треба ли овоме још било што додати?

Највећа побједа је побједа над самим собом

Нема веће побједе до побједе над самим собом.

Још и већа је побједа када успијете овладати властитом аутоматском, природном бурном реакцијом у конфликту и када одлучите да ви у конфликту нећете судјеловати. Мој рационални дио мозга успио је на срећу у овом случају веома брзо одузети волан амигдали и преузети контролу над мојим понашањем. Уф, који добар осјећај!

У противном, постојала је вјеројатност да у сутрашњој Слободној Далмацији на насловници прочитам велики наслов: „Судац Срђан Шимац се потукао на сплитској риви!“

Ако не управљамо конфликтима они ће управљати с нама.

Слиједећи пут кад се нађете у сличној конфликтној ситуацији у којој вам доиста не пријети опасност за живот, добро размислите прије него што се сасвим препустите вашој природној и неконтролираној реакцији.

Ваш непријатељ је заправо ријетко на другој страни.

Зато бирајте своје битке. Не допустите да конфликт управља вама. Преузмите контролу над својим конфликтима и над својим реакцијама у њима. Одлучите данас да ћете на тај начин убудуће поступати. Нећете успјети увијек, но немојте одустати. Када успијете и када вам такав успјех пређе у навику, видјет ћете неуспоредиву промјену и побољшање у свим вашим односима. Ваш живот, рад и пословање, дословце ће процвјетати. Људи воле људе који владају собом.

Премда се чини једноставним, није лако. Требате свјесно одлучити да ћете поступати на описани начин и свјесно вјежбати такав приступ у свакој прилици. Не губите наду ако не успијете посебно у конфликтним односима коју су вама важни и који су ескалирали.

Није лако у властитом конфликту, посебно у оном који траје, одустати од положаја једностраног заговарача властитих интереса.

То је још и теже посебно зато јер нам се у конфликту увијек чини или смо чак увјерени, да смо у праву. Имајте на уму да тај наш осјећај „ја сам у праву“ не представља мјерило за његову точност те да је још и више сасвим неоправдано појачан у конфликту, на обје стране.

Зато умјесто да се натјечете око тога тко је у праву и да нападате једни друге, одлучите заједно напасти заједнички проблем и сву ту силну непродуктивну енергију у конфликту, усмјерите у продуктивно тражење рјешења које паше и вама и другој страни. Преузмите одговорност за рјешење конфликта. Конфликт се не може ријешити сам од себе или нестати. Може се само увећати ако се не рјешава. Рјешење је увијек на дохват руке, само се око њега треба потрудити. Не чекајте другу страну у конфликту да то учини, направите ви први корак.  

Улога медијације и медијатора у конфликту

Ако у томе ипак не успијете, а то није ријеткост, је истраживања потврђујуи да чак 50% изравних преговора не успијева, неовисно о томе о којој врсти конфликта или спора је ријеч, имајте на уму да то не значи да се више ништа не да учинити те да је једино што вам преостаје – битка у правној арени.

Умјесто правне битке и правне арене, одлучите се за медијацију и трећу особу од заједничког повјерења која ће вам помоћи наставити неуспјеле преговоре, унаприједити их, обновити прекинуту и агресивну комуникацију те замијенити је дијалогом у не пријетећој атмосфери.

Медијација долази од латинске ријечи „медиаре“ – бити у средини.

Психолози нам потврђују да се понашање особа у конфликту најчешће позитивно мијења чим се међу њих стане трећа особа, па макар она и само шутјела. Медијатор или медијаторица додају нову вриједност преговорима. Медијатор је трећа неутралне особе од повјерења и избора странака, с посебним знањима и искуством помагања људима у извансудском проналажењу рјешења конфликата и спорова према њиховој мјери, на сасвим другачији начин од оног који је довео до конфликта.

Преважни дио улоге медијатора је управљање конфликтом, односно негативним реакцијама и емоцијама у конфликт укључених. Његова је задаћа поред осталога креирати сигурну и не пријетећу атмосфери у којој се судионицима конфликта омогућује водити тешке разговоре на начин у којем ће међусобно натјецање око тога тко је у праву, замијенити квалитетном комуникацијом, слушањем и међусобним разумијевањем, а супротстављање сурадњом. У медијацији, судионици конфликта или спора су најважније особе на свијету!

Медијацију зато поред осталог зову и умјетношћу управљања конфликтима.

*Отпонац – окидач

**Амигдала – део мозга који представља центар наших емоција, а за коју стручњаци тврде да контролише наша осећања.

Чланак и фотографије преузете са: https://www.linkedin.com/pulse/kako-umiriti-vlastitu-zvijer-u-konfliktu-sr%25C4%2591an-%25C5%25A1imac-ph-d-/?trackingId=PL40RY4yvuOL6vrqk%2BZ04w%3D%3D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.