Aktuelni trendovi mobilnosti radne snage iz zemalja Balkana ka Zapadu (Zapadna Evropa i
SAD), pojednostavljene procedure za prelazak iz jedne zemlje u drugu, doveli su do česte
promene mesta stanovanja porodica, razbijanja kulturnog barijere i stvaranje velikog broja
mešovitih brakova. S druge strane, raste broj razvoda, narušenih roditeljskih i porodičnih
odnosa, razdvajanja porodica sa prebivalištem u različitim zemljama. Ovakvi aktuelni trendovi
doneli su nove rizike za decu kao što su sporovi oko preseljenja (emigracije), relokacije,
međunarodne otmice, sporovi oko starateljstva, problemi u održavanju kontakta dece sa jednim
od roditelja koji žive u različitim zemljama. Deca u ovom kontekstu rizika postaju zajednička
odgovornost nekoliko država.
Razlike u nacionalnim propisima i praksama zemalja širom sveta dovode do neizvesnosti da li će
određena prava koja primenjuju nadležni organi u jednoj zemlji biti priznata i sprovedena u
drugoj zemlji. Haška konferencija o međunarodnom pravu nastoji da smanji ove rizike
uspostavljanjem univerzalnog pravnog okvira kroz svoje konvencije. Funkcionisanje podržava i
garantuje EU, a EU prihvata i niz konvencija. EU preporučuje svojim članicama, kao i drugim
zemljama koje teže da se pridruže EU, da ratifikuju konvencije Haške konferencije.
Haška konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece (usvojena 25.
oktobra 1980. godine) je sistem instrumenata za administrativnu saradnju za povratak dece
nakon otmice jednog roditelja u zemlju u kojoj su prethodno živeli, a služi i kao sredstvo
odvraćanja od potencijalne otmice, kao i mogućnost da dete ostvari kontakt sa roditeljem sa
kojim ne živi. Zemlje potpisnice Konvencije stvaraju sistem saradnje centralnih vlasti, dok svaka
država određuje državni organ koji će biti zadužen za saradnju sa organima drugih zemalja radi
brzog pronalaženja i povratka deteta, i u postizanju, ako je moguće, dobrovoljnog povratka
deteta ili mirnog/sporazumnom rešavanja problema uz pomoć medijacije.
Haška konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznavanju, izvršenju i saradnji u
oblasti roditeljske odgovornosti i merama za zaštitu dece (usvojena 19. oktobra 1996.) Ova
konvencija pokriva širok spektar pitanja u oblasti međunarodne zaštite dece u slučajevima kao
što su roditeljski sporovi u vezi sa starateljstvom (postupak dečjeg poverenja) ili kontakt deteta
sa roditeljem sa kojim ne živi, zaštita odbeglih tinejdžera, nadležnost u slučaju deteta izbeglice ili
međunarodno raseljene dece, smeštaj deteta u riziku koje se našlo u inostranstvu u hraniteljsku
porodicu ili u odgovarajuću ustanovu.
Konvencije predstavljaju sistem instrumenata priznavanja i sprovođenja odluka druge zemlje,
prilagođen nacionalnim uslovima i zakonodavstvu. Sprovođenje konvencija o međunarodnoj
saradnji odvija se preko nadležnih centralnih organa koje imenuje svaka država potpisnica
konvencija. Nadležni centralni organ u Severnoj Makedoniji je Ministarstvo rada i socijalne
politike, u Srbiji Ministarstvo pravde.
Pristup postupcima izdržavanja dece utvrđenim Konvencijom je besplatan. Postupci pokrenuti
prema Haškim konvencijama za zaštitu dece odnose se na decu do 16 godina.
Kada je dete ugroženo u drugoj zemlji, tada obe zemlje imaju odgovornost da ostvare najbolje
interese deteta, kako zemlje porekla tako i zemlje prebivališta.
Istovremeno, u cilju postizanja najboljeg interesa deteta, može se koristiti i medijacija. U takvim slučajevima, sudija koji odlučuje o povratku ili nepovratu deteta u zemlju uobičajenog boravišta je u najboljoj poziciji da strankama preporuči medijaciju. Sudije treba da budu svesne činjenice da će zakonska odluka o pitanju povratka ili nepovratka samo dati rešenje za ovo važno pitanje, ali neće rešiti druge
ozbiljne probleme sa kojima se roditelji suočavaju. U procesu medijacije, medijator može vešto
da usmerava roditelje da reše određene probleme dogovorom/pregovorom. Stručni radnici u
centrima za socijalni rad takođe mogu uputiti stranke na prekograničnu porodičnu medijaciju.
Trebalo bi da budu informisani o postupku medijacije kako bi se stranke koje se nalaze u
prekograničnom porodičnom sporu koji pogađa njihovu decu ohrabrile da pronađu rešenje
sporazumno putem medijacije.
