Говор је најзначајнија карактеристика људи која их разликује од осталих врста на планети Земљи. Ниједна друга врста није генетски опремљена језичком способношћу нити било чим сличним. Без жеље да се ниподиштава невербална комуникацаја, као барем једнако важну, овде треба истаћи вербалну. Најпре, јер заправо усмени говор, чини разговор. Дакле, квалитет разговора зависи од компоненти и карактеристика нашег усменог говора. Лични је утисак, али у скалду са темом, осврћући се на примећивање и промишљање многих који се баве говором и разговором, па и договором, наведених је све мање међу људима. Да ли је ово еволуциона фаза у развој људске врсте или цивилизацијски тренутак који је технолошка прекретница која носи нове начине комуникације као примарне (и једине)? Можда је у питању нови вирус, који су смислили „они“ да би лакше владали светом? А шта ако је посреди само занемаривање вештине говора и културе разговора (у ужем смислу смислу културе дијалога), у потпуности занемарних, заборављених и системски обезвређених од стране нас самих?
Способност вођења разговора могла би бити најзначајнија вештина којом нисмо успели да научимо људе.
Да ли људи, свих генерација (нарочито деца), данас имају прилику да усаврше своје интерперсоналне комуникацијске вештине? Јавни наступ? Реторику? Ако узмемо у обзир конзумеризам, који, на првом месту, бива злоупотребљен од стране медија, те у том смислу константни медијаски стрес у коме се људи социјализују, образују, одрастају… оптимистичан одговор је – „тешко“. Може звучати као чудно или смешно питање, али морамо да се запитамо, да ли постоји било која вештина из 21. века, која је важнија од одржавања повезаног, поверљивог, искреног разговора.
„Сваки разговор има потенцијал да се претвори у свађу“
Некада је важило „правило“ да се за пријатан разговор требало држати тема о временској прогнози и здрављу, али уз климатске промене, зелене покрете, покрет антиваксера, ковид и сличне завере, ни ове теме више нису сигурне… Дакле, свет у коме живимо, је свет у коме апсолутно сваки разговор има потенцијал да се претвори у свађу, свет у коме политичари не могу да причају међусобно… и где чак и најбаналнија питања (начин исхране, спорт, одећа, шминка…) имају иза себе неког ко се острашћено бори за њих или против њих. То, напросто, није нормално. Недавна истраживања показују да је, рецимо, наше друштво, Србија, једно од најподељенијих у Европи… Више него икада у инсторији. Да не буде забуне – у Америци, на пример, иста је ситуација…
Дакле, нема компромиса, или су шансе за њега минималне! Зашто? Врло једноставно – не разговарамо. То значи да не слушамо једни друге, а доносимо одлуке… О томе где ћемо живети, с ким ћемо у брак, с ким ћемо се дружити, а на основу чега?! На основу постојећих уверења, предрасуда, крутих образаца, ставова заузетих без критичког промишљања, дијалога…! То поново значи да не слушамо (или не знамо да слушамо) једни друге…
Један од највећих изазова је селективна перцепција која је додатно провоцирана злоупотребом медија и јавног говора. Укратко, злоупотребљавају се и пренаглашавају емоције, сећања, културни обрасци, предрасуде. Селективна перцепција значи да опажамо само неке појаве у околини или на самоме себи. Селективна перцепција је иначе нормална и општа последица онога што називамо пажња, међутим под утицајем емоција, ставова, очекивања и других фактора она се повећава тако да долази до “перцептивног слепила” за све остало што тог тренутка за нас није важно. У таквим околностима постајемо „слепи“ и „глуви“ за све што је другачије, што представља језгро и окидач сукоба, свађе, неразумевања и главну препреку разговору.
Тада је једна од основних интенција да променимо туђи став, мишљење, па и убеђење. Али, да ли можемо да мењамо једни друге? Без филозофских осврта, прави одговор је „не можемо“. Шта можемо? Можемо да мењамо сами себе, али не у фундаменталном смислу, већ у сврху функционалног, конструктивног постављања у односу ка другима. Томе служи разговор. Без разговора, нема здравог односа међу људима.
