„Они су се смејали мени што сам другачији, а ја сам се смејао њима што су сви исти.“
(Чарлс Буковски)
ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ је тема о којој се често говори, а слободно се може рећи да у нашем друштву још увек представља “табу тему”.
Колико смо пута заиста и сами затворили очи пред сценама вршњачког насиља? Колико пута смо чули како се деца охрабрују да узврате ”ударац” или пак да ”паметнији попушта”? Колико пута нам се као родитељима, али и професионалцима, догодило да нам се деца пожале на насиље?… А ми уместо помоћи – понудимо ћутање. Да ли смо се и кад запитали колико деце је након насиља подигло руку на себе? Сетимо се само малог Алексе! Да ли смо ту, али и многе друге такве трагедије могли да спречимо? Да ли смо се некад запитали зашто је неко дете насилно, зашто је потегло нож или можда претукло друга или другарицу? Откуд толико агресије у деци? Чиме смо ми, као родитељи и професионалци, допринели да нам деца одрастају окружена агресијом, примитивизмом, незнањем, поремећеним системом вредности? Шта нам то свакодневно сервирају медији? Да ли и ми са децом бесомучно гледамо ријалити програме и серије уместо да ослушкујемо шта деца од нас траже и шта нам поручују? Колико пута нам се дете обратило са питањем, које, заузети собом и својим потребама, нисмо чули? Као специјалног педагога у Центру за социјални рад у Крушевцу, а пре свега као медијатора са дугогодишњим искуством у бављењу проблемима малолетничког преступништва, све ово ме је навело да кроз један сценски прихватљив начин покушам да скренем пажњу на ову тему. Можда не бих успела у својој намери да нисам наишла на сјајан тим младих глумаца. Полазници школе глуме из Крушевца, заједно са својим професором и сјајним глумцем Дејаном Тончићем, преточили су моју идеју у невероватну представу која, једноставно, до сада никог није оставила равнодушним.
Представа “Деца су наше огледало “ настала је 2018. године. Први пут је изведена за потребе едукације у оквиру трибине “Могућност примене медијације са симулацијом медијације“ у Крушевцу. Рађена је по истинитом догађају, модификованом за потребе публике, који се збио у Крушевцу, са циљем да скрене пажњу на проблем вршњачког насиља, али и на медијацију као добар начин да се сукоби међу младима разреше мирним путем и пре него што доведу до трагичних последица. Намењена је ученицима, родитељима, професорима, социјалним радницима, представницима полиције, тужилаштву, медијаторима, свима који се баве децом, породичним односима као и борбом против свих облика насиља и дискриминације...
Прво извођење представе изазвало је позитиван шок свих присутних. Када су и сат времена након представе присутни и даље разговарали са глумцима и учесницима, нама, реализаторима постало је јасно да смо урадили нешто посебно. То нам је и био подстрек да наставимо даље.
Друго извођење представе прерасло је у јавни час. Сада је представа употпуњена ученичким имитацијама наставника и музиком. Тим допунама створена је слика времена у којем нам деца одрастају и живе. Уследила су нова извођења представе и позиви за гостовања у градовима широм Србије.
Представа “Деца су наше огледало“ приказује упечатљиву деконструкцију нашег духовног суноврата и поремећених породичних односа који доводе до вршњачког насиља. Порука представе је јасна, оштра и поражавајућа: „Деца раде оно што од вас виде!“
Кроз серију сценских прича представа на упечатљив, понекад духовит, али превасходно искрен и бруталан начин, разоткрива природу и корене вршњачког насиља. На сцени се оголи свет наших породичних односа: свет сурових и бесмислених свађа, испразног живота, породичног насиља, моралног суноврата, разметања,бахатости, поремећеног система вредности и недостатка љубави и толеранције. Увучена у такваи скуства, деца их пресликавају у односима са вршњацима, па тако и стижемо до ситуације у којој девојчица, после дуготрајног злостављања од стране вршњакиња, одлучује да неподношљиву ситуацију разреши – ножем.
Представа се завршава симулацијом процеса медијације који открива фрустрације, несхваћеност и очај младих, али и забрињавајући степен непознавања сопствене деце од стране родитеља.
Сама представа је својеврсна промоција медијације као начина решавања сукоба. Сем јасно видљивих техника медијације нарочито је упечатљив део разрешења сукоба, дисбаланса моћи и превенција наставка започетог сукоба. Наиме, кроз процес медијације видимо три девојчице које су систематски дуго вршиле насиље над једном девојчицом, која је на крају покушала да сукоб разреши тако што је потегла нож. Сам процес медијације изгледао је немогуће јер имамо са једне стране три девојчице са родитељима (обзиром на то да се ради о малолетним лицима), а са друге стране једну девојчицу којој су подршка мајка и другарица. Одлично вођеним поступком медијације долазимо до тога да жртве препознају сопствено насиље, а да је насилник у поступку у ствари све време “жртва“ вршњачког насиља. Самом медијацијом спречена је и ескалација сукоба јер су деца револтирана ситуацијом спремала освету. До ових сазнања не би смо дошли и кроз судски поступак. Суд третира само жртву и насилника и не ради на разрешењу сукоба. Зато је медијација ефикасан начин разрешења сукоба, нарочито у вршњачком насиљу.
И ако делује као дечија ствар, вршњачко насиље је озбиљна тема која би требало да се тиче свих нас.
Млади крушевачки глумци: Марко Стошић (Гимназија у Крушевцу), Војин Ћирић (Гимназија у Крушевцу), Томислав Алексић (Виша саобраћајна школа), Милена Михајловић (Музичка школа), Мила Тончић (Гимназија у Марибору),Јована Раденковић (Економско-трговинскашкола), Милица Бићанин (Гимназија Крушевац), Катарина Марковић (Гимназија Крушевац), Кристина Николић (Економско-трговинска школа Крушевац), Мила Раденковић (Гимназија Крушевац),Маша Мишић (Гимназија Крушевац), Нађа Вучковић (Медицинска школа Крушевац), Ана Тодоровић ( Гимназија Крушевац) и Ивана Васиљковић (Економска-трговинска школа Крушевац) са ауторима представе Јелицом Милосављевић, медијатором и глумцем Дејаном Тончићем поручују:
“Нисмо ми тако лоши. Ми смо само ваше огледало. Пре него што нас осудите, упамтите то!”
Јелица Милосављевић, медијатор – Крушевац и Нела Савић, новинар-уредник, Београд
2 коментара