Пише: Владимир Д. Јанковић
Конзумеризам, или, да се изразимо по нашки, потрошаштво – одавно је већ изгубило колико-толико прихватљив ореол феномена, и увелико је заогрнуто тамним плаштом идеологије. Та идеолошка макина у којој смо сви, неизбежно, што мотори, што амортизери, што пуки шрафови (који су, наравно, и те како важни!) уједно је и школски полигон на којем инструктори зарађују за живот наричући над судбином савременог човека којег је, је ли, конзумеризам конзумирао.
С друге стране, ту је и институција „правâ“. Чим се некоме или нечему, на глобалном нивоу, одобре, а камоли штите права – одмах знамо да је реч о врсти која или експлицитно угрожава друге, или је сама експлицитно угрожена, или и једно и друго.
Потрошачки менталитет је, наоко, појава новијег датума. Али и то шта је новије а шта старије – релативан је појам. Уједињене нације су још хидаљу деветсто осамдесет треће, године чувене, поред осталог, по томе што је управо тад уведено дуално рачунање времена, то јест шалтовање са зимског на летње и обрнуто – одабрале и прогласиле 15. март за Светски дан потрошача, односно, како то гласи у изворној, широј верзији, Светски дан заштите права потрошача.
Овог петнаестог марта могли бисмо обележити и годишњицу увођења ванредног стања (на тај дан 2020. и званично смо почели да трошимо пандемију увођењем ванредног стања), али ипак се навраћамо на традицијски поткованију ануалну светковину, аминовану на Ист Риверу, која овог раног пролећа, ево, слави свој тридесет осми рођендан.
Колико год нам могао бити интригантан и драг израз „потрошаштво“, вреди се, ипак, осврнути на латински корен речи „конзумеризам“, у којој, признаћете, има тог фурунско-вулканског, претећег призвука, иако је посреди нешто апсолутно обично и не баш ватрено, нешто што припада тупом сегменту свакодневице, а у чему сви учествујемо. Латински глагол consumo, consumere (трећа деклинација) на српскохрватски језик преводи се – учи нас „Латинско-хрватски или српски речник“ Милана Жепића („Школска књига“, Загреб, 1985, осмо издање) – овако: „Потрошити; спраскати; уништити, сатрти; употријебити, уложити; провести; изгубити.“
Светски дан права губитника, дакле, или Светски дан права уништитеља могао би, или можда морао, да прибегне свим могућим средствима како би оправдао своје постојање, што ће у овом конкретном случају рећи: било би логично да посегне за етимолошком сламком спаса. У латинском језику, наиме, постоји и други један глагол, consummo, consummare (прва деклинација), за који Жепић нуди следећа преводна решења: „Збројити; свршити, обавити; усавршити, дотјерати.“
У зору Светског дана заштите права свршача, усавршивача и дотеривача, осећамо се, зар не, ипак мало боље?
Новодобна пословица каже да човек не може да сакрије три ствари: 1) кашаљ, 2) да је заљубљен, и 3) да троши. Отуда би природно било да нам дан који је Светска организација издвојила да баш тад буду светкована и глорификована наша потрошачка права буде једнако драг као и дан кад Светска организација слави љубав, или, пак, промовише борбу против болести дисајних органа.
Диши, воли, троши.
И деконзумирај се, некако, макар у машти, било по трећој или по првој деклинацији.