86.400 сати. [Када се помножи просјечно 30 година рада са 12 мјесеци у години, 30 дана у мјесецу и 8 сати дневно, добије се бројка од 86 400.] Толико просјечно у једном радном вијеку проведемо времена на свом радном мјесту.
Уласком у свијет рада наш посао, наше радно мјесто постаје кључан дио нашег дана. На послу имамо потребу бити вриједни, зарадити, показати да можемо боље, да смо успјешни. Радити за боље увјете. Боља права.
Но, што ако на том истом послу почињемо осјећати незадовољство, панику, страх? Што ако имамо осјећај да су наша права угрожена, да нас нетко узнемирава или врши мобинг?
Што ако радимо, а не добивамо плаћу? Или чак добијемо отказ, а можда ни не разумијемо зашто?
Без обзира на занимања и радна мјеста, овакви и други проблеми догађају се свакодневно. Понекад, радници трпе и из властитог страха не подузимају ништа, неки се разболе и одлазе на дуготрајна боловања, а понекад су односи у радној околини толико нарушени да завршавају тужбама на судовима.
У Хрватској око 80 посто радних спорова на судовима везани су уз нека материјална потраживања попут плаће, прековремених сати, отпремнина и сл., док су остали случајеви у правилу везани уз отказивање уговора о раду. Таквих предмета на годишњој разини буде између 11.000 и 20.000. [Беговић, Витомир: Значај имплементације мирења у индивидуалним радним споровима]
Оно што је пуно већи проблем од броја предмета је дужина судских поступака. Иако је Законом о парничном поступку [Закон о парничном поступку; НН. бр. 53/91, 91/92, 58/93, 112/99, 88/01, 117/03, 88/05, 02/07, 84/08, 96/08, 123/08, 57/11, 148/11, 25/13, 89/14, 70/19] прописано како су и рокови и сами поступци хитни, нажалост у стварности ти спорови и даље трају изнимно дуго. Судови су из године, у годину загушени приљевом великог броја предмета, што резултира дуготрајним и скупим поступцима који су у коначници погубни за егзистенцију радника, али и егзистенцију његове обитељи, с обзиром на то да стварају велику несигурност, неизвјесност и високе трошкове. [Независни хрватски синдикат: Мирење у индивидуалним радним споровима; хттп://www.нхс.хр/мирење/индивидуално/]
Међутим, чак и када радник успије у спору с послодавцем – од њих двоје побједник ће бити само један, а тај исти побједник често ће се вратити натраг у своју радну околину, која ће сад бити сличнија „ратној зони“ него угодном радном мјесту.
У нашем законодавству, примјерице уређено је да у случају када суд утврди да је отказ послодавца раднику био недопуштен те да радни однос није престао – наредит ће враћање радника на рад. [Учур, Маринко: Враћање радника на рад након недопуштеног отказа; хттпс://бурза.цом.хр/портал/врацање-радника-на-рад-након-недопустеног-отказа/11752]
Иако одређени успјех у овом наравно постоји, чињеница је – тај се радник враћа у околину у која га је одбацила. Јер, реалност је да га тај послодавац, из неког разлога више не жели. Проблем је што се овим и сличним питањима у судском поступку не бавимо. У праву се каже да то нису правнорелевантне чињенице.
Једна, можда не правнорелевантна, али засигурно животна чињеница јест потреба за прихваћањем и припадањем. Још од античких времена, једна од најгорих казни није била смртна казна већ прогон из заједнице. Сам Аристотел је сматрао како смо сви ми друштвена бића, те да појединац којем заједница није потребна и који је сам себи довољан, није човјек – већ је или звијер или Бог. [Аристотел: Политика; Глобус – Свеучилишна наклада Либер; Загреб]
У данашње вријеме, психологија полако престаје бити грана за себе и све више постаје једно интердисциплинарно подручје. У праву, она је свој пут пронашла кроз медијацију, тј. мирење, као посебан извансудски поступак.
Мирење је уређено Законом о мирењу [Закон о мирењу; НН бр. 18/11] и представља поступак у којем странке настоје споразумно ријешити свој спор, односно постићи међусобно прихватљив споразум који је у складу с њиховим потребама и интересима, уз помоћ треће непристране особе – измиритеља, тј. медијатора. У правилу, сваки је спор погодан за мирење јер за успјех мирења није важна врста спора, већ спремност супротстављених страна да ријеше спор на овај за њих најповољнији начин.[ Министарство правосуђа: Водич кроз мирење] Тако је и овдје првенствено важна спремност, како послодавца тако и радника, да међусобно сједну и комуницирају. Уз њих, у поступку мирења могу судјеловати и њихови пуномоћници или савјетници те наравно измиритељ.
Без обзира на назив „мирење“, циљ овог поступка није нужно да се странке ‘помире’, већ да се изравно укључе у свој проблем, да изравно контролирају рад својих заступника у тим споровима, преузму одговорност за свој живот и свој спор и не допусте да нетко други умјесто њих рјешава њихов спор. [ибид]
Мирењем се може постићи циљ на најбржи и најјефтинији начин и уз што мање нарушавање међусобних односа.
Стога, свим радницима и послодавцима – будите храбри, сједните заједно и разговарајте. Подијелите што вас мучи и покушајте разумјети интересе друге стране. Нађите што вам је заједничко, јер ви нисте супарници. Без сретног радника, послодавац не може бити успјешан. А уз послодавца који не поштује и не слуша своје раднике, радници не могу бити мотивирани и устрајни у свом послу.
Не заборавите, сличнији сте него што мислите. Потражите помоћ треће, стручне и неутралне особе и креирајте заједничко рјешење.