U slučajevima otmice deteta od strane jednog roditelja, odnosno kada je dete nezakonito
odvedeno u drugu državu, u postupku medijacije prvo se pregovara o vraćanju ili nepovratu
deteta u zemlju u kojoj je prethodno živelo. Ako se roditelji slažu oko ovog osnovnog pitanja,
onda mogu pristupiti rešavanju drugih srodnih pitanja (pitanja u vezi sa mestom stanovanja
deteta, preseljenjem, starateljstvom nad detetom, dogovorom o dugoročnim planovima za život
deteta sa jednim ili oba roditelja, izdržavanjem i uspostavljanjem kontakata deteta sa roditeljem
sa kojim ne živi, u vezi održavanja redovnog kontakta, pitanja vezana za odmore, putovanja, finansijska pitanja, obrazovanje, versko i kulturno (dvojezično) vaspitanje, izdržavanje i druga aktuelna pitanja).
Medijacija je miran način rešavanja sporova putem pregovora. Omogućava stranama koje su
u sporu da se približe tački kada same počnu da pregovaraju i pronađu zajedničko rešenje, koje
je prihvatljivo za obe strane i podjednako je u interesu obe strane, posebno u najboljem interesu
deteta. Danas je evidentna šira primena medijacije u različitim vrstama sporova, tako da se
metode medijacije u različitim oblastima delimično razlikuju.
Medijacija u međunarodnim porodičnim sporovima je specifična, jer primena medijacije ima niz
izazova kao što su:
– Utvrđivanje sudske nadležnosti – koja se utvrđuje prema uobičajenom mestu prebivališta
deteta sa jednim roditeljem. Ako dođe do promene mesta stalnog boravka deteta, onda se to
uređuje po zakonu države novog prebivališta. U slučajevima međunarodne otmice deteta, organi
države potpisnice u kojoj je dete imalo prebivalište neposredno pre protivpravnog udaljenja ili
zadržavanja, zadržavaju nadležnost za mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta;
- Pravna sprovodljivost postignutog sporazuma – s obzirom da se radi o postupku koji se vodi
između država sa različitim pravnim sistemima, izvršivost postignutog sporazuma mora biti
obezbeđena u svim zemljama potpisnicama Konvencije; - Upotreba jezika komunikacije – medijator mora da zna jezik obe strane ili da vlada jezikom
koji obe strane koriste u postupku. Najviše se koristi engleski jezik ili službeni jezik zemalja
uključenih u postupak; - Potreba za medijatorima specijalizovanim za međunarodne sporove, kao i za porodične
sporove;
Primena međunarodne medijacije ima i druge izazove kao što su različita kultura i geografska
udaljenost, visina troškova za strane, otvorenost granica država, država koje su u sukobu sa
drugim državama, što se mora uzeti u obzir prilikom određivanja metodologije medijacije. U
takvim slučajevima zgodno je koristiti savremeni način onlajn komunikacije, preko
komunikacionih platformi dostupnih svim zainteresovanim stranama.
Istovremeno, države treba da usaglase stavove u vezi sa uključivanjem deteta u postupak
medijacije, koji je u pojedinim državama obavezan prema Konvenciji o pravima deteta.
Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
smanjuje. U nastavku su pravi primeri iz prakse porodičnih sporova koji su pogodni za rešavanje
medijacijom:
- Bračni par dolazi iz različitih zemalja (potpisnica Haške konvencije), oboje rade u svojoj
zemlji, imaju jedno zajedničko dete školskog uzrasta koje živi sa majkom. Otac živi u Severnoj
Makedoniji, a letovanje provodi sa suprugom i detetom (u zemlji u kojoj živi majka i dete B).
Otac odvodi dete bez majke u Severnu Makedoniju pod izgovorom da se viđa sa rodbinom,
zatim prekida svaki kontakt sa suprugom, podnosi zahtev za razvod i upisuje dete da nastavi
školovanje u Severnoj Makedoniji. Kada majka dođe u Severnu Makedoniju, dete viđa samo u
prisustvu oca iz razloga što otac želi da spreči dete da se vrati majci, a zatim zabrani detetu da se
viđa sa majkom. - Državljanka Severne Makedonije stupa u brak sa državljaninom zemlje B, u braku
je rođeno dvoje dece. Zbog nefunkcionalnog braka, majka se plaši da pokrene postupak razvoda
u državi B, verujući da će država B voditi računa o pravima svog državljanina. Sa decom dolazi
u Severnu Makedoniju pod izgovorom da posećuje rodbinu, gde pokreće brakorazvodni
postupak, a sa suprugom prekida kontakt i zabranjuje mu da viđa maloletnu decu, jer se plaši da
će otac oteti decu i vratiti u državu B.
Kao što smo već spomenuli:
Upotreba medijacije je korisna jer je to brz i fleksibilan postupak, ekonomičan u smislu troškova,
strane mogu da izraze svoje emocije i lične potrebe, potrebe svog deteta i postiže se deeskalacija
sukoba. Omogućava se strankama u postupku da iznađu rešenje koje je prilagođeno njihovim
specifičnim potrebama, nameće im se odgovornost za donošenje odluke, a istovremeno se
uspostavlja komunikacija, praksa za buduću saradnju i intenzitet sukoba između stranke se
smanjuje, te preobražava u buduću saradnju, u cilju zadovoljenja potreba i interesa dece, što bi svakom roditelju trebalo da je najvažnije.