МЕДИЈАЦИЈСКИ СТИЛОВИ

Ко год први пут чује за медијацију, добије сазнање да је медијација процес решавања спора, односно конфликта путем независног и непристрасног трећег лица које учествује у директним преговорима међу странама, усмерава комуникацију како би стране саме дошле до решења свог проблема. Прва реакција људи буде оклевање и обично је праћена серијом питања: „Да ли медијатор преговара са мном, са другом страном, или заједно са мном преговара са њима?“ или „Ако већ не могу сам да решим овај проблем у директним преговорима, шта може медијатор ту да уради?“ и слично.
Без обзира како је постављено, увек се то питање некако, ако већ не погађа директно у центар, своди на „Зашто бих ангажовао неког трећег да преговара између мене И онога с ким сам у сукобу?“, откривајући утисак саговорнику да је тај однос већ завршен, истовремено окончавајући и сваку причу на ову тему са ставом „Истераћу ја сам своју правду!“. И тако је у сваком конфликту, без обзира на његову величину.
Овакви ставови, увек, остављају онај горки укус пораза у устима, свима који знају за тај конфликт. Тај однос, било да је пријатељски, било породични, било пословни, је завршен, мостови су спаљени и опоравка нема. Истераће се нека правда, знаће се ко је у праву, ко није, добиће се победник и губитник. Не треба овде говорити о губитницима, победници су много занимљивија група.
Кад добије вест о победи, ниједан прави победник у конфликту не слави, само каже „Добро је!“ или „Коначно!“. Славимо једино ми, правници, па било да смо адвокати, било да радимо у компанији која је победила у спору јер смо сели преко пута неког као ми, такмичили се у томе ко боље познаје право и победили. И славе они трећи, који на овај начин задовољавају неке своје интересе. Али они који су заступани, који су прави победници, не славе. Не осећају сласт победе, не осећају успех, не осећају задовољење, само осећају крај и, били тога свесни или не, празнину. А зашто? Добили су шта су тражили, успели су у својој намери, истерали неку своју правду. Обично им тада неко трећи објашњава зашто је то добро, зашто треба да буду срећни. Међутим тај осећај се ретко развија код правих победника. Због чега?
Принцип је прост и објашњава се применом аналогије да ако мораш да објасниш шалу, онда и није смешна. У том смислу, прави победник не може да осети срећу због успеха у спору. Зато што није победио, није успео ништа да уради.

Ефективно, на оном најдубљем нивоу, признавао то себи или не, само осећа губитак и поставља питање цене те своје победе.

Већина победника ефективно је изгубила. Добиће они неку новчану надокнаду за своју муку, али шта са тим?

Не може тај новац да врати однос са чланом породице, пријатељем, дугогодишњим партнером. Сад је овај наш победник у проблему, мора да нађе неког новог да му попуни празнину. Схватајући полако шта је испред њега, почиње да жали, почиње да се каје, почиње да се премишља и да сумња у исправност својих поступака и са питањем „Да ли је могло да буде другачије?“.

Могло је, наравно да је могло. Сваки медијатор то зна. Није морало да дође до тога да имамо победника и губитника, да и један и други остану са горким укусом пораза у устима, да се носе са губитком. Јако мали број конфликата је нерешив медијацијом, где се трајно завршава један однос и где нема помоћи. Али у већини случајева је чак и просечан медијатор је могао да помогне да се реши спор. Међутим, чак и тај просечан медијатор треба да зна како да приступи странама. Како да препозна реченице које указују на срж конфликта, како да наводи разговор страна, како да активно учествује у том разговору, како да ефективно помогне странама да реше свој конфликт. Како да користи време које су му стране повериле да развије свој лични однос са њима и како да усмерава разговор у правцу решавања конфликта на опште задовољство свих учесника. Не заборавимо, циљ медијације је ВИН-ВИН (win win).
Развијајући своје вештине, сваки медијатор временом, био свестан или не, развија и свој медијацијски стил. Временом, медијацијски стил представља управо оно због чега се стране одлуче за одређеног медијатора и желе да баш тај медијатор реши њихов конфликт. Чак и кад не знају кога би изабрале, распитујући се код својих чланова породице, пријатеља, колега, пословних партнера, медијатор ће добити препоруку управо због свог стила.
Многи медијатори временом мењају свој стил. С једне стране, стичући, што животно, што професионално искуство, мењају и свој приступ решавању конфликта. С друге стране, оно што добар медијатор зна, а то је да без обзира на све околности, свој стил мора и да прилагоди сваком конфликту и странама у њему како би успешно могао да помогне странама у решавању њиховог конфликта. Зато је добро, нарочито за медијаторе који тек почињу, да се упознају са медијацијским стиловима и да се, у складу са својом личношћу, определе за оне стилове који ће им помоћи да помогну странама да успешно реше свој конфликт.
Данас се као медијацијски стилови појављују фасилитативни, евалуациони, трансформативни, наративни и приступ кутије са алатом (тзв. toolbox approach). У наредним бројевима, сваком од наведених стилова, посветићемо више пажње.

Аутор: Никола Томић