„Ја заиста пуно разговарам. Са правницима, економистима, књиговођама, психолозима, електричарима, занатлијама, политичарима, активистима итд… и на неки начин и живим од тога. Са неким од њих се лично дубоко не слажем, неки ми се свиђају, неки ми се не свиђају… Ипак, и даље имам сјајне разговоре са свима њима!“
Разговор, прави разговор, захтева равнотежу између причања и слушања, а ту равнотежу смо негде успут испустили… Важне вештине за прави разговору су, најпре, активно слушање и децентрација. Активно слушање представља основ комуникације. То је слушање с интересовањем и емпатијом, а укључује и невербални ниво. Активно слушање помаже да саговорници схвате шта су желели да кажу једно другом, као и да ставе до знања да су се разумели. Децентрација је способност сагледавања себе из споља.Овај ,,излазак“ нам дозвољава да преиспитамо сопствене нормативе, предрасуде и стереотипе, али и да се ставимо у позицију друге особе („туђе ципеле“) и да је боље разумемо. Ове и сличне технике се стичу праксом и уз добру намеру неговања институције разговора. С друге стране, заправо, не постоји разлог да учите како да покажете да обраћате пажњу, ако заправо не обраћате пажњу… Много је предности обраћања пажње. Обраћајући пажњу научићете да водите разговоре без губљења времена, без досаде и, најважније, без вређања. Вођењем правих разговора стичу се и унапређују вештине какве су говорништво, јавни наступ, реторика, али и стичу и негују поверење, уважавање и поштовање, као узвишене вредности и неопходни оквири за опстанак човечности. Речи извини, разумем, опрости, поштујем, уважавам, жао ми је, су у свима нама, али је потребно и да их изговарамо. Разговори су феноменална прилика.
Сви смо ми водили много сјајних разговора, креативних, искрених, дивних. Сви смо их имали. Сви ми знамо како они изгледају. То су разговори после којих се осећате укључено, прихваћено и инспиративно или када осећате да сте се заиста повезали или да се савршено разумете. Не постоји нити један разлог да велика већина разговора не буде таква. Уживајте у њима.
Сви смо ми водили много сјајних разговора, креативних, искрених, дивних. Сви смо их имали. Сви ми знамо како они изгледају. То су разговори после којих се осећате укључено, прихваћено и инспиративно или када осећате да сте се заиста повезали или да се савршено разумете. Не постоји нити један разлог да велика већина разговора не буде таква. Уживајте у њима. „Будите заинтересовани за друге људе. Држите ваш ум отвореним што више можете. Радите то! Разговарајте са људима, слушајте их, и најважније, будите спремни да будете задивљени.“
Поштујте институцију разговора и не радите више ствари у исто време. Није ствар само у телефонима, таблетима, кључевима од аутомобила или било чему другом у рукама. Будите присутни. Будите у том тренутку. Не размишљајте о вечери, разговору са шефом, комшијом. Ако не желите да разговарате – немојте, напросто прекините разговор и објасните зашто то радите. И саговорнику, али и уваженој институцији. Ако желите да износите своја мишљења без пружања прилике за реакцију, расправу, негативан одговор или развој – напишите блог. Немојте вређати разговор.
Просечна особа изговара око 225 речи у минути, али ми можемо да слушамо и до 500 речи у минути. Зато наш ум попуњава празнину од ових 275 речи. Зато су потребни изузетан труд и енергија да стварно обратите пажњу на некога, али ако то не можете – знајте да онда не разговарате и да то није разговор. Ви сте онда двоје људи који изговарају неке речи и реченице у простору између вас… Већина нас не слуша са намером да разуме, већ са намером да одговори.
Започните, пак, сваки разговор са претпоставком да ћете нешто научити. Свако зна нешто ново, а што ви не знате. Дакле, свако је стручњак у нечему. Зато се радујте разговорима. Ако нешто не знате, реците да не знате. Говор је магија! Чудо природе! Не би требао да буде јефтин. Ослањајте се на проверене информације, мишљења стручњака, упоредне анализе, искуство, праксу. Бирајмо шта говоримо! Будимо одговорни према говору и према разговору.
Аутор: Милан Криловић