Медијација има дугу историју као алтернативан начин решавања спорова, али од осамдесетих година у двадесетом веку, почиње да се користи као структуирани процес, прихвата се као ефективан начин решавања спорова и интегрира се у судски систем.
Од кад су настале породичне заједнице, настали су и породични конфликти. Породични конфликти и спорови су у постојаном порасту, јављају се у свим нивоима породичних односа и релација и остављају последице на све чланове породице, а нарочито на децу. Породични спорови због њихових карактеристика да изазивају снажне емоције, посебно утичу на децу, јер деца немају довољно капацитета, искуства и знања да се носе с тим.
Нарочито је значајно у решавању породичних спорова да се обезбеде најбољи интереси и благостање деце, у складу са Конвенцијом о правима детета. Применом породичне медијације унапређује се однос и третман између чланова породице, смањује се број и интезитет конфликата између страна у спору, долази до договора на миран начин, обезбеђује се непрекидна комуникација између чланова, смањују се финансијски трошкови и скраћује се време за решавање спора.
Истраживања која су реализована у Европи, САД-у и Аустралији дају податке да споразуми до којих је дошло путем породичног посредовања, много се ређе крше, чак дуже се поштују од одлуке, односно пресуде које им намећу судови или неки други надлежни орган. Закључак је да је посредовање погоднији начин решавања породичних спорова који имају осетљив садржај и обојени су емоцијама, од традиционалног правног приступа.
Поставља се дилема да ли треба укључити децу у поступак медијације. У теорији породичне медијације неки аутори тврде да треба поштовати права детета у складу са Конвенцијом о правима детета. Да буде узет у обзир члан 12, којим се препоручује да детету које је довољно зрело да формира своје мишљење, се омогући да слободно изрази свој став у односу на ствари које су у вези са њим и да се испоштује његово мишљење.
У том циљу, дете се мора чути у сваком судском или правном поступку, који се односи на дете. Али, да би дете могло да буде укључено у поступку посредовања, као у било који други судски или правни поступак, мора да се узме у обзир старост детета, степен менталног развоја, менталне способности, склоности и друга својства, потребна да би се проценила зрелост детета, како би могло да учествује у поступку.
Док други аутори сматрају да деца не треба да буду оптерећена родитељским споровима, и да би требало да деца имају могућност да изразе своја мишљења на начин који их директно не укључује у спор. Дакле, са децом треба да ради специјално образовано и обучено особље које применом групног рада (рад у групи) или индивидуалним приступом, употребом разних техника, деци омогућава да изразе своје мишљење.
Такав приступ и кад се одабере, главни циљ породичног посредовања је да се омогући најбољи интерес детета, а посредници треба да су бранитељи најбољег интереса детета и да не прихвате споразум који није у најбољем интересу детета.
Савет Европе је на тематској конференцији одржаној 1995. године дао препоруку за израду међународног инструмента који ће садржати принципе породичног посредовања, након које је донета Препорука и усвојена на конференцији 1998 године, Препорука бр. Р (98) 1 о породичној медијацији и Меморандум са објашњењима (Council of Europe, Strasbourg, DIR/JUR Š98Ć4) који садржи предлоге о примени породичне медијације који су прегледани и усвојени на посебној конференцији на тему „Породична медијација у Европи“ (Стразбур, 1-2. Октобар 1998).
Препорука се усваја са циљем пружања подршке породичној медијацији, обезбеђивању примене предложених принципа, којима је крајњи циљ што већа и шира употреба породичне медијације као најприкладнијег начина решавања породичних спорова.
Препорука износи принципе породичне медијације у осам тачака:
- Прво, утврђено је да породичном медијацијом могу да се реше све врсте породичних спорова који настају у односу чланова породице који су у роду, венчани или ванбрачни, или живе заједно у истом домаћинству.
- Даље, сматра се да медијација у породичним споровима не би требало да буде обавезна, свака држава може да организује медијацију у државним органима или да посредује са приватним лицима (медијаторима).
- Неопходно је да држава обезбеди квалитетан кадар који ће удовољавати одређеним стандардима, али ће такође имати прилику да се побољша и надогради. Посредник, поред тога што мора бити компетентан, мора бити неутралан, непристрасан, не сме наметати одлуку нити давати правне савете, већ мора гарантовати странама приватност поступка.
- Свака држава, у складу са својим националним законом, треба да омогући судовима да прихвате споразуме постигнуте посредовањем и да обезбеде механизме за њихово спровођење.
- Национални закон сваке земље треба да дозволи да посредовање у породичним споровима буде независан механизам за решавање спорова. Да могу покренути медијацију пре, током и након судског или другог правног поступка и омогућити прекид правног поступка и упућивање странака на медијацију, ако странке то прихвате. Међутим, суд би требало да има прилику да донесе хитне одлуке за заштиту права деце, стране или њихове имовине.
- Држава би требало да подстакне примену породичне медијације, да упозна јавност са предностима медијације као начина решавања спорова преговорима, применом различитих информативних програма.
- Држава треба да примени принципе садржане у Препоруци на друге облике и начине решавања спорова.
- Породична медијација се такође може користити у породичним споровима који имају међународни елемент, када родитељи живе у различитим земљама, али се могу применити у одређеним врстама спорова, попут виђања детета са родитељем.
Постоји неколико приступа примени породичне медијације. Упоредне анализе показале су да се терапијски приступ користи у Северној Америци, док је у Европи више приступ усмерен искључиво на проналажење решења за проблем.
Европске земље различито су регулисале примену породичне медијације у оквиру свог националног закона. Примера ради, Ирска од 1986 године има државну службу породичне медијације коју финансира држава.
Брачним и ванбрачним паровима дозвољено је шест састанака са посредником. Приватне организације за породично посредовање послују у Белгији, Швајцарској и Великој Британији, као што су приватне социјалне службе, адвокати специјализовани за посредовање у разводним поступцима или посредници.
Многе земље на Балкану, попут Словеније, Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, примениле су смернице дате у Препоруци бр. Р (98) 1 породичне медијације у породичном закону у складу са својим националним законима.
Иако постоје разлике у степену имплементације Препоруке бр. Р (98) 1 у националним правима у европским земљама и начину регулисања медијације у породичним и брачним споровима, искуства се могу генерализовати у једном закључку.
Наиме, досадашња искуства из примене медијације у решавању породичних и брачних спорова указују на то да се најбољи интерес деце постиже када се родитељи договоре о питањима која се односе на децу, без укључивања институција. Главна сврха посредовања у породичним и брачним споровима, посебно када се спорови тичу деце, је даље подстицање укључивања оба родитеља у бригу о детету и смањење сукоба између родитеља у вршењу родитељских права током и након развода.
