БОРБА ЗА ДОСТОЈАНСТВО

Недавно сам, потпуно неочекивано, ушао у вербални, тачније – кореспондентски окршај изазван још једним случајем да се у медијима пише или говори о преведеном књижевном делу, да се уредно помене издавачка кућа која је то дело објавила, да се помене, штавише, и ко је рођена сестра или свастика или братанац аутора, а да преводилац не буде поменут, као да се књига превела сама, као да ју је рачунар пребацио с једног језика на други.

Био је то, авај, пети или шести мање-више сличан дијалог вођен у свега месец дана. Таквих примера, дакле, опет има много. Претходних година ситуација се на том плану била донекле поправила; јесте, побољшао се био однос медија према књижевним преводиоцима. И управо стога не бисмо смели да дозволимо да се наша позиција и достојанство поново урушавају и угрожавају.

Чувена клетва „дабогда имао па немао“ добра је за цитирање и кафанску разраду, али није добра за онога ко се борио за оно што је његово, за оно што му припада, а што му је одузето на силу. Силу која не моли никога, а нарочито не оно божанство које бисмо могли назвати општом културом, кућним васпитањем и сличним називима који указују на то да је реч, ипак, о ентитету који би свако, без обзира на то да ли је свестан да је религиозан или се још изјашњава као атеиста, требало да поштује.

.

Велика је књижевнопреводилачка срећа – а ту и не би уопште требало говорити о срећи, нарочито о срећи као некаквој талији, неком трефу, у стилу: ето, супер, имали смо среће – но ипак, велика је наша срећа што у овдашњој медијској сфери има много увиђавних, информисаних и високопрофесионалних новинара који апсолутно схватају место и значај књижевних преводилаца како у самој издавачкој продукцији, тако и у култури овог, па и сваког другог народа. Такви новинари су, хвала Богу, у великој већини, али њихова освешћеност и професионалност бивају прве на удару незнања (или немара, зле воље?) оних њихових колега који чине, с једне стране, занемарљиву, а с друге, опет, незанемарљиву мањину.

Догоди се, ето, да угледни књижевни критичар, носилац звучних академских звања (магистар, доктор, шта ли све не) и, усто, новинар и уредник у важној ТВ кући, направи прилог од девет минута посвећен свеже објављеном преводу нове књиге познатог, рецимо, француског или енглеског писца. Прилог траје девет минута, реномирани критичар-магистар-доктор-примаријус књижевности нашироко препричава дело, камерману каже да слика корице па се бар види ко је издавач, али се за све то време не сети да помене ко је књигу превео.

Или се, на пример, деси да ништа мање угледан новинар који о књигама пише за новине, магистар, такође, ако не и доктор књижевних наука, публикује иначе одличан есеј-приказ о такође фришко обнародованом преводу неког страног аутора – али на тих својих четири-пет куцаних страна, случајно ваљда, заборави да назначи ко је ту књигу превео. Издавач поменут, преводилац не постоји.

Поштовање ауторских права и свест о њиховом значају почивају у самом темељу културе, цивилизације, па и уметности као такве; да нема ауторских права, да се не зна ко је шта урадио, не бисмо ни познавали, а ни били у могућности да негујемо и чувамо уметничке вредности. Мрзим синтагму „систем вредности“, не бих је никад употребио, али израз „уметничка вредност“ није толико раубован, јер уметност, ипак, није систем. Речју, да нема ауторских права, не би се знало шта је шта и ко је ко.

Ради истините слике и чистог рачуна, рећи ћу да овај текст не пишем само као књижевник и књижевни преводилац, већ и као потпредседник Удружења књижевних преводилаца Србије. Ми, као удружење, имамо, или смо имали, или се договорили да имамо јасну стратегију око питања ниподаштавања књижевних преводилаца у медијима. А све утемељено на документима које је усвојио CEATL, институција која представља асоцијацију националних удружења књижевних преводилаца Европе. Имамо, дакле, реалну, законом и статутом загарантовану могућност да, конкретно говорим, прикупимо доказе из свих медија, штампаних и електронских, где у приказима преведених књига није поменуто име преводиоца, да таксативно наведемо и документујемо те примере, и да онда то изгурамо на суд и добијемо одштету, и то не одштету по скромним српским аршинима, него по кудикамо незгоднијим евроунијским.

Није то заштита никога лично, није то начин само да заштитимо било ког нашег колегу или колегиницу појединачно, већ је ту реч о заштити уметности којом се бавимо, о заштити наше вокације, и то заштити која је правно заснована и која располаже одговарајућим убедљивим средствима која, у финалној инстанци, доводе до – наплате.

Онај ко је кикснуо, значи, мора или да исправи кикс, да се уљудно извини, или да – плати. Јер, књижевни преводиоци нису слама која се може разносити по штали и авлији. Борба за достојанство једна је од оних борби код којих се ни трена не смемо питати да ли ћемо се у њу укључити или остати по страни.

У сваком случају, српски књижевнопреводилачки корпус, преко свог Удружења, располаже инструментима да своја елементарна професионална и уметничка права одбрани не само на основу овде важећиих закона већ и под окриљем надлежних институција које, стицајем околности, припадају ономе чему и ми, хтели то или не хтели, морамо припадати: уређеном свету, било то Османско царство, Европска унија или нешто ново што нас већ данас узима под своје, или ће нас узети ускоро.

Пише: Владимир Д. Јанковић

https://posrednik.org/vladimir-d-jankovic-beograd-1968/