БИТИ ХУМАНИЈИ, А БИТИ У ПРАВУ!

БИТИ ХУМАНИЈИ, А БИТИ У ПРАВУ! – МИХАЕЛА БЕКИНА

Када би просечног студента права питали штa чини доброг правника, одговор би врло вероватно био – добра правна логика и познавање правних правила и судске праксе. И он би био у праву. Бар једним делом. Познавати право и сналазити се у свету правних норми јест важно и јестe темељ правне струке, али није довољно. Као што студенти медицине уче и стичу знања како би једног дана помагали и лечили људе, тако то радимо и ми. Наша струка не постоји да би себи била сврхом, наша знања нису намењена нама самима, она су ту да служе другима. Проблем је што се понекад чини као да смо на то заборавили. Ми пишемо законе, доносимо пресуде и одлучујемо.

Али за кога ми то све радимо? 

Закони се примењују на све људе једне државе – млађе и старије, правнике, лекаре, вртларе или учитеље. Пресуда се не доноси за судије или адвокате, њима она не треба. Доноси се за оне који потраже помоћ и решење свог проблема. И онда се догађа једна апсурдна ситуација у којој они за које ми правници нешто пишемо и доносимо, нас не разумеју. Каквог то има смисла? 

Наша струка служи да би помагали другима. Наша улога јесте пружање правне помоћи и давање правних савета, али пре свега саслушати и разумети особу која помоћ тражи. Јер, пре него је проблем те особе постао праван, он је био само проблем. Можда је настао из пуког не разумевања двоје људи који нису могли прихватити своје различитости или се нису могли договорити. Можда су били неискрени. Можда су једно друго повредили. Можда су пале тешке речи и ћутање је звучало боље. Тужба је звучала најбоље, или је била једино преостало решење. А тужба је најчешће решење које ми правници дајемо када нам се људи обрате за помоћ. И тада њихов проблем постаје уз све остало и правни проблем. Сада се укључују адвокати, судије, тужбе и противтужбе – али у позадини свега је и даље један нарушени људски однос. Нечија туга, љутња, бол.

 У времену када знања психологије и неурологије постају све израженија, наша правна знања више нису довољна. Ми морамо посегнути за алатима и вештинама које и даље нажалост не учимо у школама и на факултетима. То су знања о међуљудским односима. Како комуницирамо, како се разумемо и слушамо. Зашто се понекад не разумемо и шта је у позадини сукоба?

Постоји низ комуникационих вештина и алата који се уче једнако као и наша правна знања. Замислите да вам дође особа са својим проблемом и да ви не само да знате у којој правној ситуацији се она налази, можете разумети како се осећа или због чега је до проблема дошло – где је он стварно настао. Тада би ваш спектар могућих решења био много шири од – “требало би тужити”. Јер шта ако ваша странка не жели заправо новац, већ од свог “противника” жели извињење? Као што сваки правник зна извињење не може бити предмет тужбеног захтева. Али могло би бити предмет поравнања. И о томе би се могло разговарати у поступку медијације односно мирења. 

Мирење тј. Медијација је један од алтернативних начина решавања спорова. Још се назива и потпомогнутим преговарањем или преговарањем уз помоћ треће неутралне особе. Идеја медијације је да у случајевима када је то могуће и када странке пристану, оне свој проблем решавају заједно – разговором и договором. И с обзиром на то да оне врло вероватно нису у добрим односима њима помаже трећа искусна особа – медијатор. Сваки медијатор поседује знања и вештине психологије, комуникације и др. kако би им помогао да се чују и разумеју, да схвате како су се уопште нашле у тој ситуацији, те да ситуацију реше тако да обе буду задовољне. За разлику од суда, где се проблем даје у руке судије да га реши – овде проблем решавају саме странке. И у том лежи и највећа моћ медијације. Ми правници у медијацији можемо бити медијатори или можемо и даље учествовати као адвокати странке. У том случају, ми странци помажемо да разуме позицију у којој се налази, саветујемо је и подржавамо у разрешењу њеног проблема. Све ово може звучати застрашујуће или нестварно. Заправо је врло стварно, стварније него икад. Свет се мења и долазе неке нове генерације. Више него икад посвећујемо пажњу свом унутрашњем свету , када смо незадовољни постављамо себи питања зашто се осећамо и понашамо на одређен начин. Покушавамо докучити међуљудске односе и радимо на себи. На крају, када и уђемо у конфликт са другима, ако нам је битан нарушени однос, не желимо тужбу, желимо решење! 

За ово нам пре свега треба храбрости. Није лако признати и рећи да је систем застарео и да не функционише. Није лако ни преиспитивати себе. Али будимо храбри и учимо се градити односе уместо да их рушимо! 

Аутор: Михаела Бекина, „Хрватска удруга за мирење“, Хрватска